Filmska priča iz Latkovaca: Jevrejski dečak spašen u srpskoj kući, vratio se u rodno selo nakon 64 godine

„Uvrh sela Velike Vrbice, čak gore – već pod planinom Vratarnom – vidi se odovud, s Latkovačkih pogledi, skromna seoska kućica i uz nju dve-tri zgradice...”, ovako otpočinje najpoznatija pripovetka Milovana Glišića „Prva brazda”, koji nije ni slutio da će se za selo Latkovac, koje je pomenuo, zahvaljujući hrabrosti njegovih meštana, čuti sve do Izraela.

U selu, koje je smešteno u podnožju Kopaonika, Željina i Goča, u severozapadnom delu opštine Aleksandrovac, prema pisanju NIN-a, nalazi se zaselak porodice Knežević, poznat kao Kavrić, koji je u svojoj istoriji, dugoj preko 200 godina, preživeo oba svetska rata, bio na putu svih vojski i koji sa sobom nosi veoma dugu i zanimljivu istorijsku priču. Na hiljade zanimljivih priča, a još više ljudi koji su u njemu živeli makar i jedan dan.

Potera za trudnicom i čovek koji je osedeo preko noći

Ladislav i Julija Dajč završili su 1937. godine studije medicine, a dve godine kasnije dobili su službu u Aleksandrovcu Župskom. Na raspolaganju su imali kuću na sprat. U prizemlju su se nalazili ordinacija i apoteka, a na spratu dve sobe. Iskustvo su sticali vrednim radom, a vrlo brzo su stekli simpatije meštana.

„Tu ih je zatekao rat i nakon toga počinje filmska priča o porodici Dajč/Doron”, započinje priču za NIN Sanja Arsić, diplomirana arheološkinja i potomkinja ljudi koji imaju značajnu ulogu u Julijinom životu.

U junu 1941. okupaciona vlast im daje otkaze i bivaju izbačeni iz kuće. Leta 1942. pridružili su se grupi zarobljenika, koji su pobegli iz radnog logora i skrivali se u šumama. Međutim, u decembru, zbog poodmakle trudnoće, Julija nije mogla da ostane sa njima.

Zahvaljujući nekome iz grupe odvedena je u dom Predraga i Stane Zdravković, gde je boravila šest nedelja. Jednog dana Borivoje Bondžić došao je kod Zdravkovića i obavestio ih da se sprema racija u selu, jer ih je neko prijavio da kriju trudnu Jevrejku i da je našao nekog ko će joj pomoći. Međutim, čovek koji je trebalo da odvede Juliju se nije pojavio.

Julija je nakon toga prebačena u kuću Borivoja i Grozdane Bondžić, kod kojih je provela nedelju dana. Nedaleko od njihove kuće često su prolazili Nemci, što je predstavljalo veliku opasnost po Juliju, pogotovu ukoliko se porodi. Iz tog razloga Borivoje odlučuje da Juliju prebaci u Latkovac kod porodice Knežević. Istovremeno, kod Zdravkovića se odigravala prava drama.

U Predragovoj kući nije pronađena nikakva Jevrejka, ali se nedaleko od nje porodila druga žena, koju umalo da odvedu kao Jevrejku. Ipak, Predrag je odveden u kruševački zatvor. Čekao je na redu za streljanje, a kada je stražar saznao da nije dokazana nikakva krivica, pustio ga je da pobegne. Predrag se vratio kući bele kose, navodno je potpuno osedeo.

Julija je u kuću Milenije i Slobodana Knežević došla 3. marta 1943. godine.

„Moji preci Kneževići dali su joj smeštaj. Ona se 4. marta 1943. u jednoj od kućica u Latkovcu porodila i dobila sina kom su Kneževići dali pravo srpsko ime – Miloš. On je to ime nosio sve do 1951. kada se sa majkom vratio u Izrael i kada su mu rekli da mora da ga promeni, jer ime koje nosi ništa ne znači. U Izraelu je pravilo da svako mora da nosi ime sa nekim značenjem. Sećam se da mi je Ilan pričao da je tada kao osmogodišnjak, kada su mu rekli da mora da promeni svoje ime, bio veoma tužan. Dobio je ime Ilan Doron (Ilan na hebrejskom znači drvo i simbolizuje stabilnost, rast i snagu, a Doron znači poklon, dar), rekavši mu da je to najpribližnije imenu koje je nosio do tada”, priča Arsić za NIN.

Celu priču o Jevrejki i njenoj bebi u Latkovcu naša sagovornica zna od svoje bake i dodaje da ju je često sa sestrama slušala umesto bajki pred spavanje. „Ta priča nam je bilo veoma zanimljiva jer smo poznavale i mesto i kuću gde je jevrejska beba rođena, ali sam sve vreme mislila da baka pomalo i izmišlja neke stvari da bi tu priču učinila zanimljivijom. Međutim, kada sam porasla i kada sam pronašla Julijina pisma shvatila sam da je baka pričala suve činjenice.”

Arsić ističe da su Kneževiči bili veoma brojna familija u selu, da je svakodnevno njih preko 30 živelo u zaseoku. Bilo je ratno vreme i bilo je veliko siromaštvo, a to je ono „što ovoj priči daje još veći značaj”, naglašava Arsić. „Kneževići su u svoj toj svojoj bedi i muci i tom ratnom vremenu bili toliko otvoreni da Juliji daju smeštaj rizikujući svoje živote ne razmišljajući ni jednog trenutka da li to da urade.”

„Baka je čak pričala da su pozvali babicu da dođe i prisustvuje porođaju, i na taj način su hteli da budu sigurni da će sve proći u najboljem redu. Napominjem da su se ostale žene iz zaseoka porađale same kod kuće. Tako da kad samo pomislim na taj segment i na to što su oni uradili za Juliju, budem baš ponosna na njih, na jednu običnu seosku porodicu koja je imala toliko otvoreno srce i dušu i koja je želela da spasi Jevrejku, koja je toga bila vrlo svesna i prezahvalna. Baš kao kasnije i njen sin i njegova porodica.”

Arsić naglašava da se divi hrabrost i odlučnost njenih predaka.

„Oni jesu bili materijalno siromašni, ali duhom su bili prebogati. Ne mogu da zamislim sa čime su se sve suočavali u tom ratnom vremenu. Sećam se da je moja baka stalno pričala da su kroz selo svakodnevno prolazile naizmenično partizanska, četnička i nemačka vojska. Baka je bila krojačica i bila je primorana da šije uniforme i padobrane, i za jedne i za druge. Onda kada bi se čulo da u selu ulaze partizani, ona je u podrumu jedne od soba u Slatkovcu, u crvenoj kućici, imala kao mali bunker i onda su podizali pod i tu je krila ta četnička platna i obrnuto. Tako da je opasnost vrebala sve vreme, a zaselak je tako pozicioniran da se nalazi na tom glavnom putu i nije mogla da ih zaobiđe nijedna vojska. Kako bi smanjili mogućnost da ih neko otkrije kako skrivaju Jevrejku, oblačili su je u garderobu žena iz sela i dali joj ime Rada”, kaže Sanja Arsić za NIN.

Pored radosti zbog novog života, u Latkovcu je zavladao i strah, jer se selo nalazilo na raskrsnici puteva. Nakon samo dve nedelje, kako su nemačke patrole postale sve učestalije, Julija je sa sinom otišla i nikada se nije vratila u mesto koje joj je slučajno odigralo veliku ulogu u životu. Domaćini su joj nudili gostoprimstvo, ali Julija nije htela da nastradaju, pa ih je napustila. Njeni novi prijatelji, porodica Kneževic, nisu je napustili, već su joj pronalazili nova skrovišta i donosili hranu.

„Vrlo brzo nakon što se Ilan rodio meštani su Juliju sa bebom premestili sedam-osam kilometara dublje u selo na sigurnije sklonište i ona se nakon toga nikada više nije vratila u zaselak. Nedugo zatim otišli su u Osijek, gde su živeli do završetka rata i 1951. su se vratili u Haifu, Izrael.”

U Latkovcu su, po saznanjima Sanje Arsić, Julija i Ilan bili jedini Jevreji.

„Ono što želim da naglasim, da u Julijinom i Ilanovom spasavanju nije učestvovao samo pojedinac, već su svi oni kao grupa pomogli Jevrejki i njenom sinu. Julija je kada se vratila u Izrael vrlo često pisala pisma Kneževićima.”

„Gospodine Ilane, ovde Srbija”

Prilikom obnove čukundedovine Sanja Arsić je u starom kredencu pronašla pisma koje Julija slala svojim spasiocima.

„To su pisma koja sam pronašla 2006. godine, kada smo krenuli sa rekonstrukcijom zaseoka, u jednoj fioci u nekom starom kredencu. Bilo ih je oko petnaestak. Ona je pisma slala tokom šezdesetih i sedamdesetih godina i u svakom od tih pisama poslednja rečenica bila je ta da njen sin Ilan ima veliku želju da dođe i poseti rodno selo. Što se nikada nije desilo.”

Arsić naglašava da je tek tada shvatila da je bakina bajka za laku noć zapravo bila stvarnost i pomislila kako bi bilo lepo da pronađe čoveka koji se tu rodio. Iako je mislila da će potraga za jevrejskom bebom iz bakinih priča, koja je sada odrastao muškarac, biti laka, Arsić je pogrešila.

„Prvo sam pomislila kako ću ga vrlo lako pronaći preko interneta. I tako sam ukucala ’Ilan Doron’ i izašao mi je jedan Ilan Doron koji živi u Los Anđelesu i pomislila sam ’to je to, kako sam ga brzo našla’ i poslala sam poruku, međutim taj Ilan Doron mi nikada nije odgovorio. Kasnije sam saznala da u svetu postoje četvorica muškaraca koji se zovu Ilan Doron, a ja sam uspela da pronađem dvojicu. Nisam posustala nakon što mi se prvi Ilan Doron nije javio već sam i krenula dalje da kopam i da ga tražim.”

Arsić kaže da se u godini kada je tragala za Doronom povezala sa ljudima iz Jevrejske opštine Beograd i upoznala puno Jevreja koji su bili vrlo srdačni i otvoreni da joj pomognu. I to je trajalo mesecima.

„Sećam se tog dana kada mi je jedan gospodin iz Jevrejske opštine Beograd poslao Ilanovu kućnu adresu, nisam mogla da verujem i odmah sam sela i napisala mu pismo. To je bilo dosta konfuzno pismo, moram da priznam, jer 2015. godine kada smo moje sestre i ja išle u Izrael on mi je dao ponovo da ga pročitam i pomislila sam ’Bože dragi, kakva konfuzija od pisma’, zato što je trebalo objasniti i predstaviti se čoveku koji nije imao ideju da postojim. Znao je ta neka imena, Slobodan i Milenija i njihove direktne potomke, ali njemu Sanja Knežević ništa nije značilo. Onda sam morala da se prvo predstavim ko sam, šta sam, u kakvoj sam korelaciji sa ljudima koje je on poznavao i čija su mu imena bila poznata...”, objašnjava Arsić.

U pismu je ostavila i svoj broj telefona, na koji ju je Doron odmah pozvao.

„Sećam se da mi je ispričao da je njegova supruga bila vrlo skeptična kada je primio pismo i rekla je ’ne, ko zna šta je to, nemoj da se javljaš, to mora da je neka prevara, ko zna ko stoji iza tog pisma...’, a on je od samog starta znao da je to pravo i iskreno pismo, i da iza toga ne stoji nikakva teorija zavere. Moje pismo je stiglo baš na dan kada se spremao da ide majci na trogodišnji pomen u Jerusalim i on je to shvatio kao dobar znak.”

Naša sagovornica naglašava kako se seća tog prvog poziva i kako ne zna ko je bio više zbunjeniji od njih dvoje u tom trenutku. Rekao joj je kako uzbuđen jer ga 64 godine niko iz Srbije nije kontrkatirao i pitao ju je da li može za mesec dana da dođe i poseti rodnu kuću. Nekoliko fotografija, izbledela pisma i jedan poziv, bili su dovoljni da Doron dođe u Srbiju. Tako je obnovio prekinute kontakte, upoznao potomke porodice bez koje ne bi bilo ni njega i po prvi put posetio rodno selo.

Prva poseta rodnoj kući

„Tih mesec dana do njegovog dolaska bilo je ispunjeno velikim ushićenjem, uzbuđenjem i nekom strepnjom. Razni scenariji su prolazili kroz moju glavu. Stalno sam razmišljala da li ću ga prepoznati na aerodromu, na kraju je on mene prvi prepoznao. Bili su to uzbudljivih mesec dana, ali naravno kada je došao, njegovo ushićenje i uzbuđenje je bilo milion puta veće od našeg. U pripremama njegovog dolaska zamolio me je da pokušam da pronađem grob njegovog oca.”

Ladislav je vrlo brzo nakon početka rata otišao sa partizanima da se bori na Sremskom frontu. Preminuo je 1945. negde u Srbiji i do te 2007. niko nije znao gde je sahranjen i gde je njegov grob.

Kada je Ilan došao u Srbiju Sanja ga je na aerodromu sačekala sa sestrom i odmah su se uputili u Zemun na Jevrejsko groblje, gde je po prvi put u životu posetio očev grob. Nakon toga uputili su se u Latkovac. Kneževići su ga dočekali jabukom kolačarom i vinom iz čuvena buklije, koja na jednoj strani ima kraljevu kruna, a petokraku i hrastov venac sa druge strane. To je bio prvi put da je Ilan posetio rodnu kuću, a sutradan i dedin grob.

Arsić priča da joj je Ilan po dolasku u Latkovac rekao „da je često dolazio u Zagreb i onda bi razmišljao kako je blizu Srbija i kako je tu njegovo rodno mesto i da je uvek imao jako veliku želju da dođe u posetu. Ali to se nije desilo, zato što sa ove druge strane nije imao nikoga kome bi mogao da se obrati i organizuje svoj dolazak.”

„Ilan je, kada se 2007. godine, nakon 64 godine, vratio u rodno selo, doneo sa sobom fotografije svoje porodice – sina, dve ćerke, unuka, svoje majke... – i na jednoj slici bio je jedan spomenik na kom je pisalo ’Karol Drezner’ i rekao mi je da je to spomenik njegovog dede. Ilan je sve do tog trenutka verovao da je njegov deda po majci sahranjen u Zagrebu gde je i živeo, ali smo mi na slici prepoznali gradsko groblje u Aleksandrovcu. Sutradan smo, potpuno neočekivano, pronašli dedin spomenik. Kasnije smo u Julijinim beleškama pronašli jednu rečenica, gde ona kaže ’da je 1941. godine u selo u kom je radila došao otac iz Zagreba da je poseti i tu je iznenada preminuo. Meštani su mu priredili sahranu po svim jevrejskim običajima’. Zato je njegov spomenik tu u Župi, bez da je on imao bilo kakve veze sa Župom”, priča Arsić.

Na dedinom grobu Doron je rekao kako se vraća u Izrael, a da je „njegov životni mozaik potpuno sklopljen zahvaljujući mojoj porodici, zato što je posle 64 godine konačno posetio grobove, rodnu kuću, rodno mesto i da je sada kompletna ličnost”.

U Latkovcu je boravio četiri dana. Bila su to čudna i bojažljiva četiri dana, kako priča Arsić, jer je trebalo vremena da se upoznaju, otvore, opuste... Sada, 17 godina kasnije, situacija je potpuno drugačija. Postali su dosta bliski i potpuno se razumeju. Iako je razlika izmenju Ilana i Sanje dosta velika, stavovi im se poklapaju, mišljenja su im ista i šale se.

„Nikada neću zaboraviti trenutak kada je odlazio iz Latkovca 2007. godine. Moram da kažem da Ilan na prvi pogled izgleda kao vrlo hladan, rezervisan i strog čovek, ali kada ga upoznate shvatite sa iza svega toga stoji jedna divna duša. Toliko je predivan, nemam reči da opišem koliko je on jedan nestvaran čovek. Sećam se i toga ću se sećati zauvek – njegovog zagrljaja i njegovih suza u očima kada je odlazio iz Slatkovca”, iskrena je sagovornica NIN-a.

Prilikom prve posete Ilan Doron je doneo i knjižicu beležaka koje je pisala njegova majka, a koja nosi naziv „Priče o dobrim ljudima iz Srbije koji su me spasili”. Ona je to pisala na hebrejskom, ali je Ilan, kada je odlučio da će doći u Srbiju te 2007, našao prevodioca i preveo knjigu na srpski jezik.

„Te beleške su mi važne jer svaki put kad ih čitam kao da sklapam mozaik i mogu da zamislim tu priču kako se odvijala, ko je bio uključen i na koji način, kako se tada živelo, kako su joj pomagali, čemu su se sve ljudi izlagali da bi joj pomogli i to mi je stvarno fascinantno kako su ljudi tada bili i hrabri i odlučni i nisu prezali ni od neprijatelja ni od straha, nego su prosto imali samo jedan cilj, a to je da spasu dva nevina života.”

I dalje su u stalnom kontaktu, često se čuju telefonom, dopisuju se. Oboma je važno da se ta veza ne prekine. Za ovih 17 godina od prvog susreta videli su se nekoliko puta. Pre devet godina Sanja je sa sestrama na Ilanovu inicijativu i poziv posetila Izrael i to je bilo jedno „izvanredno iskustvo”.

„Ilan se potrudio da nam napravi takvu turu po Izraelu da prođemo sva mesta koja su njemu važna, koja su obeležila njegov život, od momenta kada se vratio u Izrael do današnjih dana. Tako nas je vodio u jedan krad koji se zove Ako, gde je išao u srednju školu, pa nas je vodio da nam pokaže zidić kojim je hodao kada se vraćao iz škole, u restoran gde je išao posle škole, insistirao je da probamo hranu koju je jeo dok je bio školarac, prepričavao nam je dogodovštine iz školskih dana. Posetile smo Haifu – grad gde Ilan živi, Tel Aviv, Jerusalim gde smo pored Zida plača i Staze Hristovog stradanja obišle i 'Jad Vašem', muzej posvećen žrtvama holokausta, i Zid sećanja na kom je između brojnih porodica iz celog sveta koje su pomagale Jevrejima upisana i porodica Knežević”, priseća se Arsić.

Kada god je negde u blizini, bilo da je to npr. Crna Gora, Hrvatska ili Grčka, Doron se javlja našoj sagovornici kako bi se organizovali da se vide.

„Prošle godine je bio u Srbiji i Latkovcu na mom venčanju. Tada je dolazio sa svojoj sestrom od tetke, koja je želela da poseti Latkovac, provede vreme sa nama i poseti dedin grob. Na njihovu inicijativu obnovili smo dedin spomenik, tako da će on tu sada ostati još najmanje 100 godina.”

Arsić kaže da Ilan, koji sada ima 81 godinu, planira da ih poseti u oktobru.

Njena uspešna misija u pronalaženju bebe o kojoj je slušala u pričama za laku noć od svoje bake promenila im je i obogatila živote. „Nisam imala ideju da će to prerasti u jednu divnu priču i jednu divno prijteljstvo. Meni je Ilan Doron kao najdraži član porodice. On je jedan poseban čovek i zauzima posebno mesto u mom životu”, završava Arsić razgovor za NIN.

Pravednici među narodima

Na inicijativu Ilana Dorana u oktobru 2007. godine Kneževićima je dodeljena „Medalja pravednika među ljudima”, godinu dana kasnije uručena je Bondžićima, a 2015. i porodici Zdravković. Memorijalna ustanova za žrtve i heroje Holokausta „Jad Vašem” iz Jerusalima odluku o dodeli ovog priznanja ovim trima porodicama doneta je još 18. marta 1980. godine.

Inače, „Medalja pravednika” dodeljuje se nejevrejima koji su rizikovali svoje živote i živote svojih porodica kako bi spasili Jevreje tokom Holokausta, a u Srbiji je do sada dodeljena preko 120 puta.

Holokaust – najstrašniji period ljudske istorije

Svet su oduvek pokretale ideje. Civilizacija se razvijala, a ideje su stvarale napredak. Ipak, bilo je i onih koje su za sobom ostavljale patnju, smrt i bol. Krv ostavljena u najmračnijem periodu ljudske civilizacije, holokaustu, istovremeno je pokazala ono najgore ali i ono najbolje u ljudima.

Pored radnih logora, u kojima su završavali mladi, sposobni za rad, bilo je i onih poznatijih i zloglasnijih – logora smrti, u kojima su ubijali ljude u gasnim komorama.

Istoričari koji proučavaju ovaj deo istorije, smatraju da je više od šest miliona ljudi, najviše Jevreja, stradalo tokom Drugog svetskog rata, među kojima je 1,5 miliona dece. Tačan broj ubijenih u i izvan koncentracionih logora nikada nije utvrđen. Dah smrti odneo je čitave porodice, familije, ali i svedoke i počinioce najvećih zlodela.

Jevreji u Srbiji

Prvo organizovano naseljavanje Jevreja na prostoru današnje Srbije zabeleženo je u 15. veku, a nakon sticanja nezavisnosti 1830. njihov broj se postepeno povećavao. Tome je najviše doprineo knez Miloš Obrenović, koji nije pravio razlike po veri među svojim narodom. Neposredno pred početak Drugog svetskog rata položaj Jevreja u Jugoslaviji se pogoršavao.

U januaru 1935. osnovan je jugoslovenski narodni pokret „Zbor” pod vođstvom Dimitrija Ljotića, političara koji je tokom rata sarađivao sa nemačkim okupacionim vlastima. Ovaj pokret između ostalog propagirao je i antisemitizam, odnosno netrpeljivost i mržnju prema Jevrejima. Samo dan nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, 19. aprila 1941. godine, formirana je „Specijalna policija za Jevreje”. Bilo im je zabranjeno da se voze gradskim prevozom, morali su da nose žute zvezde i imali su ograničen pristup hrani, a bili su primorani i na prinudni rad.

Dok je veliki broj Jevreja iz Srbije tokom rata odvođen u logore Aušvic, Buhenvald ili Mauthauzen, deo njih završavao je na Starom sajmištu ili logoru Crveni krst u Nišu, koji je bio najveći koncentracioni logor u unutrašnjosti Srbije, ali i drugim logorima.

Ubijanje Jevreja u Srbiji imalo je dve faze. Prva je trajala od jula do novembra 1941. u kojoj su streljani muškarci, dok je u drugoj, koja je trajala od decembra 1941. do maja 1942, u gasnim komorama, autobusima bez prozora, ubijane žene i deca. Pored Jevreja na masovna uništenja odvođeno je i romsko stanovništvo.

Istraga nakon rata utvrdila je da su za stradanje Jevreja i Roma u Srbiji najodgovorniji: šef Gestapoa Karl Kraus, nemački vojni zapovednik Hajnrih Dankelman, predsednik vlade Milan Nedić, ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović, upravnik grada Beograda Dragomir Jovanović i šef Specijalne policije Ilija Paranos.

Prema podacim objavljenim u knjizi „Pravednici među narodima – Srbija”, koju su napisala tri Milana – Fogel, Ristović i Koljanin – navodi se da je na prostoru Srbije do početka Drugog svetskog rata živelo 37.000 Jevreja. Danas ih živi manje od 4.000.

Ukupan broj žrtava predratne jevrejske populacije u Srbiji bio je oko 90 odsto, dok su ostali preživeli zahvaljujući partizanima, skrivanjem ili drugim hrabrim ljudima, koji su bili spremni da rizikuju svoje živote i živote porodica kako bi pomogli neznancima. Procenjuje se da je spaseno više od 150 Jevreja, koji danas imaju više od 3.000 potomaka. O tim hrabrim ljudima govori naša priča.

„(S)Latkovac”

Dok se o Latkovcu zahvaljujući nesebičnosti i hrabrosti dobrih ljudi čulo do Izraela, zahvaljujući potpomkinji Sanji Arsić čulo se i mnogo dalje. Za razliku od mnogih sela koja su „začaurena” u vremenu, u Latkovcu se spajaju prošlost i budućnost.

Zaseok u kojem je Ilan Doron rođen danas je seoce, koje od 2007. godišnje poseti nekoliko hiljada domaćih i stranih turista. Adaptaciju napuštenih kuća, obraslih u šiblje, mahovinu i korov, Arsić je otpočela 2006. zajedno sa roditeljma Ružicom i Draganom, i sestrama Tanjom i Anom. Ovo „seoce po vašem ukusu”, kako kaže Arsić, od milošte zovu „Slatkovac”.

Oživljavanjem kuće u kojoj se Doron rodio, dobitnica nagrade „Žena za sva vremena” i jedna od najboljih preduzetnica u Srbiji u 2010. godini, spojila je svoje četiri ljubavi – arheologiju, marketing, selo i turizam.

Jedna od pet kuća, ističe Arsić, pre više od jednog veka bila je zgrada suda i zatvor, što samo svedoči o značaju Latkovca u aleksandrovačkoj istoriji, a u njemu je rođen i klarinetista Miodrag Knežević Knez, član Narodnog orkestra Radio Beograda, koji je u Latkovcu prvi i poslednji put zasvirao klarinet.

U „Slatkovcu” se nalazi i Trg pokojne Mileve, koji danas čuva uspomenu na arheologa, novinara i velikog prijatelja ove porodice Borisa Trivana, koji se pod ovim pseudonimom proslavio kao pionir društvenih mreža u Srbiji.

(Ona.rs/NIN)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.