Zašto se posle smrti prekrivaju ogledala? Verski stručnjak otkriva poreklo običaja koji mnogi pogrešno tumače

Kada u kući premine član porodice, mnogi će bez razmišljanja prekriti ogledala ili ih okrenuti ka zidu. Za neke je to pitanje poštovanja prema pokojniku, za druge stari običaj koji se prenosi generacijama, dok pojedini veruju da se na taj način "štiti" duša preminulog.

Ipak, verski stručnjaci ističu da ovaj običaj nije crkvena obaveza, već deo narodnog verovanja koje se tokom vekova ukorenilo u mnogim krajevima.

Religolog Natalija Fominih, doktorka pedagoških nauka i profesorka Ruskog ekonomskog univerziteta "Plehanov", objasnila je da prekrivanje ogledala posle smrti nema uporište u pravoslavnom učenju niti predstavlja verski propis. Kako navodi, reč je pre svega o običaju koji je nastao iz narodnih verovanja i psiholoških reakcija ljudi na gubitak bliske osobe.

Zašto je nastao ovaj običaj?

Prema rečima profesorke Fominih, jedan od razloga zbog kojih su ljudi počeli da prekrivaju ogledala jeste psihološka potreba da izbegnu suočavanje sa bolnim uspomenama.

Ogledalo u kojem se pokojnik svakodnevno ogledao može kod članova porodice izazvati snažne emocije, pa ga pojedini iz tog razloga prekrivaju ili izbegavaju da se u njega gledaju tokom prvih dana žalosti.

Takva reakcija, objašnjava stručnjakinja, nema versku osnovu, već predstavlja prirodan odgovor na tugu i gubitak.

Verovanje o duši i ogledalu

Pored psihološkog objašnjenja, običaj je povezan i sa starim narodnim verovanjima.

Nekada se verovalo da duša preminulog određeno vreme ostaje u kući, najčešće do devetog ili četrdesetog dana posle smrti. U tim predanjima ogledalo je smatrano posebnim predmetom kroz koji duša može da ostane vezana za svet živih.

Postojalo je i verovanje da bi duša mogla da ostane "zarobljena" u ogledalu ili da kroz njega povede nekoga od živih, zbog čega su ljudi ogledala prekrivali.

Stručnjaci naglašavaju da su to isključivo narodna verovanja, a ne deo crkvenog učenja.

Ogledala su nekada bila dragocenost

Fominih podseća da su ogledala u prošlosti bila veoma retka i skupa, zbog čega su im ljudi često pripisivali posebna, pa čak i mistična svojstva.

Upravo zato oko njih su nastajala brojna verovanja koja su se prenosila s kolena na koleno i opstala do danas.

Postojao je i sasvim praktičan razlog

Osim narodnih verovanja, običaj je imao i praktičnu stranu.

Tokom žalosti nije se smatralo primerenim da ljudi mnogo pažnje posvećuju svom izgledu ili ukrašavanju. Prekriveno ogledalo simbolično je podsećalo ukućane da dane žalosti posvete sećanju na preminulog, a ne svakodnevnoj brizi o spoljašnjem izgledu.

Takođe, u vreme kada su se opela održavala u porodičnim kućama uz svetlost sveća, odrazi u ogledalima mogli su da stvore neprijatan i zastrašujući utisak, pa su ih pojedini sveštenici savetovali da ih privremeno prekriju isključivo iz praktičnih razloga.

Vremenom je, međutim, nastalo pogrešno uverenje da je reč o obaveznoj crkvenoj praksi.

Šta zapravo kaže Pravoslavna crkva?

Kako ističe profesorka Fominih, Pravoslavna crkva ne propisuje prekrivanje ogledala niti određuje koliko dugo bi ona trebalo da ostanu pokrivena.

Mnogo veći značaj pridaje molitvi za pokojnika, opelu i molitvenom sećanju na treći, deveti i četrdeseti dan posle smrti.

Crkva takođe ne podržava praznoverja povezana sa stvarima koje su pripadale preminulom i smatra da se one mogu koristiti ili pokloniti onima kojima su potrebne.

Suština hrišćanskog odnosa prema smrti, naglašava stručnjakinja, nije u strahu od predmeta ili običaja, već u veri, molitvi i čuvanju uspomene na preminulu osobu.

(Ona.rs / Izvestija)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.