"Nije rešenje da se mama uguši i sedi u 4 zida": Tribina "Mama, šta će biti sa nama" otvorila mnoga pitanja
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Ona.rs.
<% message.text %>
samo napred
Живот пише чудне приче. Окрећемо главу од старих и болесних, јер смо ми млади и способни, а не знамо да већ сутрадан може да нам се деси нешто због чега ћемо морати да тражимо помоћ других људи. Живот је изазов сам по себи, само га ми некако олако схватамо. Немам деце, сам сам, жив, здрав, али разумем да овим женама и њиховој деци треба помоћ друштва, помоћ заједнице. Не верујем да немамо довољно капацитета да организујемо један дневни боравак у сваком граду где ће се окупљати деца са сметњама, а у коме ће моћи да се ангажују радници, или волонтери који ће омогућити родитељима да обаве своје редовне послове. Наравно, ту се поставља питање финансија, али ако имамо за цигаре, имаћемо и за децу. Ако имамо за стадионе, имамо и за дневне боравке. Ова цела прича није мој проблем, али шта ако некад буде? Шта онда? Хоћу ли онда да се питам што сам окренуо главу на другу страну? Чудно је тако како нас само невоља натера да будемо бољи људи. Можда је решење у томе да будемо бољи и пре него што нас живот ошине по глави. Можда да ипак помогнемо неким мамама које уопште не познајемо. То би било лепо а и добро. Погледајте та уморна лица. Да и оне мало одморе. Био би ред да им се нађемо као подршка. Због њих и због нас, јер су оне наше, нису туђе. А и да су туђе, да су са Марса или Плутона, опет би био ред да им помогнемо.
Podelite komentar