Čuda Svetog Vasilija Ostroškog vekovima se prepričavaju, ali ovu opomenu vernici nikada ne zaboravljaju

Ima tako nekih mesta na Balkanu na kojima čak i oni koji nisu duboko religiozni govore tišim glasom. Mesta gde ljudi dolaze sa tugom, bolešću, nadom i pitanjima na koja više nigde nisu uspeli da pronađu odgovor. Jedno od takvih mesta svakako je manastir Ostrog - uklesan u stenu, visoko iznad bjelopavlićke ravnice, kao da lebdi između zemlje i neba.

Hiljade ljudi svake godine pešače do njega. Neki dolaze da se pomole za zdravlje, neki za porodicu, neki samo da osete mir o kojem su slušali celog života. I gotovo svako ko se vrati iz Ostroga nosi neku svoju priču.

Među vernicima posebno se prenose svedočenja o čudima Svetog Vasilija Ostroškog - isceljenjima, spasima, neobjašnjivim događajima i trenucima koji su ljudima promenili život. Ali uz sva ta svedočenja postoji i jedno upozorenje koje se godinama ponavlja među hodočasnicima:

Iz svetinje se ništa ne uzima.

Ne zato što to neko strogo zabranjuje, već zato što ljudi veruju da svetinja nije mesto sa kog se bilo šta odnosi bez blagoslova.

Upravo o tome govori priča koja se već decenijama prepričava među vernicima i putnicima koji su prolazili kroz Ostrog.

Prema zapisu M. Vekovića, koji je preneo sajt Bašta Balkana, jedan događaj iz leta 1982. godine ostao je upamćen kao upozorenje koje mnogi ni danas ne zaboravljaju.

Putovanje koje je počelo kao i svako drugo

Bilo je leto 1982. godine kada je jedna porodica iz Sarajeva krenula u Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju.

Posle molitve, celivanja moštiju i kraćeg zadržavanja u manastiru, krenuli su niz uski, krivudavi put ka železničkoj stanici.

Umorni, izgrebani od kupina i granja pored puta, ali srećni i spokojni, stigli su do voza koji je trebalo da ih vrati kući.

Sve je delovalo potpuno obično - dok ih na vratima vagona nije zaustavio kondukter.

Njegovo pitanje bilo je kratko, ali toliko neobično da je putnika potpuno zbunilo.

"Jeste li nešto uzeli iz Ostroga?"

Čovek je pomislio da govori o blagoslovu, uspomenama ili možda nekoj sitnici iz manastira. Odgovorio je kroz osmeh, govoreći kako su iz Ostroga poneli molitvu i blagoslov Svetog Vasilija.

Ali lice konduktera ostalo je ozbiljno.

Tada mu je rekao nešto što će pamtiti ceo život.

"Voz neće da krene"

Kondukter je potom objasnio da nekoliko dana ranije voz sa iste stanice nikako nije mogao da krene.

Mašinovođa je proveravao lokomotivu, obilazio oko nje, pokušavao ponovo i ponovo - ali voz je stajao potpuno nepomično.

Sve je, navodno, bilo ispravno.

U jednom trenutku mašinovođa je rekao kondukteru da prođe kroz vagone i proveri da li među putnicima ima neko ko je bio u Ostrogu.

Kada je kondukter to pitao putnike, jedan bračni par priznao je da dolazi iz manastira.

Tada ih je zamolio da izađu iz voza.

Bez rasprave i bez mnogo pitanja uzeli su svoje stvari i sišli na peron.

I upravo tada dogodilo se ono zbog čega se ova priča i danas prepričava.

Čim su izašli iz voza, lokomotiva se upalila i kompozicija je krenula bez ikakvih problema.

Priznanje koje je sledilo sledećeg dana

Sutradan se isti bračni par ponovo pojavio na stanici.

Kondukter ih je odmah prepoznao i, prema priči, rekao im:

"Nemojte opet da zbog vas voz ne može da krene."

Tada su priznali šta se zapravo dogodilo.

Bez znanja monaha iz Ostroga su uzeli jednu stvar koju su želeli da ponesu kući kao uspomenu.

Posle događaja sa vozom vratili su se u manastir, vratili ono što su uzeli i zamolili za oproštaj.

Navodno su tada rekli:

"Videli smo kolika je cena greha."

Ljudi koji su slušali njihovu ispovest u vozu ostali su nemi. Mnogi su se krstili, neki plakali, a neki ćutali u neverici.

Ali gotovo svi su, prema svedočenju, iz tog događaja izvukli istu poruku - svetinja nije mesto sa kog se bilo šta uzima iz hira ili pohlepe.

Zašto se ova priča i danas prenosi?

Ostrog je vekovima mesto vere, nade i pokajanja. Ljudi tamo dolaze bosi, peške, pod zavetom, noseći sa sobom najteže životne muke.

U takvom mestu čak i najmanji postupci za vernike imaju duboko značenje.

Zato se među ljudima često govori da iz manastira treba poneti samo ono najvažnije - mir, molitvu, oproštaj i blagoslov.

Priče poput ove opstaju upravo zato što mnogi u njima ne vide samo čudo, već opomenu o poštovanju, savesti i odnosu prema svetinji.

Na kraju, možda je upravo to razlog zbog kog se ime Svetog Vasilija Ostroškog i danas izgovara sa tolikim strahopoštovanjem - jer vernici veruju da njegova čuda nisu samo uteha, već i podsetnik čoveku kako treba da živi.

Priča je preneta prema zapisu M. Vekovića koji je objavio sajt Bašta Balkana.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.