Kako da priviknete dete na vrtić: Dečji psihoterapeut otkriva predrasude koje prate ovaj važan period

Foto: Shutterstock

Upoznavanje deteta sa vrtićem može biti pravi izazov za roditelje, pogotovo jer su u prvom periodu pisutne suze, plač, a ponekad i histerija. Ovaj korak privikavanja deteta na prvo odvajanje od porodice može teško pasti i roditeljima.

Preporučujemo

Zato smo pitali Aleksandru Jovanović, dečjeg psihoterapeuta, šta treba činiti, a šta izbegavati kada privikavamo naše mališane na vrtić.

Na temu privikavanja dece na vrtić Aleksandra daje savete na osnovu iskustva iz njene prakse dečjeg terepauta. Posebno je naglasila da to ne predstavlja univezalnu istinu, niti važi za svako dete. Evo šta je naša sagovornica uočila. Niz predrasuda prati polazak dece u vrtić.

1. predrasuda: Reč je samo o navikavanju na odvajanje od roditelja

- Adaptacija na vrtić iz pozicije deteta nije samo odvajanje od roditelja, već uključuje i izlaganje deteta novim pravilima, prilagođavanje na boravak u grupi ili na nove mirise. Jedan od primera dobre prakse je da nekoliko roditelja bude sa decom na adaptaciji u posebnoj prostoriji i da se proces prilagodi detetu u pravcu stvaranja doživljaja sigurnosti, tokom više nedelja. Ovo je naročito značajno kod neke dece, zbog toga što, kada im je nešto poznato, onda im to ponavljanje radnji daje doživljaj izvesnosti i predvidljivosti, a što dalje vodi do doživljaja sigurnosti (na primer: "U ovom prostoru se osećam sigurno sa mamom. I mama želi da dolazimo ovde zajedno. Ovde su iste igračke, isti vaspitač i ovu decu poznajem. Uvek prvo pevamo pesmicu, pa biramo igračke"). Poznato - predvidivo - izvesnost, pa sigurnost - započinje Aleksandra.

Kako ona navodi, često je primer da dete tokom privikavanja može da "očita" na licu roditelja da li je sredina bezbedna. Važno je i kako roditelji postavljaju granice, koliko i na koji način rade sa detetom na umirivanju, na razvoju emocionalne inteligencije i praga tolerancije na frustraciju. Uz to, bitno je da li su već imali situaciju odvajanja i kako je dete reagovalo. Takođe, bitno je da se izbegava iskradanje bez pozdrava, jer je to jedan od načina da dete razvija nepoverenje, kako objašnjava terapeut.

Foto: Shutterstock

2. predrasuda: Na dete se prećutno prebacuje odgovornost za adaptaciju, u smislu da se govori o "lakšoj ili težoj" adaptaciji.

Naša sagovornica smatra da se uspešna adaptacija kreira prema detetu, a ne obrnuto. Odnosno, može se izbeći nepotreban rizik da se dete prilagođava praksi koja je izraz izbora "lakše nam je tako", a koja nije u interesu formiranja doživljaja sigurnosti kod deteta. Očekivano je da dete reaguje otporom, ljutnjom i strahom na pokušaje odvajanja koji nisu uvremenjeni, na primer na uzrastu do treće godine, kada je detetova prirodna potreba da razvija sigurnost u odnosu sa roditeljima. 

Foto: Shutterstock

Prirodno odvajanje - separacija, očekivana je na uzrastu od tri godine.- Ovde ne govorim o postojanju opcije da baka i deka čuvaju dete i o tome da roditelji moraju da se vrate na posao pre navršene treće godine deteta. To je posebna tema o kojoj možemo pregovarati sa donosicima zakona. Deca ne dolaze na svet kao "tabula raza". Postoje individualne razlike u odnosu na urođene crte temperamenta deteta. Nekom detetu je potrebno više vremena da oseti prostor, drugo dete naginje ka introvertnosti, dok će neko dete pokazivati otvorenost ka nepoznatim osobama; zatim, neko dete spontano prelazi iz jedne aktivnosti u drugu, dok je četvrtom detetu potrebno da postoji neka vrsta tranzicije - nastavlja Aleksandra.

3. predrasuda: Potrebno je da dete krene u vrtić što pre, zbog socijalizacije

Zapravo, dete nije na gubitku ukoliko ne krene u vrtić pre treće godine. Poznavanje razvojnih faza kod dece ukazuje na to da je dete u simbiozi sa majkom do treće godine, kako terapeut objašnjava.

Biološki sat sazrevanja dece je isti, bez obzira na tekovine moderne civilizacije; na primer: pojave u nekim državama da majka ostvaruje pravo samo na tri meseca porodiljskog odsustva. Postoji više vrsta socijalizacije, a do treće godine života, najvažnija je socijalizacija u krugu porodice. Deca upijaju emocionalnu atmosferu u kojoj odrastaju, pa tako u formativnim godinama na decu najčešće ima uticaj ličnost roditelja, kao i njihov partnerski odnos.

Važan momenat u razvijanju dečje ličnosti su zadovoljene potrebe za sigurnošću, osećanje ljubavi, da ga roditelji vole i da se brinu o njemu. Između treće i četvrte godine kod većine dece primećujemo paralelnu igru, gde su deca uglavnom zaokupljena svojom igrom. Tada se dete igra pored druge dece, dok je spremnost za saradnju primećena na uzrastu od četiri pa nadalje, i tada se dete igra sa drugom decom, uz interakciju.

4. predrasuda: Za "dobru adaptaciju" potrebno naglo "predati" dete vaspitaču

- Moje pitanje je: da li ovakav pristup forsiranja odvajanja doprinosi doživljaju sigurnosti kod deteta?

Kod neke dece primećujem potrebu za postepenim odvajanjem i privikavanjem. To ne znači da to dete zaslužuje da dobije etiketu da je "teško". Za koga je teško? U odnosu na koji pristup je teško - pita naša sagovorica i slikovito objašnjava period adaptacije deteta na vrtić.

Na primer: Marku je potrebno više vremena da pređe iz jedne aktivnosti u drugu. To dete voli da njegova aktivnost ima strukturu: početak, glavna dešavanja i kraj. Za prelazak iz jedne aktivnosti u drugu, Marku su potrebne tranzitivne radnje. Tranzicija je, na primer, ako se igrao sa vozićima kod kuće, pre nego što krene u park, da uspava voziće. Potrebno mu je da oseti završetak jedne aktivnosti kroz konkretnu radnju, umesto npr. da mu tata samo najavi da je sada vreme da krenu.

Sa druge strane, Luki je potrebno manje vremena da predje iz jedne aktivnosti u drugu. On voli brze promene, i daje prednost novinama, nasuprot strukturi. Nisu mu potrebne tranzicije da bi prešao iz starog konteksta u novi. Ovde je reč o različitim crtama temperamenta. Ukoliko su Marko i Luka na adaptaciji, Marku će verovatno biti potrebna doslednost, da vidi kako vaspitač prolazi kroz aktivnosti na isti način. Marku će ponavljanje aktivnosti omogućiti predvidljivost, i na taj način, počeće polako da stiče doživljaj sigurnosti. Luki je možda potrebna novina, promena, izazov i neće mu biti interesantno ponavljanje aktivnosti.

Kod kuće, priprema će značiti, na primer: da Marko smisli poseban pozdrav sa mamom i tatom, da naprave specijalnu narukvicu ili privezak koji može da pogleda svaki put kada oseti da mu nedostaju mama i tata. Luki će možda biti važno da se sa mamom i tatom kući igra vrtića, da kroz igračke koje glume vaspitače i decu proradi emocije koje je osetio tokom boravka u kolektivu.

- Verujem da je važno upoznati dete i kontekst odrastanja pre savetovanja roditelja, umesto banalnog "ad hoc" pristupa, koji negira individualne razlike - govori Aleksandra.

Foto: Shutterstock

Roditelji nisu pasivni posmatrači u procesu adaptacije i imaju prava da pre upisa u vrtić provere:

Kako se u ustanovi rešavaju konflikti između dece?

1. Da li vaspitači preuzimaju odgovornost i postavljaju granice? Ili ostavljaju trogodišnjacima da sami reše konflikte, sa nivoom svesti koji može imati dete na tom uzrastu? Da li odrasli reaguju pravovremeno ili ignorišu agresivne reakcije, uz predrasudu da su to sitne, dečje čarke? Da li se u tom kolektivu konflikti zataškavaju?

2. Da li se dete ohrabruje da prati signale gladi/sitosti, ili se podstiče emocionalna ucena? Primer emocionalne ucene: "Ako ne pojedeš grašak, reći ću te mami i ona će se jako naljutiti na tebe.''

3. Da li se uslovljava doživljaj vrednosti kod dece? Primer uslovljavanja: "Ako ne budeš dobar, vodim te kod beba u jasle".

4.  Da li se deca kažnjavaju socijalnom izolacijom i postiđivanjem, slanjem na stolicu "da razmisli o svom ponašanju"? Roditelji imaju prava da se informišu o tome kako se postavljaju granice, i da ukoliko se to ne poklapa sa njihovim sistemom vrednosti, pronadju drugu opciju za dete.

5. Da li se deca zastrašuju?

Primer zastrašivanja: "Ako ne sredite obuću, doći će Maca papučarica i odneće vam obuću."

- Kod neke dece mlađeg uzrasta, uvodjenje nepoznatog lika koji tek tako može da se pojavi i odnese obuću, može uticati na doživljaj nesigurnosti i osećanje straha. Ukoliko se strah razvija u pravcu generalizacije, to može voditi ka proširenju repertoara ponašanja Mace papučarice, pa npr. dete može da počne da se plaši da će Maca odneti i njegove igračke, ili da počne da se plaši provalnika - govori Aleksandra.

6. Da li je prisutna zabrana ispoljavanja emocija i etiketiranje?

Primer zabrane: "Nećeš valjda da plačeš, pa ti si velika devojčica, samo bebe plaču".

Kod neke dece sa kojom sam radila, ovakav pristup je doveo do odbrana u vidu povlačenja.

Ukoliko zaposleni u kolektivu ili roditelji primete postupke zanemarivanja potreba deteta, mogu da podnesu prijavu nadležnima, kao i da angažuju stručnu pravnu pomoć - navodi dečji terapeut Aleksandra Jovanović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.