"Nije rešenje da se mama uguši i sedi u 4 zida": Tribina "Mama, šta će biti sa nama" otvorila mnoga pitanja
"Na nama je. Kao što smo se borili da tu decu dobijemo, kao što smo se borili prvih nekoliko godina, tako ćemo se boriti do kraja njihovog života. I našeg", istakla je jedna od sagovornica
Живот пише чудне приче. Окрећемо главу од старих и болесних, јер смо ми млади и способни, а не знамо да већ сутрадан може да нам се деси нешто због чега ћемо морати да тражимо помоћ других људи. Живот је изазов сам по себи, само га ми некако олако схватамо. Немам деце, сам сам, жив, здрав, али разумем да овим женама и њиховој деци треба помоћ друштва, помоћ заједнице. Не верујем да немамо довољно капацитета да организујемо један дневни боравак у сваком граду где ће се окупљати деца са сметњама, а у коме ће моћи да се ангажују радници, или волонтери који ће омогућити родитељима да обаве своје редовне послове. Наравно, ту се поставља питање финансија, али ако имамо за цигаре, имаћемо и за децу. Ако имамо за стадионе, имамо и за дневне боравке. Ова цела прича није мој проблем, али шта ако некад буде? Шта онда? Хоћу ли онда да се питам што сам окренуо главу на другу страну? Чудно је тако како нас само невоља натера да будемо бољи људи. Можда је решење у томе да будемо бољи и пре него што нас живот ошине по глави. Можда да ипак помогнемо неким мамама које уопште не познајемо. То би било лепо а и добро. Погледајте та уморна лица. Да и оне мало одморе. Био би ред да им се нађемо као подршка. Због њих и због нас, јер су оне наше, нису туђе. А и да су туђе, да су са Марса или Плутона, опет би био ред да им помогнемо.
samo napred
Живот пише чудне приче. Окрећемо главу од старих и болесних, јер смо ми млади и способни, а не знамо да већ сутрадан може да нам се деси нешто због чега ћемо морати да тражимо помоћ других људи. Живот је изазов сам по себи, само га ми некако олако схватамо. Немам деце, сам сам, жив, здрав, али разумем да овим женама и њиховој деци треба помоћ друштва, помоћ заједнице. Не верујем да немамо довољно капацитета да организујемо један дневни боравак у сваком граду где ће се окупљати деца са сметњама, а у коме ће моћи да се ангажују радници, или волонтери који ће омогућити родитељима да обаве своје редовне послове. Наравно, ту се поставља питање финансија, али ако имамо за цигаре, имаћемо и за децу. Ако имамо за стадионе, имамо и за дневне боравке. Ова цела прича није мој проблем, али шта ако некад буде? Шта онда? Хоћу ли онда да се питам што сам окренуо главу на другу страну? Чудно је тако како нас само невоља натера да будемо бољи људи. Можда је решење у томе да будемо бољи и пре него што нас живот ошине по глави. Можда да ипак помогнемо неким мамама које уопште не познајемо. То би било лепо а и добро. Погледајте та уморна лица. Да и оне мало одморе. Био би ред да им се нађемо као подршка. Због њих и због нас, јер су оне наше, нису туђе. А и да су туђе, да су са Марса или Плутона, опет би био ред да им помогнемо.
Podelite komentar