Niko nije očekivao ovakav rasplet: Sin i snajka su nam se iznenada uselili i sve se promenilo

Kada su naš sin, snajka i njihov četvorogodišnji sin prošlog leta izgubili dom u požaru, jedina logična opcija bila je da se usele kod mene i mog supruga. U tom trenutku, snajka je bila trudna, bili su pod velikim stresom zbog osiguranja i promena na poslu, a pred njima je bilo dugotrajno renoviranje kuće.

Iako smo želeli da im pomognemo, nećemo lagati, svi smo bili prilično uplašeni kakav će zajednički život biti. Moj muž i ja smo već deset godina "prazno gnezdo", navikli smo na svoj mir, rutinu, vreme ustajanja i obroka. Oni su, s druge strane, mladi roditelji čiji se dani vrte oko obaveza, sezonskih aktivnosti i rasporeda za dete.

Ipak, ispalo je da nam je ova situacija donela mnogo više blagoslova nego problema.

Prve nedelje bile su pravi izazov

Smestili su se u našu potpuno uređenu i zasebnu prostoriju u podrumu, sa spavaćim sobama, dnevnom sobom i kupatilom. U početku su se uglavnom držali za sebe, a moj muž i ja smo se trudili da nađemo način kako da budemo podrška, a da ne preteramo.

To "ne preterati" je za mene bila najveća borba. Po prirodi sam mama koja stalno brine, želela sam da kuvam zdravo, raznovrsno i da svima udovoljim. Brzo sam shvatila da to nije izvodljivo: različiti ukusi, različite dijete, dete koje jede samo nešto, trudnica kojoj se na nešto gadi…

Na trenutke me je sve to iscrpljivalo. Isto je bilo i sa čišćenjem, pokušavala sam da njihovu i našu zonu održavam besprekorno, usput da ih ne remetim, a da sve stignem. Brzo sam "pukla" pod sopstvenim očekivanjima.

Kako smo naučili da funkcionišemo kao tim - sin i snajka i mi

Vremenom smo počeli bolje da razumemo jedni druge. Ja sam naučila da spustim kriterijume i da ne pokušavam sve sama, a oni su počeli više da pomažu.

I dalje najčešće kuvam za sve, ali sam postala fleksibilnija, ponekad je zamrznuta pica ili naručena hrana sasvim u redu. Svako priprema svoj doručak i ručak, a uveče obično svi sednemo zajedno na večeru.

Popustila sam i oko čišćenja. Male nerede sada posmatram kao znak da je kuća puna života, a ne kao propust. Iskreno, radije ću imati porodicu oko sebe i "nesavršen" dom nego savršeno čist, a prazan.

Kada se nekoliko meseci kasnije rodila beba, dinamika se ponovo promenila, ali na lep način. Malo šta spaja porodicu kao novi član.

Počeli smo da se smenjujemo oko obaveza: doručak, vrtić, kupanje, čuvanje… Moj muž i ja čuvamo unuke kada možemo, ali smo prestali da živimo pod osećajem da moramo biti "dežurni bebisiteri" 24/7. Ako imamo neke svoje planove, jednostavno odemo.

Napravili smo i zajednički porodični kalendar kako bismo imali bolju organizaciju. Svakog vikenda sednemo, pređemo nedelju i ukratko dogovorimo šta koga čeka.

Godina pod istim krovom, test ljubavi i izdržljivosti

Prošla je skoro godina dana od kada živimo zajedno, čekajući da se njihova kuća konačno obnovi. Iako nije uvek idealno, ovo iskustvo nas je povezalo jače nego ikada.

Naravno, ima dana kada nismo potpuno „u istom ritmu“ i biće nam čudno kada jednog dana ponovo ostanemo sami u kući. Ali za sada, uživamo u svakom zagrljaju, smehu i trenutku koje provodimo sa našim unucima.

Sve što smo preživeli samo nas je podsetilo da je porodica najjača baš onda kada se drži zajedno.

(Ona.rs/BusinessInsider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.