Rodila sam sina u 53. godini i moja porodica je prestala da priča sa mnom: Zovu me sebičnom, ali ja ne žalim

Lin Binland iz Rila godinama je pokušavala da postane majka – pre nego što je konačno donela na svet svog sina Džuda. Danas ima 53 godine, mnogi je osuđuju, ali ona ne žali ni zbog čega.

Lin je podelila svoju priču sa portal Mirror.uk, a mi vam njenu priču prenosimo u celosti:

"Dok sam gledala u tamnoplave oči svog novorođenog sina, nisam mogla da poverujem da je stvarno tu. I nisam bila jedina – prijatelji i porodica su bili šokirani.

Mali Džud, moje čudo od deteta, stigao je posle 11 godina borbe sa neplodnošću. Imala sam osam spontanih pobačaja, prolazila kroz vantelesne oplodnje, koristila doniranu jajnu ćeliju, a ceo proces nas je koštao 13.800 evra. Menopauzu sam prošla u 53. godini i znala sam da su šanse da opet postanem majka gotovo nikakve. Ali moj suprug Martin i ja želeli smo da našem dvanaestogodišnjem sinu Džejdenu podarimo brata ili sestru.

Naša sreća, nažalost, nije podeljena sa svima.

Neki članovi porodice i prijatelji prekinuli su kontakt s nama. Nazvali su nas sebičnima. Moja sestra više ne razgovara sa mnom jer nismo koristili moju jajnu ćeliju. Nazvala me je "živinom za reprodukciju", rekla da nisam "ni trudna zaista". Bilo je mnogo osuda – čak su me prijatelji pitali da li se osećam kao "svraka koja krade tuđa jaja".

Ali Martin i ja znamo da je Džud naš sin. Pogledate slike Džejdena kad se rodio i slike Džuda – kao da gledate isti lik. Boja kože, geni... sve je nebitno. Ja sam ga nosila, moje telo ga je hranilo, on ima moju krv u sebi. On je moje dete.

Martin, koji takođe ima 53 godine i radi u fabrici, kratko kaže: „Za sve što je bitno – on je naš sin. Tačka. Donatorska ćelija ne menja ništa.“

Trudnoća nije bila laka. Od 26. nedelje nisam osećala bebine pokrete kao ranije. Imala sam prednju placentu, koja ublažava pokrete, pa sam svakodnevno išla u bolnicu na nadzor. Imala sam i gestacijski dijabetes, pa su doktori odlučili da me porode carskim rezom u 36. nedelji.

Imam strah od igala, pa je sama priprema za operaciju bila horor. Trebalo je 45 minuta da mi postave spinalnu anesteziju, a tokom operacije mi je opala krvni pritisak i počela sam da se gušim. Ubrzo su otkrili da je Džud u karličnom položaju i da ima tečnost u plućima, pa su ga odmah preneli na odeljenje za intenzivnu negu.

Tamo je dobio i infekciju, pa su mu davana dva antibiotika. Pojavila se i žutica, ali nije bila teška. Posle nedelju dana izašli smo iz bolnice i vratili se kući u naš dom u Rilu, grofovija Denbišir.

Martin i ja se znamo još od 16. godine, kada su nas prijatelji spojili na slepo. Venčali smo se sa 19, a sa pokušajima da dobijemo dete počeli smo u kasnim dvadesetim. Prvi put sam prirodno zatrudnela sa 40 godina, ali je trudnoća završila pobačajem. Džejden se rodio kad sam imala 41.

Iako sam već bila majka, gubitak sopstvene mame od raka, dok sam imala samo 30 godina, ostavio je traga. Želela sam da Džejden ne ostane sam, ako se meni ili Martinu nešto desi.

Možda zato što sam i sama bliznakinja, nisam mogla da se pomirim s tim da moje dete nema brata ili sestru. Ovo je sve bilo zbog toga – da Džejden ne ostane sam. Nadam se da će se slagati, jer, kad nas ne bude, imaće jedno drugo.

Džejden sada ide u osmi razred. Kaže da je Džud „i dosadan i sladak“: „Budi se vrišteći noću, to je smor, ali stvarno je presladak.“ Njegovi drugari obožavaju bebu, a on jedva čeka da mu brat poraste pa da zajedno igraju fudbal i idu na pecanje.

Uključili smo ga u sve – čak je i srednje ime birao. Obožava fudbalera Džuda Belingema, pa je ime bilo logično. A voli i pevača Džordža Ezru, pa se mališan zove Džud Ezra Bou.

Moj tata ima 86 godina i svakodnevno nas obilazi. On je dokaz da su godine samo broj. Ljudi mi govore da ću izgledati kao baka na školskim kapijama, ali znam 20-godišnjakinje koje izgledaju starije od mene. Ako baš zatreba – uzeću botoks!

I da – volela bih još dece. Imamo još tri zamrznuta embriona i tek treba da odlučimo šta ćemo s njima. Babice su me upozorile da sam sada „superplodna“ zbog svih hormona, pa postoji šansa i da zatrudnim prirodno.

Kad sam to rekla svom doktoru, samo je uzdahnuo: „Nemojte, molim vas, bar sačekajte da odem u penziju – već ste me dovoljno stresirali!“ Za sada imamo pune ruke posla. Naš Džud je divan dečko, još ne mogu da verujem da je ovde. Toliko dugo smo ga čekali.

I nikada neću prestati da budem zahvalna ženi koja nam je donirala ćeliju. Bez nje, ništa od ovoga ne bi bilo moguće", zaključila je.

(Ona.rs/Mirror)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.