Psiholog otkriva: Da li je u Srbiji razvod veći tabu od ostajanja u toksičnom braku i kako to utiče na decu

Kultura u Srbiji veliki značaj pridaje očuvanju porodice. To, naravno, samo po sebi ne predstavlja problem osim ukoliko ne dolazi "po svaku cenu", odnosno - uprkos toksičnoj ili nasilnoj atmosferi bračnih partnera. O svemu tome govorili smo sa Borisom Telečkim, psihologom, psihodramskim psihoterapeutom i aktivistom.

U slučajevima kada manjka sigurnosti, koju detetu treba da pruži porodica jer je to njena primarna uloga, "dobar razvod" je bolje rešenje od "lošeg braka".

- Ukoliko je u pitanju disfunkcionalna porodica u kojoj je konstantno prisutna neka vrsta nasilja to je crvena linija i svakako je u interesu deteta da ne trpi nezdravu atmosferu; takođe, isto važi i ako su odnosi između bračnih partnera u toj meri poremećeni da je svakodnevno funkcionisanje ugroženo.

S druge strane, ukoliko se radi o nesuglasicama i neslaganjima koji nisu nasilnog karaktera, vredi pokušati raditi na poboljšanju odnosa u braku gde bi u terapijskom setingu svaki od partnera, pa ponekad i deca (naročito ako su starija) preuzeli svoj deo odgovornosti i pokušali da promene obrasce ponašanja.

Neadekvatan model koji razvijaju deca

Takva situacija je prirodna jer uprkos preterano romantizovanoj slici braka koja nam se nameće kulturnim uticajima - na odnosima i izazovima u porodici treba raditi. Dobrobit deteta je odrastanje u jednoj nesavršenoj, ali svakako dovoljno dobroj atmosferi koja će omogućiti ravnotežu, navodi Boris Telečki.

Opšte je poznato da ostajanje u toksičnoj zajednici ostavlja mentalne posledice po zdravlje deteta.

- Prva posledica je neadekvatan model koji razvijaju deca što odrastajući u takvoj dinamici mogu u odraslom dobu sklapati slične, disfunkcionalne brakove; birajući partnere po uzoru na "greške" svojih roditelja. Ukoliko je dete izloženo toksičnoj i nasilnoj atmosferi, razvijaju se i ostali obrasci ponašanja poput nesigurnosti, strahova, osećaja bespomoćnosti, pa sve do ozbiljnijih psihičkih poremećaja ličnosti koji im onemogućavaju da funkcionišu u partnerskom odnosu.

Muška deca mogu ponavljati nasilan model kojem su svedočili, a ženska po istom mogu da uđu u ulogu žrtve nasilja.

Na pitanje koliko je teško sakriti da nešto nije u redu "između mame i tate", naš sagovornik odgovara:

- Iako je zlatno pravilo u porodičnim odnosima da se odvoje partnerska i roditeljska uloga, tj. da se deca ne uključuju u partnerska pitanja, razmirice i konflikte, teško je to postići. Kada članovi porodice nisu otuđeni, tj. kada postoji bliskost i povezanost, deca jednostavno osete da nešto nije u redu čak i kada se roditelji trude da se ne raspravljaju pred njima, takva vibracija je "u vazduhu".

On posebno naglašava kako disfunkcionalan brak ostavlja posledice po dete čak i onda kad su oba roditelja u vaspitnom, emotivnom i materijalnom smislu podobni i posvećeni roditelji.

Kada se od deteta očekuje da "bira stranu"

Ono što često muči roditelje jeste dilema da li detetu teže pada svedočenje svađama u kući ili odlazak jednog roditelja.

Psiholog govori kako je to individualan doživljaj na koji utiče mnogo faktora: ukoliko dete ima loš odnos s roditeljem koji odlazi - u smislu nedostatka bliskosti, nasilja i toksičnosti, tada verovatno detetu neće pasti teško rastanak; a, ako postoji povezanost i roditelj je responzivan na detetove psihološke potrebe, tad se dešava suprotno.

Zapravo, najtoksičniji uticaj predstavlja pomenuto uključivanje i instrumentalizacija dece u roditeljskim razmiricama jer tada dolazi do "konflikta lojalnosti", kada se od deteta na neposredan ili posredan način očekuje da "bira stranu", to je manipulativni obrazac koji ima izuzetno toksičan efekat na decu jer ona nemaju kapacitet da razumeju celokupnu situaciju, a s druge strane su vezana za roditelje.

Bračni partneri često odlažu razvod jer čekaju "praktičnije" godine, odnosno da dete odraste kako bi moglo racionalno sagledati situaciju, no, nije potrebno da se deca udubljuju u brak svojih roditelja. Jako je važno odvojiti partnersku ulogu od roditeljske.

Dete treba osloboditi osećaja krivice

Ako se to pravilo ispoštuje, smanjuje se mogućnost traumatizacije dece ili neke druge posledice.

Ukoliko se roditelji ipak odluče za razvod, deci treba saopštiti tu odluku u odnosu na nivo njihovog uzrasta, s akcentom na to da se skine potencijalni osećaj krivice koji može da se razvije.

Takođe, tada treba da se pojasni da, i ukoliko dolazi do neslaganja u partnerskom odnosu, to neće uticati na roditeljski odnos i da će oni nastaviti jednako da ih vole i vode brigu o njima.

I za kraj, pitali smo našeg sagovornika da li može da pruži savet svima koji smatraju da je najvažnije da dete odrasta uz oba roditelja čak iako se oni ne vole kao ranije.

- Po mom mišljenju najvažniji je sadržaj onoga što treba da pruža porodica: sigurnost, oslonac, ljubav, mir, emocionalna ravnoteža, dobar model ponašanja; ukoliko toga manjka, onda deca ne treba da odrastaju u takvoj atmosferi.

Razvod, ukoliko se pridržavamo pravila i zdravih obrazaca ponašanja, nije kraj sveta.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.