Znak broj 1 da dete razvija emocionalnu inteligenciju: Obratite pažnju na rečenice koje izgovara

Dete koje ume da kaže "razočaran sam", "bilo me je sramota" ili "ljut sam jer su me preskočili" pokazuje važnu sposobnost: prepoznaje i imenuje ono što oseća. To ne znači da će dete uvek biti mirno, već da postepeno uči da razume sebe.

Kada malo dete ne ume da objasni šta mu se događa, emocije uglavnom pokazuje ponašanjem. Plače, viče, duri se, udara vratima ili se povlači i odbija razgovor.

Iza ponašanja koje odrasli često nazivaju neposlušnošću može da se krije osećanje za koje dete još nema odgovarajuću reč. Možda nije samo ljuto, već razočarano, posramljeno, ljubomorno ili uplašeno.

Jedan od najvažnijih znakova razvoja emocionalne inteligencije jeste trenutak u kojem dete počinje da prepoznaje i imenuje svoja unutrašnja stanja.

Jedna reč može mnogo da otkrije

Velika je razlika između rečenice "mrzim školu" i objašnjenja: "Bilo me je sramota jer nisam znao odgovor."

Kada dete može da kaže "razočaran sam jer nisam pobedio" ili "iznervirao sam se zato što me nisu saslušali", ono ne pokazuje samo bogatiji rečnik. Pokazuje da ume da zastane, osmotri svoje osećanje i poveže ga sa događajem koji ga je izazvao.

Ta sposobnost kasnije mu pomaže da jasnije saopšti šta mu je potrebno, lakše smiri reakciju i bolje razume emocije drugih ljudi.

Emocionalno inteligentno dete nije uvek mirno

Važno je ne poistovećivati emocionalnu inteligenciju sa poslušnošću. Dete koje dobro razume osećanja i dalje može da se naljuti, zaplače, burno reaguje ili izgubi kontrolu.

Razlika je u tome što vremenom sve bolje prepoznaje šta mu se dogodilo i može da razgovara o svojoj reakciji. Umesto da ostane zarobljeno u besu, počinje da shvata da se iza njega možda kriju povređenost, strah ili osećaj nepravde.

To je razvojni proces, a ne osobina koja se pojavi preko noći i više nikada ne nestane.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Detetu nisu potrebna posebna predavanja o emocijama. Najviše uči tokom običnih situacija, posle svađe sa bratom ili sestrom, problema u školi, poraza u igri ili neprijatnog susreta sa vršnjacima.

Umesto pitanja "Zašto se tako ponašaš?", roditelj može da kaže:

"Deluje mi da si razočaran jer nije bilo kako si očekivao.""Da li si ljut ili te je to što se dogodilo povredilo?""Vidim da ti je teško. Hoćeš li da pokušamo zajedno da objasnimo šta osećaš?""U redu je da budeš ljut, ali nije u redu da udaraš."

Na ovaj način osećanje se prihvata, dok se istovremeno postavlja granica ponašanju.

Smiren roditelj postaje detetov prvi vodič

Malo dete još nema razvijene veštine kojima bi samo umirilo snažnu emociju. U početku mu je potrebna odrasla osoba koja će ostati dovoljno smirena, pomoći mu da razume reakciju i ponuditi bezbedan način da je izrazi.

Posle mnogo sličnih razgovora dete počinje da usvaja taj obrazac. Najpre mu roditelj pomaže da prepozna šta oseća, a kasnije ono sve češće uspeva da uradi isto bez tuđe pomoći.

Zato rečenica "tužan sam jer mi nedostaje drug" možda zvuči sasvim obično, ali otkriva veliki korak u emocionalnom sazrevanju. Dete je uspelo da prepozna osećanje, pronađe njegov uzrok i izrazi ga rečima, umesto samo ponašanjem.

(Ona.rs / Blic)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.