Parovi bez dece nisu tužni niti se udaljavaju kao mnogi roditelji: Ali kada se desi gubitak, tuga je drugačija

Postoje brakovi koji se šire, granaju i menjaju kako porodica raste. A postoje i oni koji ostaju zatvoren krug od dve osobe. Kada takav odnos traje decenijama, dvoje ljudi postaju jedini svedoci sopstvenog života.

Upravo tada gubitak dobija drugačiju težinu.

Jedna žena mi je to objasnila rečenicom koju ne mogu da zaboravim. Posetila sam je nekoliko meseci nakon što joj je muž preminuo. Bili su u braku 51 godinu i nisu imali decu. Sedela je za kuhinjskim stolom, ispred nje dve šolje čaja, jedna još topla, druga ispred prazne stolice.

- Niko živ više ne zna kako su zvučala vrata našeg prvog stana u Vulungongu, rekla je tiho.

Nisam znala šta da kažem. I danas nisam sigurna da postoji pravi odgovor.

Kada zajednički život postoji samo u dvoje ljudi

Glorija i Ron pokušavali su da dobiju decu, ali se to nikada nije dogodilo. Tokom više od pola veka sve što su gradili, svaka uspomena, svaka šala koju su samo oni razumeli, svaka svađa oko sitnica poput toga kako treba da stoji toalet papir, postojalo je u prostoru koji su držale samo dve osobe.

Kada je Ron umro, nije nestao samo partner. Nestao je i jedini drugi svedok tog života.

Kod porodica sa decom priča opstaje na više mesta. Deca pamte porodične trenutke, događaje, navike i male rituale koji se prenose kroz godine. Uspomene postoje u više ljudi, menjaju se, dopunjuju i ponekad čak raspravljaju za porodičnim stolom.

Ali kod parova bez dece cela priča živi samo u dvoje ljudi. Kada jedan ode, drugi ostaje sam sa sećanjima koja više niko ne može da potvrdi.

Zašto se takvi parovi drugačije povezuju

Roditeljstvo, koliko god bilo ispunjavajuće, često menja dinamiku odnosa. Partneri preuzimaju različite uloge, jedan brine o školi i obavezama, drugi o svakodnevnim potrebama deteta. Vremenom se život organizuje oko porodice, a brak počinje da funkcioniše na paralelnim linijama.

Kod parova bez dece ta podela često ne postoji. Njihovi životi ostaju snažno isprepleteni. Jedni drugima su saputnici u svakodnevici, dele iste rutine, iste planove i iste uspomene.

Tokom decenija razvijaju zajednički jezik, male rituale i način razumevanja koji ne zahteva mnogo reči. Oni znaju gde stoje rezervne baterije, ko je majstor koji popravlja bojler i kada je poslednji put promenjen vodovod u kući.

Sve te sitnice deluju beznačajno dok su oboje tu. Ali kada jedan ode, drugi ostaje sam u kući punoj znanja koje niko drugi ne deli.

Tuga koja nema svedoke

Kada u porodici umre jedan roditelj, bol se deli. Postoje deca, unuci, ljudi koji pamte isti smeh ili isti pogled. Tuga je zajednička i postoji više ljudi koji nose uspomene.

Kod parova bez dece tuga često ima drugačiju dimenziju. Ona je tiša i usamljenija.

Glorija mi je rekla da joj najteže nije tišina u kući. Najteže joj je što nema nikoga kome može da postavi jednostavno pitanje.

- Da li smo u Kerns putovali 1994. ili 1995. godine, pitala me je tri nedelje nakon sahrane.

Nije se radilo o datumu. Radilo se o tome da više nema nikoga ko može da potvrdi da se taj trenutak zaista dogodio.

Kada se dvoje ljudi toliko duboko povežu, njihovi životi postaju jedna struktura. Kada jedan deo nestane, drugi ostaje bez oslonca.

Kada partner ode, nestaje čitav sistem

Postoji i praktična strana ove priče o kojoj se retko govori. Parovi bez dece često su jedno drugome sve: osoba za hitne pozive, pravni zastupnik, podrška u bolnici, partner u donošenju finansijskih odluka.

Kada jedan partner umre, sve te uloge odjednom ostaju prazne.

Roditelji koji izgube partnera često imaju odraslu decu koja pomažu u organizaciji svakodnevnog života, pozivima, papirima ili odlascima kod lekara. Kod parova bez dece ta mreža često ne postoji.

Zato mnogi od njih s godinama svesno grade nešto što nazivaju izabranom porodicom. Neguju prijateljstva, komšijske odnose i veze sa rodbinom kako bi njihova priča živela u više ljudi.

Jer kada uspomene postoje samo u dvoje, dovoljno je da jedan ode da čitav svet koji su zajedno gradili počne polako da nestaje.

Glorija mi sada ponekad priča njihove stare priče. Jednom mi je ispričala o stanu iz sedamdesetih u kojem je topla voda radila samo ako se istovremeno pusti slavina u kuhinji. Smejala se dok je pričala, a zatim zastala i rekla:

- Ovo je prvi put da sam tu priču izgovorila naglas otkako je Ron umro. Počela sam da se pitam da li sam je izmislila.

Nije je izmislila. Ali njen strah je razumljiv.

Jer kada dvoje ljudi čitav život provedu zajedno, njihove uspomene postaju kuća sa mnogo soba. Kada jedan ode, svetla ostaju upaljena samo u jednoj.

(Ona.rs / GEEditing)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.