Baka Mira je sa 68 godina opet postala majka na najtužniji način: "Danas su dobri ljudi, samo me zaboli..."

Postoji izreka koju baka Mira često ponavlja: "Nemojte previše razmaziti unuke, jer se lako može desiti da se jednog dana vrate da žive kod vas, a tada ćete imati ozbiljan zadatak." Nije ni slutila koliko će te reči postati njena stvarnost.

Kada je njen zet 2003. godine preminuo od raka, bio je u ranim četrdesetim. Unuci su sve gledali - bolest, bol, nemoć. Bio je to prizor koji dete ne bi smelo da pamti. A onda je, samo godinu dana kasnije, 2004., preminula i njena ćerka, jedino dete koje je imala. Kažu da ljudi ne umiru od slomljenog srca, ali baka Mira veruje da je tuga učinila svoje.

U tom trenutku, dečak od 13 i devojčica od 11 godina ostali su bez oba roditelja.

Početak iznova, u poznim godinama

Baka Mira je tada imala 68, a njen suprug bio je u sedamdesetim. Postali su zakonski staratelji svojih unuka i praktično započeli novi roditeljski život.

"Bilo je kao da imamo dve kuće i dva paralelna sveta", priča ona.

Dok je ona tugovala otvoreno, unuci su bol nosili na drugačiji način - buntom, povlačenjem i tišinom. "Naše razmišljanje bilo je svetlosnim godinama udaljeno od njihovog. Nisam mogla da ih vaspitavam kao što sam vaspitavala svoju ćerku", priznaje.

Ponovo je počela da obilazi grad, škole, vannastavne aktivnosti i roditeljske sastanke. Seća se pogleda nastavnika koji su je, kao sedu ženu među mladim roditeljima, radoznalo posmatrali. Kod kuće je čitala knjige o bakama i dekama koji podižu unuke, a odlazila je i na sastanke podrške. Mnoge bake su se tamo našle jer su im deca bila zavisnici ili su napustila porodicu. Njena priča bila je drugačija, ali bol podjednako težak.

"Ne znam ni kako sam sve to preživela. Imala sam mnogo problema, ali hvala Bogu, izrasli su u dobre ljude, samo me zaboli kad se setim kroz šta su prošli kao deca."

Naučila sam da biram bitke

Posle godinu i po dana shvatila je da ne može da kontroliše sve. "Morala sam da pustim neke stvari i biram svoje bitke." Unucima je dopuštala ponešto više nego što je dopuštala svojoj ćerki, ali je morala da postavi jasne granice -domaći zadaci, povratak kući pre ponoći, zabrana vožnje njenog automobila.

Bilo je teško da je shvate ozbiljno. Ipak su je doživljavali kao baku. Džeparac su dobijali redovno, jer je tako bilo i dok su roditelji bili živi. Kada su tražili mobilne telefone uz argument da "svi imaju", ona je tvrdila da to nije tačno. Naljutili su se. A onda je jednog dana, dok je bila na poslu, njen suprug, u duhu popustljivog deke, kupio unuku novi telefon. "Poludela sam", kroz osmeh se priseća.

Kupio mu je čak i miša, jer je dečak želeo da ga gaji. "Bila sam spremna da obojicu izbacim iz kuće", kaže u šali.

Finansijska borba i odricanja

Kada je firma u kojoj su radili zatvorena, oboje su otišli u penziju. Prihodi su bili ograničeni, a troškovi ogromni.

"Za podizanje dece treba vam pomoć, informacije i mnogo novca."

Srećom, njena ćerka je imala životno osiguranje, a baka Mira je bila korisnik. Bez tog novca, kaže, ne bi uspeli. Tim sredstvima platila je privatne škole, uniforme, kasnije i fakultet. Unuka je danas diplomirani ekonomista sa master diplomom i radi kao računovođa. Unuk nije želeo fakultet, ali danas ima uspešan posao u organizaciji događaja.

Ipak, život nije bio lak. Nakon smrti supruga 2011. godine, morala je ponovo da se zaposli. Ubrzo je podnela zahtev za lični bankrot, jer više nije mogla da pokriva sve račune. Danas radi honorarno kao sekretarica u crkvi i kao urednički asistent, zarađujući oko 1.400 dinara po satu.

"Ne želim da radim, ali moram", kaže iskreno.

Najveća nagrada

Trudi se da prisustvuje svim porodičnim okupljanjima, iako ponekad mora ranije da ode zbog posla. Sa unucima je i dalje bliska.

Seća se dana kada je unuka diplomirala na master studijama. Govornik je zamolio roditelje da ustanu. Prijatelji su je gurkali da ustane i ona je tiho rekla: "Ja sam samo baka." Ipak, podigli su je na noge. "Jesam im roditelj na neki način, ali volela bih da su njihovi mama i tata mogli da budu tamo."

Unuk se ove godine ženi, a unuka je već u braku i razmišlja o bebi. "Volela bih da tada više ne radim. Želim da budem dadilja."

Sa osmehom kaže da planira da ode u penziju sa 90 godina - pa šta bude. "Ne znam hoću li tada moći ni da podignem bebu, ali nadam se da ću doživeti taj trenutak. To bi bila kruna svega."

Jer, kako sama kaže, najveći uspeh nije to što su unuci danas ostvareni ljudi. Najveći uspeh je to što je, uprkos svemu, uspela da sačuva razum, srce i porodicu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.