Sanja je donirala bratu 70 odsto jetre: "Želja da ga spasim je nadjačala moje strahove"

Ljubav između brata i sestre je jedinstvena, a to je dokazala i Sanja Bulatović iz Podgorice. Naime, ona je prošle godine u oktobru rešila da donira jetru bratu od tetke, Iliji Stošiću.

Njenom bratu je dijagnostikovana potpuna ciroza jetre bez ikakavih šansi za izlečenje.

- Jedina mogućnost je bila transplantacija ali ni tada lekari nisu polagali velike nade jer su mu analize bile loše. Postavljalo se pitanje da li će on preživeti transplantaciju, ali i ako to uspe, da li će preživeti dalje jer je kompleksna operacija - rekla je ova hrabra žena i dodaje:

- On je stasit čovek od 45 godina koji je zbog bolesti smršao do neprepoznatljivosti. Koža je bila ispijena, ruke suve, vene mu se nisu videle, a oči su mu bile žute i nije ličio na čoveka kog svi znamo.

Iako je ležao u Kliničkom centru, njegovo zdravstveno stanje nije obećavalo. Porodica je verovala da će poživeti još samo nekoliko dana. Onda je njegova doktorka došla do porodice i rekla da mora što pre da se nađe donor kako bi on poživeo i da je to definitivno poslednje što mogu da urade za njegovo eventualno spasenje, piše "Adria.tv".

- Kada sam to čula, odmah sam se javila da budem donor, nisam razmišljala nijednog trenutka. Nije bila laka odluka, operacija je teška i zahtevna. Ja sam majka troje maloletne dece. Ali, u glavi mi je bilo samo da mogu spasiti jedan mlad život, život čoveka kroz čije vene teče moja krv - rekla je Sanja Bulatović.

Reakcije okoline su, kaže, bile različite.

- Od supruga sam imala potpunu i bezrezervnu podršku od samog starta. To ipak nije bio slučaj i sa okolinom, ali mene ništa nije moglo da poljulja. Moj otac, rođeni brat, sestra, zet i snaja, mali krug zlata vrednih prijatelja, ne mogu reći da su me podržali ali nisu me ni osudili niti pitali zašto to radim samo su pružali beskrajnu ljubav i trudili se pokazati mi koliko im značim. To je za mene bio nepresušan izvor snage. Na njihovim licima je bio očigledan strah, u dijalogu nisu retke bile suzne oči i drhtanje brade. Neizvesnost šta sve može da se desi - priseća se ona.

Operacija u Turskoj

Ipak, nije Sanja bila sve vreme hrabra i bez straha. Pre nego što je ušla u avion za let u Tursku, gde je trebalo da se izvede ovaj čins, zaljuljalo joj se tlo pod nogama. Sve zbog telefonskog poziva njenog oca i reči koje joj je uputio: "Ponosan sam na tebe, da znaš!".

- Verovatno je u njemu vladao strah da me možda nikada neće videti. Bio je svestan i svega što je bilo na mojim plećima, uzevši u obzir razne osude sa strane, pod kojim poklekla nisam - sa suzama u očima se priseća tog momenta. Imala sam neki instinkt da će sve da bude kako treba, da ću ja njega da spasim i da treba da uradim to što sam naumila. Taj osećaj je bio toliko snažan da me nisu naveli na razmišljanje ni svi predočeni faktori rizika. Sve vreme sam znala da je meni Bogom dato da ja tog čoveka spasim - kaže ona.

I uspela je! Sanja je svom bratu od tetke donirala čak 70 odsto svoje jetre, iako su doktori u Podgorici tvrdili da mu je potrebno samo 30 odsto. I pored svega, prihvatila je sve što sledi.

- Na klinici u Turskoj su mi predočili sve rizike, da i te kako ima rizika, da je operacija duga i teška ali ja sam verovala u pozitivan ishod. Čak me je doktor u jednom momentu pitao da li sam ja svesna da bi ovakvu stvar možda uradio samo roditelj za svoje dete. Pitao me je i da li sam sigurna u svoju odluku. Kazala sam 'da' bez razmišljanja - priseća se ona.

Duga operacija koja je trajala čak šest i po sati je nadjačala sve njene strahove.

- Odveli su me u operacionu salu ali nisam imala nikakav strah. Jedva sam čekala da se to desi. Operacija je bila zakazana 7.30, a ja sam od 4 h bila budna od uzbuđenja, prisluškivala sam korake, nestrpljivo iščekujući da će doći da me povedu. Bojala sam se da ga nećemo spasiti, a kada su doktori došli po mene osetila sam jedno veliko olakšanje i bez straha se prepustila njima - kaže ona.

Operacija je prošla uspešno, ali je kao i za svaku intervenciju, buđenje iz anestezije bilo čudno, bolno i traumatično.

- Osećala sam se kao da sam u paklu, ali sama činjenica da sam živa mi je samo dalo znak da što pre saznam da li je moj brat udahnuo novi život. Osmeh na licu medicinske sestre rekao je sve, a to je da je moj brat odlično - kaže Sanja.

Olakšanje, pad kamena sa srca i novi izazovi po izlasku iz bolnice

Kada je saznala da je sve kako treba, zavladalo olakšanje i kao da je sav teret pao sa srca. Onda je "pukla brana" koja ju je stezala i počela je da plače i kako kaže nije ih ni bila svesna, dok ih nije osetila da se slivaju ka grudima. Na te suze je posebno bila ponosna.

Sanja je napustila bolnicu sedam dana posle operacije i dobila je savet da ode u hotel kako bi se odmorila od svega. Dobila je izveštaj ali i spisak lekova koje bi trebalo da uzme kako bi se adekvatn oporavila. Pošto je bila u inostranstvu, po izlasku iz bolnice, trebalo je da dobije osobu kao njenu pratnju dok se oporavlja, ali se to nije desilo. Sanja smatra da je to propust osobe koja je nadležna za dodeljivanje pratnje, posebno posle ovako opasne i teške operacije. Dobila je odgovor da mora da napusti bolnicu kako zna i ume, jer moraju da spašavaju život nekom drugom, kome život "visi o koncu".

- Naši su smatrali da sam ja bratu pratnja, a niko nije razmišljao da će posle operacije i meni biti potrebna pomoć - priseća se ona teških momenata.

Ipak, dobri ljudi se uvek pronađu. Naime, čovek koji jebio zadužen za prevoz pacijenata od bolnice do hotela se ponudio da joj pomogne. On je na kraju išao u nabavku po hranu i lekove i to Sanja njemu nikad neće zaboraviti. Dodaje ova hrabra žena da život u hotelu nije bio nimalo lak, čak joj je i teže nego sama operacija ali je svesna da je to procedura koju je morala da prođe. Sve zbog toga da njen brat udahne novi život.

- On je bio super. Kada sam vraćena u sobu, on je odmah sa stalkom za infuziju došao do moje sobe da pita kako sam. Tada je izgledao dobro i to je bilo ostvarenje moje želje. Puno mi je srce - priseća se ona.

Sanja je danas vlasnica donorske kartice, i u slučaju da joj se nešto dogodi njeni organi bili bi dati onima kojima su u tom trenutku potrebni.

- Volela bih da ljudi drugačije razmišljaju oko doniranja organa jer to nije tabu tema. Ja sam ponosna što sam dala saglasnost da ukoliko mi se nešto desi da moji organi mogu nekome da spasu život - zaključuje za portal ADRIA ova hrabra Podgoričanka.

(Ona.rs/ADRIA)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.