Stela je majka četiri dečaka, ide svaki dan na posao i piše nagrađivane romane: "Ja mogu sve!"

U današnje vreme postalo je retkost da neko ima četvoro dece. Deluje kao poduhvat i zamisliti porodicu iz glavnog grada, gde je majka fakultetski obrazovana žena koja ima stalan posao. Uz to, još je veće čudo ako su sva deca u porodici - dečaci.

Upravo je četrdesetšestogodišnja Stela Mihailović sa svojom porodica jedna takva retkost. Ona je supruga, majka četvoro dece, koja radi u administraciji i piše nagrađivane romane.

Kada prođe ulicom sa svojim momcima, ljudi je, kako sama kaže, gledaju kao da je čudo, a na pitanja kako sve postiže, šta je inspiriše i daje snagu i energiju, kratko odgovara - pozitivan stav  prema životu.

- Moj moto je da nema te stvari koje ne mogu da uradim. Ja mogu sve. Kada sam bila mlađa, snagu sam crpla iz samog pozitivnog stava o životu. U isto vreme sam studirala, deca su bila mala, radila sam. Na ispite sam išla u poodmakloj trudnoći. Ništa mi nije bilo teško, jer sam imala cilj ispred sebe. Naravno, ovo je bilo neizvodljivo bez podrške supruga i naših roditelja. Mnogo godina kasnije, kada život više donosi prepreka koje treba savladati, jer su deca veća, pa samim tim i izazovi, snagu crpim iz dece. Volim da provodim vreme sa njima, zajedno gledamo filmove, slušamo muziku, gledamo kvizove, putujemo. Isto tako prija mi što smo se preselili u kuću, jer uživam u zelenilu, terasi punoj cveća, dvorištu sa voćkama. Imamo i dva psa i mačku. Sve u svemu, uvek nam je zabavno i nešto se dešava.

Iako priznaje da je u poslednje vreme zapostavila pisanje romana, nije odustala od pisanja.

- Ranije sam imala ceo film u glavi, od prvog po poslednjeg poglavlja, i tako bih ga i zapisala. Sada, iako imam ideje, teško mi je da nađem tu nit i da povežem radnju. Na romanu mora da se radi: potreban je mir i pažnja. Kako najmlađi sin ima sedam godina, mislim da ću to vreme tek sad uspeti da izdvojim. Nekoliko godina unazad zapisujem poeziju na raznim mestima: u atuobusu, u parku, na pauzi… Mogu da se pohvalim da su pesme objavljene u nekoliko zbornika.

Upitana kako izgleda njen život u muškom društvu, ova majka četiri dečaka šaljivo odgovara - dinamično.

- Najsmešnije mi je kad mi kažu: „E, svaka ti čast!“, kao da je to nešto posebno. Ja se držim onog da su mi deca živa i zdrava, mada poželim da je bar jedno dete bilo devojčica da prošaramo tu plavu u koju je sve po kući obojeno. Život u muškom društvu je dinamičan. Rasla sam uz sestru, a sada imam priliku da odmalena pratim rast i razvoj muškaraca.

Kroz smeh kaže da su joj sada mnoge stvari jasnije i da ne krivi svekrvu jer mislim da je razmazila sina.

- Verujte mi, oni odmalena imaju svoj svet igre, lakše od devojčica sklapaju poznanstva, ne mogu da zapamte više od dve stvari koje si im rekao da urade i, naravno, nikad ne znaju gde im je šta. Trudim se da ih osamostalim, insistiram da sami sklanjaju stvari, spremaju sobu, najstariji znaju da skuvaju supu iz kesice, viršle, rezance, uključe mašinu za veš, vodili su mlađe u vrtiće, jer mi nismo smeli da kasnimo na posao i mnogo ranije smo izlazili iz kuće. Sportisti sami idu na trening od devete godine, i to autobusom iz Ugrinovaca u Dobanovce - opisuje Stela kako podiže svoje dečake.

Interesantno je izdvojiti i da živi kuću do kuće sa svojom sestrom, koja i sama ima tri dečaka sličnog uzrasta, zbog čega su svi praktično nerazdvojni, pa samo se nameće pitanje - da li im svima nedostaje još ženskih ruku u svakodnevnom životu?

- Kada smo suprug i ja rešili da odemo iz "kruga dvojke" na periferiju, gledali smo kuće blizu sestre i zeta. Pre deset godina smo se preselili u Ugrinovce i sa nama su došli moji mama i tata. Međutim, kako život piše romane, desilo se da je mama umrla godinu dana kasnije od raka. Svekrva je umrla takodje od raka, mesec dana posle moje mame. Ostali smo bez ženske ruke i velikog oslonca u našim životima. Moj tata nas je napustio 2019. godine, iznenada. Kada je on preminuo, ostali smo sami. Nije bilo nikog da dočeka i isprati decu, da im skuva ručak (da ne dođe do zabune, tata je bio fantastičan kuvar)… Svi znamo koliko su bake i deke bitne u dečjim životima. E tada je počelo ubrzano osamostaljivanje starijih dečaka. O finansijskom trenutku da ne pričamo, jer smo ostali bez dve penzije i sveli se na dve plate sa tri velika kredita.

Kako sama kaže, od tog marta 2019. počinje žongliranje i presipanje iz "šupljeg u prazno" da se deci obezbedi sve što im je potrebno - i da odu na ekskurziju, i da idu na treninge, da frižider bude pun, jer kako se šali "jedu kao mećave".

Sport u Stelinom životu je veoma važan, čak joj je otac i ime dao po "Crvenoj zvezdi", a ona je svoj profesionalni život započela u sportskom magazinu kao novinar. Na pitanje da li ima evidenciju sa svim tim dečacima na koliko je sportskih događaja i utakmica bila u životu i koliko je sport sastavni deo njihovih života, Stela ističe da je njihova kuća podeljena na dva tabora: na crveno i crno - bele.

- Kada smo živeli u gradu, najstariji sin i ja smo često vikendom išli do hale "Aleksandar Nikolić" (za nas starije to će uvek biti „Pionir“). Tako se Nikola zaljubio u "Zvezdu" i košarku. Tokom godina koristili smo prilike da obiđemo što više takmičenja: gledali smo reprezentacije i muške i ženske u odbojci, košarci, fudbalu, vaterpolu. Bili smo na teniskim mečevima. Najstariji sada ide na fudbal sa drugovima iz odeljenja (sramota je da mama ide sa tinejdžerom). Partizanovci u našoj porodici ne vole da idu na utakmice, pa košarku pratimo na TV-u. Od 2013. godine momci treniraju stoni tenis, pa ih pratimo na turnirima po Srbiji. Vanja je prošle godine bio u top 12 mlađih kadeta. Zoran je ovu sezonu počeo kao igrač STK "Ugrinovci" i takmiči se u Prvog zonskoj ligi Srbije. Nikola više voli da svira gitaru, a Stefan Dušan tek sada počinje da polako da prebacuje lopticu.

Uz sve te pretežno muške obaveze, na pitanje da li ima vremena za "ženske stvari", kaže da i nema tu klasičnu "žensku stranu" u sebi, tako da joj i ne nedostaje.

- Kako sam sa mojim tatom vikende provodila u tadašnjoj hali "Pionir" na košarci, a kasnije sa dečkom na Marakani i kao sportski novinar, slabo da imam neku klasičnu "žensku stranu". U šoping idem sama, kod frizerke istrčim na pola sata, jer je u mojoj ulici, vežbe radim sa najmlađim sinom. Najviše bih volela da neko kuva umesto mene. Torte ne umem da pravim. Sa drugaricama se viđam kad uspemo da uskladimo obaveze.

Moja interesovanja su drugačija od većine žena: volim da se angažujem oko Doma kulture u Ugrinovcima i u školi pri Savetu roditelja i Školskom odboru. Organizovala sam tri novogodišnja festivala u saradnji sa Mesnom zajednicom, gde smo okupili oko 150 dece na bini Doma kulture uzrasta od dve do 16 godina. Bile su to fantastične priredbe gde su se deca predstavljala svojim roditeljima kroz rad u vrtiću, folklor i sport. Ove godine sam organizovala humanitarni novogodišnji prodajni bazar rukotvorina dece iz predskolskih ustanova i uz pomoć lokalnih preduzetnika koji su darivali vaučere, gde smo skupljali pare za lečenje dvoje bolesne dece iz Ugrinovaca. Veoma sam ponosna na ta moja angažovanja i za decu mi ništa nije teško.

Ipak, priznajem da bih volela da suprug i ja imamo neki vikend godišnje samo za nas. Da se opustimo u miru i tišini, bez onoga „Mamaaaa!“ na svakih par minuta - završava Stela sa smehom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.