"Prostitutko, kretenko, mamlaze": Poznati srpski psiholog upozorava kako roditelji gaje decu koja sebe preziru

Postoji ona tiha zabluda koju generacije prenose kao da je nasledna bolest: da roditelj uvek zna najbolje. Da roditelj ima pravo da viče jer je umoran, da mu "izleti" jer je pod stresom, da govori detetu šta hoće – jer ga je rodio.

Ali šta se dogodi kad „šta hoće“ postane svakodnevna paljba ružnih reči, kad umor preraste u naviku, a vika u jezik? Šta ostane u detetu kad svaki dan sluša da je „glupo“, „nesposobno“, „neželjeno“?

Odgovor je jednostavan i bolan: ostane rana koja se ne vidi na telu – ali izjeda iznutra.

U tekstu koji se ovih dana deli među psiholozima, terapeutima, roditeljima i svima koji žele da razumeju kako se gradi – ili uništava – detetova psiha, psiholog Nedeljko Rvović daje brutalno tačan prikaz svakodnevice iz svoje prakse:

„Kurvo, prostitutko, kretenko, glupačo...“ govori majka ćerki.
„Nesposoban si, mamlaze, pi**etino...“ govori otac sinu.
„Bolje da te nikada nisam rodila, ti si nešto najgore što mi se desilo...“ govore roditelji svojoj deci.

I zatim dodaje:

„Roditelji dovode decu ‘jer sa njima nešto nije u redu’, a onda ta deca meni govore sa kojim ‘komplimentima’ ih roditelji svakodnevno čašćavaju.“

Ne postoji nijedna stručna knjiga, nijedna vaspitna škola, nijedno iskustvo koje može da opravda ovakav govor. A ipak, kad se roditelji suoče sa pitanjem kako to utiče na dete, Rvović piše da se često čuje isto: da su umorni, iscrpljeni, da ne znaju kako drugačije. Da su tako i njih vaspitavali. Da im je – „izletelo“.

Ali ništa ne „izleće“ ako nije deo unutrašnjeg rečnika. I ništa ne povređuje dete više od poruke da je samo po sebi – pogrešno.

Jer dete ne razume kontekst. Ne zna da ste imali loš dan. Ne zna da ste anksiozni. Ne zna da vas boli glava i da vas je šef kritikovao. Ali zna da ste mu rekli da ne vredi. I to se u njemu urezuje – kao istina.

Rvović upozorava da dete koje samo jednom čuje ovakvu rečenicu može već biti na putu ozbiljnog narušavanja samopouzdanja. A deca koja to svakodnevno slušaju, kako kaže, dolaze vrlo blizu samopreziru, suicidnim mislima, agresiji i mržnji prema drugoj deci i životinjama. Njihov svet, piše on, „još nije ni počeo, a već je označen odbacivanjem i razdorom“.

Roditelj koji ne preuzima odgovornost za sopstvenu reč, koji se poziva na sopstveno detinjstvo kao opravdanje za nasilne obrasce, mora da se pogleda u ogledalu i zapita: Da li zaista želim da moje dete pamti mene kao prvu osobu koja mu je pokazala kako se vređa, ponižava, gubi kontrola?

Ovaj tekst ne želi da sudi roditeljima – ali ni da ih štedi. Jer dokle god opravdavamo uvrede umorom, dokle god ne učimo nove načine komunikacije, dokle god govorimo „pa i ja sam tako odrastao, pa šta mi fali“ – mi ne činimo ništa drugo osim da lanac zlostavljanja samo presvlačimo novim imenom.

Roditeljstvo nije svedeno na to da dete ima šta da obuče i jede. Roditeljstvo je svakodnevni psihološki test u kom su reči koje biramo često važnije i od hrane i odeće.

Jer kako kaže Rvović:

„U 80% slučajeva mi roditelji direktno određujemo svojim primerom, ponašanjem, ophođenjem i svojim prisustvom – ili odsustvom – kakva će naša deca biti.“

Ostalih 20% je društvo – i da, često jeste surovo i teško ga je kontrolisati. Ali baš zato je roditeljski zadatak još veći – da detetu postavimo temelje iz kojih može da raste, čak i kad svet oko njega ne pomaže.

Ako ste dobili priliku da donesete novo biće na svet – a to jeste privilegija – onda nema mesta za „ne znam“, „izletelo mi je“, „tako su mene učili“.

I Rvović to vrlo jasno kaže:

„Neznanje, umor, nedostatak strpljenja, stari obrasci vaših roditelja – ne piju vodu i ne predstavljaju razlog zbog čega ste loš roditelj koji stvara loše dete.“

Zato se menjajte. Edukujte se. Pogledajte u sebe i pitajte se šta možete da uradite drugačije. Niko ne traži savršenstvo – ali deca imaju pravo na dostojanstvo. Na dom u kom se ne boje da govore. Na reči koje ih oblikuju, a ne razbijaju.

Za kraj:

Ovo nije samo tekst o roditeljstvu. Ovo je tekst o ljudskosti. O odgovornosti. O rečima koje menjaju sve.

Svakog dana imate izbor: da svom detetu budete prva osoba koja mu je rekla „Verujem u tebe“. Ili da budete ona zbog koje će to dete verovati da ne vredi – ni za koga, ni za šta.

Birajte pažljivo.

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.