Zvonila sam komšijama na vrata, a ono što sam videla kada su otvorili je scena koju ću pamtiti do kraja života

Majstori u kući, dan peti. Inače sam osoba koja mora oko sebe da ima red da bi se osećala dobro i u skladu sa sobom.

Otac mi je stalno govorio "haos u kući, haos u glavi". Tako se nekako i ja osećam poslednjih dana, previše obaveza, uporno sklanjanje, ribanje, posao, obaveze, deca, nemam gde da se okrenem od kofa, bušilica, ne mogu doručak da napravim, ručak da skuvam, rutina mi je do srži poremećena. Samo čekam dane i sate kad će se sve ovo završiti i moj život nastaviti normalno da se odvija.

Elem, da se vratim na temu.

Majstor me pita gde se isključuje voda za celu vertikalu u zgradi jer nešto treba da uradi.

Ne znam, relativno sam nova u zgradi, a i nisam baš od onih koje te stvari zanimaju. Zvonim upravniku, nije tu, zvonim redom dalje, niko ne zna. Kaže mi jedna komišinica u stanu broj tom i tom je bivši upravnik, zna on sigurno.

Srećna što se radovi neće još prolongirati, zvonim mu na vrata. Otvara mi ljubazni dekica. U ruci drži novine, skida naočare da me bolje vidi.

Nosi ispeglanu plavu košulju, preko lep teget prsluk, pantalone i kućne papuče. Ljubazno mi kaže da ne stojim na vratima i da udjem dok ne pronadje ključ od podruma.

Stojim u hodniku i razgledam po stanu. Sve je lepo, čisto, ušuškano, miriše na ručak i neku lepotu i toplinu. U tom trenutku iz kuhinje izlazi njegova žena. Negovana, sa urednom frizurom, crvenom keceljom, smeši mi se, pruža vruće kifle umotane u foliju da odnesem deci i kaže utešno "sad će on, dušo".

Deka pronalazi ključ, dok dolazi do mene, onako usput se nasmeši svojoj ženi, blago, iskreno, kao da se tako smeškaju po ceo dan.

Zahvaljujem se, izlazim napolje i shvatam da ne pamtim kad sam osetila takav mir i videla tako lepu scenu. Pomislila sam da su ovi ljudi uspeli u životu i da je ovakva starost sigurno nagrada za ljude koji su nešto suštinski dobro uradili za sebe, svoju decu, društvo.

Ne znam da li imaju decu, da li ih neko posećuje, vidjam ih često kako šetaju, idu zajedno na pijacu, ali pomislila sam kako bi bilo lepo da im deca i unuci redovno dolaze i da taj stan ispune još neki ljudi i njihovi osmesi.

Od te pomisli bio mi je toplo oko srca, ali nešto mi se steglo u grudima.

Možda su oni zaista najsrećniji i najsladji penzionioneri koje sam ikad videla, a možda samo previše idealizujem ono što mi nedostaje.

Moja majka nije dočekala da bude baka i vidi svoje unuke. Moja majka nije dočekala ni da joj se deca pošteno odsele iz kuće i započnu svoje samostane živote, pa da tata i ona uživaju u zasluženoj penziji. Tata se ubrzo posle njene smrti i sam razboleo. Moja deca baku znaju samo iz priče.

Često sam maštala o tome kako bi bilo lepo da mogu sa porodicom da odem kod njih za vikend na ručak ili da ostavim decu da prespavaju kod moje mame.

Opet, da je sve tako, da li bih to cenila dovoljno ili bi mi se podrazumevalo.

Želim da verujem da bih.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.