Po deci se vidi ako se roditelji nikada nisu igrali sa njima: Evo kakve posledice može ostaviti manjak igre

Nije svaki roditelj raspoložen da posle napornog dana na poslu sedi na podu i slaže kockice, igra se loptom ili glumi zlog vuka. I to je potpuno normalno. Ali kada zajedničke igre gotovo da nema, dete može ostati uskraćeno za neke važne prilike da razvija samopouzdanje, emocionalne i socijalne veštine.

„Hajde, igraj se sa mnom.“

Verovatno je jedna od najčešćih rečenica koje roditelji čuju od svoje dece. A koliko god nam ponekad bilo teško da nakon posla, obaveza, kuvanja i svega ostalog pronađemo još energije za igru, stručnjaci upozoravaju da ona za dete nije samo razonoda.

Kroz igru dete istražuje svet, isprobava različite uloge, uči da rešava probleme, vežba komunikaciju i obrađuje emocije. Još važnije, kada se roditelj pridruži igri, dete dobija osećaj da je njegov svet zanimljiv i važan osobi koju najviše voli.

Naravno, nemoguće je očekivati da roditelj bude dostupan za igru svakog trenutka. Problem nije u tome što mama ili tata ponekad kažu „ne mogu sada“, već u tome kada zajedničkih trenutaka gotovo da nema.

Evo šta se kod neke dece može pojaviti kada im nedostaje dovoljno zajedničke igre sa roditeljima.

1. Mogu postati manje radoznala

Deca prirodno žele da istražuju. Zašto je nebo plavo? Šta će se dogoditi ako ovu kockicu stavim ovde? Kako radi ova igračka? Šta ako napravimo drugačija pravila?

Igra upravo podstiče takvu vrstu razmišljanja.

Dok dete gradi kulu, smišlja priču ili pokušava da reši neku prepreku, ono zapravo uči. Postavlja pitanja, eksperimentiše, greši i pokušava ponovo.

Kada se roditelj uključi i pokaže interesovanje, dete dobija dodatni podsticaj da istražuje.

Ako takvih iskustava nema dovoljno, dete može vremenom postati pasivnije i manje zainteresovano za isprobavanje novih stvari. A navika da se ne pita, ne istražuje i ne pokušava nešto novo može se preneti i u kasnije periode života.

2. Mogu postati nesigurnija u sebe

„Pogledaj šta sam napravio!“

Za odraslog je to možda samo kula od nekoliko kockica. Za dete je to veliki uspeh.

Kada mališan sam završi slagalicu, nacrta nešto, smisli novu igru ili uspe da napravi ono što mu prethodno nije polazilo za rukom, on ne dobija samo zabavu. Dobija osećaj: „Ja ovo mogu.“

Takvi mali uspesi vremenom grade samopouzdanje.

Kako objašnjava Kristina Pej, docentkinja na Univerzitetu države Juta, deca kroz istraživanje i savladavanje različitih izazova razvijaju nove veštine i sposobnosti, što može doprineti većem samopouzdanju i otpornosti.

Kada roditelj pokaže interesovanje za ono što je dete napravilo, postavi pitanje ili ga ohrabri da pokuša ponovo, šalje mu važnu poruku: „Ono što radiš je važno.“

Bez dovoljno takvih iskustava neka deca mogu postati nesigurnija u sopstvene sposobnosti i češće sumnjati u sebe.

3. Mogu teže da razumeju i regulišu emocije

Igra nije samo fizička aktivnost i zabava. Ona je i jedan od načina na koji dete uči da razume ono što oseća.

Kada se roditelj sa detetom smeje, šali, pravi grimase ili zajedno sa njim glumi neku situaciju, dete uči da je odnos sa roditeljem sigurno mesto u kojem može da bude opušteno i da izražava emocije.

A ponekad deca kroz igru govore ono što još ne umeju da kažu.

Dete možda neće reći: „Danas sam se osećao odbačeno u vrtiću.“ Umesto toga, može kroz igru napraviti situaciju u kojoj je neka lutka tužna, ljuta ili sama.

UNICEF takođe ističe da igra deci može pružiti način da izraze ono sa čim se bore, čak i kada još nemaju dovoljno reči da objasne svoja osećanja.

Kroz igru dete uči i da izgubi, sačeka svoj red, podnese frustraciju, pregovara, napravi kompromis i pokuša ponovo.

Sve su to male, ali veoma važne lekcije o emocijama.

4. Mogu imati više poteškoća u društvenim situacijama

Pre nego što dete nauči kako da se ponaša u društvu, ono mora negde da vežba.

A igra je za to savršeno mesto.

„Hoćeš da se igraš sa mnom?“

„Sad je moj red.“

„Neću tako.“

„Hajde da se dogovorimo.“

Kroz ovakve situacije dete uči kako da priđe drugome, kako da deli, pregovara, postavlja granice i rešava nesuglasice.

Zajednička igra sa roditeljem može biti jedna od prvih prilika da dete vežba upravo te veštine.

Kasnije ih koristi u vrtiću, školi, prijateljstvima, a jednog dana i u partnerskim i poslovnim odnosima.

To, naravno, ne znači da će dete koje se malo igralo sa roditeljima nužno imati problem u društvu. Na razvoj utiču brojni faktori i dete socijalne veštine može razvijati kroz odnose sa vršnjacima, braćom i sestrama, drugim članovima porodice i kroz različita iskustva.

Ipak, zajednička igra pruža još jednu priliku za vežbu.

5. Mogu teže da razviju osećaj bliskosti i poverenja

Možda je upravo ovo i najvažniji deo cele priče.

Kada roditelj sedne na pod pored deteta, odloži telefon i kaže: „Hajde, pokaži mi šta si smislio“, dete ne dobija samo sagovornika za igru.

Dobija poruku: „Važno mi je da budem sa tobom.“

Takvi trenuci stvaraju osećaj bliskosti, sigurnosti i pripadanja.

Ako se odnos roditelja i deteta uglavnom svodi na obaveze, pravila, zabrane, kritike, domaće zadatke i pitanja poput „Jesi li oprao zube?“ ili „Jesi li spakovao ranac?“, može nedostajati jedan važan deo odnosa – spontanost.

Deci su, pored granica i discipline, potrebni i smeh, nežnost, opuštenost i osećaj da je lepo jednostavno provoditi vreme zajedno.

Ne morate da se igrate sa detetom satima

I možda je ovo najvažnija poruka za roditelje koji se sada osećaju krivim.

Detetu nije potreban roditelj koji će se igrati sa njim po ceo dan.

Ne morate svakog dana da osmišljavate kreativne aktivnosti, pravite tvrđavu od jastuka ili provodite dva sata na podu.

Ponekad je dovoljno i deset minuta potpune pažnje.

Da sednete pored njega i kažete: „Pokaži mi šta si napravio.“

Da pustite dete da ono izmisli pravila.

Da zajedno nacrtate nešto smešno.

Da napravite priču u kojoj je plišana igračka glavni junak.

Da se jurite po dnevnoj sobi.

Ili da se jednostavno smejete nečemu što odraslima verovatno uopšte nije smešno.

Jer za dete ti trenuci nisu „samo igra“.

Kroz njih ono istražuje svet, uči kako da rešava probleme, razvija samopouzdanje, vežba odnose sa drugima i uči da prepoznaje ono što oseća.

Ali možda još važnije od svega toga, kroz zajedničku igru dete dobija jednostavnu poruku koju će dugo pamtiti:

„Moj roditelj želi da bude sa mnom. Moj svet mu je važan.“

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.