Zašto je važno da deca padnu i ustanu sama: Psiholozi upozoravaju na posledice prezaštićenosti

Nekada su oguljena kolena, pocepane pantalone i blato na rukama bili gotovo zaštitni znak detinjstva. Danas, međutim, mnogi roditelji strepe već pri samoj pomisli da bi dete moglo da padne, pogreši ili se suoči sa neprijatnošću. U želji da ih zaštitimo od svake moguće boli, neretko zaboravljamo jednu važnu istinu - upravo kroz male padove deca uče kako da ustanu.

Ako ste odrasli devedesetih ili ranije, verovatno se sećate dana provedenih napolju, bez telefona, GPS lokacije i stalnog nadzora odraslih. Trčalo se po kraju dok se ne upale ulična svetla, penjalo na drveće, vozio bicikl bez mnogo zaštitne opreme, a svaka nova ogrebotina bila je gotovo dokaz dobro provedenog dana.

Danas je slika drugačija.

Na igralištima se često može čuti: „Pazi, pašćeš“, „Nemoj tamo“, „Siđi odmah“, „Daj da ti mama pomogne“. Iako izgovorene iz ljubavi, ove rečenice ponekad nose poruku koju roditelji ne nameravaju da pošalju.

Kada zaštita preraste u preteranu kontrolu

Savremeni stručnjaci sve češće upozoravaju na fenomen poznat kao „helikopter roditeljstvo“ – stil vaspitanja u kojem roditelji neprestano nadgledaju, kontrolišu i rešavaju probleme svoje dece. Poslednjih godina pojavio se i izraz „roditelji kosilice“, koji slikovito opisuje odrasle koji uklanjaju svaku prepreku sa detetovog puta pre nego što ono uopšte stigne da se suoči sa njom.

Motiv iza takvog ponašanja gotovo uvek je isti - ljubav.

Međutim, psiholozi upozoravaju da preterana zaštita može imati neočekivane posledice.

Zamislite sedmogodišnje dete koje pokušava da pređe klimavi mostić na igralištu. Ono procenjuje situaciju, traži ravnotežu, oseća malu dozu straha i pokušava da ga prevaziđe. Upravo tada odrasla osoba prilazi, uzima ga za ruku i prevodi na drugu stranu.

Roditelj oseća olakšanje jer je sprečio potencijalni pad.

Ali dete možda dobija sasvim drugačiju poruku.

Poruka koju dete zaista čuje

Američki psiholog Peter Gray, koji se godinama bavi proučavanjem značaja slobodne igre u razvoju dece, smatra da stalna intervencija odraslih može uticati na način na koji deca doživljavaju sopstvene sposobnosti.

Kada roditelji neprestano uskaču da reše problem, spreče grešku ili uklone rizik, dete ne usvaja poruku:

„Mogu sam.“

Umesto toga, često razvija osećaj:

„Verovatno ne mogu bez pomoći.“

Gray u svojim radovima povezuje smanjenje slobodne, nenadzirane igre sa porastom anksioznosti kod dece i mladih. Upravo kroz samostalnu igru, tvrdi on, deca uče kako da procene rizik, donose odluke, rešavaju sukobe i nose se sa posledicama svojih izbora.

Zašto su greške važne

Roditelji danas ulažu ogromnu energiju da deci olakšaju život.

Pakujemo zaboravljene stvari za školu.

Dovršavamo domaće zadatke.

Umešamo se u svaki konflikt sa vršnjacima.

Tražimo načine da ih poštedimo razočaranja.

Ipak, stručnjaci podsećaju da upravo kroz takve situacije deca razvijaju emocionalnu otpornost.

Ako dete jednom zaboravi pernicu, naučiće da pozajmi olovku.

Ako dobije lošiju ocenu nego što je očekivalo, naučiće kako da se bolje pripremi sledeći put.

Ako izgubi utakmicu, naučiće da poraz nije kraj sveta.

To su iskustva koja ne mogu da se nauče iz knjiga niti da se preuzmu od roditelja.

Generacija koja teško podnosi neuspeh

Psiholozi poslednjih godina primećuju još jedan fenomen - sve veći broj mladih ljudi teško podnosi prve ozbiljnije životne neuspehe.

Pad na ispitu.

Odbijanje na razgovoru za posao.

Raskid veze.

Kritiku nadređenog.

Kada tokom detinjstva nisu imali priliku da se susretnu sa manjim frustracijama, mnogi mladi ulaze u odraslo doba bez razvijenih mehanizama za suočavanje sa stresom i razočaranjem.

Emocionalna otpornost, upozoravaju stručnjaci, ne razvija se tako što dete nikada ne pati.

Razvija se tako što nauči da može da preživi neprijatna iskustva i da posle njih nastavi dalje.

Najveća roditeljska hrabrost danas

Autorka i bivša dekanka Univerziteta Stanford, Julie Lythcott-Haims, u svojoj knjizi „How to Raise an Adult“ upozorava da roditelji često iz najbolje namere preuzimaju zadatke koje bi deca trebalo sama da savladaju.

Njena osnovna poruka roditeljima je jednostavna:

Cilj roditeljstva nije da dete nikada ne padne.

Cilj je da nauči kako da ustane.

To ne znači da roditelji treba da budu nezainteresovani ili da puste dete da se samo snalazi u svemu. Naprotiv. Potrebno je da budu prisutni, dostupni i podržavajući.

Ali postoji velika razlika između podrške i preuzimanja kontrole.

Nekada je najveća pomoć upravo korak unazad.

Deci ne treba savršen svet

U vremenu kada su roditelji pod ogromnim pritiskom da budu savršeni, lako je poverovati da je naš zadatak da uklonimo svaku opasnost, prepreku ili neprijatnost iz života svoje dece.

Ali život nije takav.

Neće uvek biti fer.

Neće uvek biti bezbedan.

Neće uvek biti lak.

Zato možda naš cilj ne bi trebalo da bude stvaranje savršeno zaštićenog sveta, već odgajanje dece koja će biti dovoljno hrabra, samostalna i otporna da se u tom svetu snađu.

Pa čak i ako usput poneko koleno bude oguljeno.

Jer upravo iz tih malih padova nastaju ljudi koji znaju da se podignu kada život postane mnogo ozbiljniji od jednog pada na igralištu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.