Reporter Telegrafa u Budimpešti: Zaobilazite "narandžaste" menjačnice, bacite se na gulaš

Locirana na obe obale Dunava, Budimpešta spaja šarena brda Bude i široke i žive bulevare Pešte. Predstavlja skladnu mešavinu arhitektonskih stilova, prostranih trgova i avenija, kao i velelepnih mostova na Dunavu, zbog čega ima nadimak "Pariz istočne Evrope". Reporter Telegrafa otputovao je ne bi li se uverio u čari ove evropske prestonice.

Autobus je stigao ujutru veoma rano i parkirao se pored Trga Heroja. Izlazim, nebo je još uvek tmurno i nije u potpunosti svanulo. Nigde nema žive duše, deluje kao da je vodič jedina osoba koja priča u blizini. Hvatam svaku priliku da se slikam ispred ovog prelepog spomenika. On je centralni deo trga i jedan od glavnih obeležja Budimpešte, sa statuama vođa sedam plemena koja su osnovala Mađarsku.

Vođe na konjima deluju toliko realno i upečatljivo da stičem utisak kao da ih je neko tu žive uklesao pre stotinak godina.

Odmah nakon nadvožnjaka i privremenog skijališta u Centralnom parku nalazi se Dvorac Vajdahunjad. Izdaleka, kroz guste jesenje grane, deluje sablasno. Izbliza deluje očaravajuće. Razlog je stil kojim je građen, a koji je u potpunoj suprotnosti sa balkanskim stilom.

Još uvek se malo ljudi šeta parkom, prilazim i posmatram strogo utvrđenje, na samoj kapiji sa gornje strane piše na mađarskom, ali se lako može zaključiti da je unutra muzej.

Nakon posete izložbe svih oruđa i oružja kojima su se savladavali neprijatelji tokom 19. i početkom 20. veka sledeća tura je Ribarski bastion.

Na drugoj strani Dunava, u Budimu, gore na brdu, izgleda bajkovito. Sastavljen od sedam tornjeva koji predstavljaju sedam plemena koja su se doselila 896. godine i koja su osnovala Mađarsku.

Na putu kroz kompleks uočavaju se snage policije, patrole i ulično obezbeđenje.

Ribarski bastion, izrađen od izrazito belog kamena, podseća na mali dvorac na vrhu brda. Svojom nadmorskom visinom omogućava odličan panoramski pogled čitavog grada.

Sa brda gledam panoramu i jedna stvar mi je upečatljiva, Mađari pored Dunava ne grade višespratnice, šta više, tu su izgrađene zgrade iz 19. veka koje su pristojno naslagane jedna pored druge. Ne odudaraju po broju spratova i može se zaključiti da se ovde vodi računa o urbanizmu.

Odatle se vide tramvajske šine koje se nalaze na obe strane obale, a tramvaji u Budimpešti su svi - žuti. Gradski autobusi, iako stari nekih deset do petnaest godina, dobro su očuvani i može se primetiti da su svi - plave boje. Jedan turista kaže da je u pitanju "raspoznavanje" u gradskom saobraćaju, ali razlog nije jasan.

Ukoliko sa vidikovca pomerite glavu udesno, videćete čuveni Sečenjijev lančani most. Legenda kaže da je njegov arhitekta zbog toga što skulpture lavova nisu imale jezik, posramljen skočio u Dunav.

Ukoliko još malo skrenete pogledom u daljinu, videćete mađarski parlament. Tu će vam se pružiti fantastična prilika da napravite neke od najlepših fotografija.

Odmah iza kupola, u samom kompleksu ribarskog bastiona se nalazi i crkva svetog Matije. Prvobitno izgrađena  1015. godine i rušena od strane Mongola. Ali, ipak se ne može ući u nju jer je subota.

Temperatura već počinje da bude hladna i spuštamo se dole u centar grada.

Brod, narandžaste menjačnice i gulaš

Budimpešta, iako ogromna, podseća na Novi Sad. Ravna kao tepsija, sa očuvanim zgradama iz 18. i 19. veka. Redovno održavane i ukrašene brojnim skulpturama predstavljaju glavne lepote grada. Ulice su uglavnom široke, osim strogog centra koji je ispreprecan sokacima i uličicama.

Vodič nas upozorava da treba da budemo oprezni kada zamenjujemo novac. Treba izbegavati, kako on kaže, "narandžaste menjačnice".

Pokazuje mi prstom u koju menjačnicu da idem. Ispred nje se ubrzo pravi red turista.

Ako zamenite deset evra, dobićete oko tri hiljade i šest stotina forinti. Odmah pored menjačnice nalazi se kafeterija "Ana" koja je primamljiva za naše goste.

Cene u Budimpešti su duplo više nego u glavnom gradu Srbije. Primera radi, u ovoj kafeteriji koja važi za jednu od jeftinijih, topla čokolada košta nekih hiljadu forinti (oko tri evra), dok bi u našoj prestonici koštala nekih 1,5 evra. Isti je slučaj i sa garderobom, gde se obične majice kreću po najjeftinijoj ceni od četrdeset evra. Za istu vrstu garderobe ćete u tržnom centru u Srbiji platiti upola manje.

Primećujem da je sve na mađarskom jeziku, od znakova, parking mesta, naziva ulica, pa čak i menija u pekarama i restoranima. Jedino su mi od pomoći slike jela koje se nalaze pored dugačkih naziva.

Mađari su kao trgovci hladnokrvni i strpljivi. Pažljivo te čekaju da naručiš, ali isto tako očekuju i od tebe strpljenje da sačekaš uslugu.

Od domaćih specijaliteta, toplo preporučujem mađarsku gulaš čorbu. Ovaj delikates napravljen od junećeg mesa, krompira, paradajza i crnog luka, služi se u gotovo svim gradskim restoranima.

Cena ovog jela varira od mesta do mesta, i kreće se između 1500 forinti do 2500 forinti, odnosno od nekih četiri do sedam evra.

Ukoliko želite da uživate u jednom od brojnih restorana, preporučuje se odlazak u glavnu Vaci ulicu.

Na svakom koruku mogu se naći antikvarnice i prodavnice. Radnici su i te kako ljubazni i raspoloženi su da vam pomognu, ali, ukoliko želite da iskoristite kafić da odete do toaleta, znajte da morate da platite piće.

U ovoj ulici, ukoliko se krećete u pravcu Centralnog marketa, primetićete sa leve strane manju spomen-ploču ispod koje je položen venac.

Gotovo neupadljiva spomen-ploča posvećena je srpskom književniku Stojanu Vujičiću.

Stojan Vujičić je bio srpski književnik koji je svoj životni vek proveo u Mađarskoj. Diplomirao je slavistiku u Budimpešti, a tokom Sovjetske invazije, postao je izraziti antikomunista. Preminuo je 2002. godine u Rimu.

Ceo svoj život je posvetio unapređenju srpsko-mađarskih odnosa. 

Nakon domaćeg specijaliteta, želeo sam da probam i njihovo domaće pivo. Vremena je ostalo još malo do plovidbe brodom.

Na kraju Vaci ulice, sasvim slučajno sam primetio omanji pab. Gledam u kredom ispisani meni i pokušavam da pronađem mađarsko pivo. Konobar izlazi i dok pokušavam da mu na engleskom objasnim šta hoću, on me na moje pozitivno iznenađenje prekida i pita "šta želite da popijete?“

Ulazim unutra i shvatam da se srpski jezik čuje u etru, te da je konobar služeći naše goste, koji ovde često dolaze, vremenom naučio naše reči.

Piva u pabovima, za razliku od kafića i restorana, nešto su jeftinija i koštaju oko hiljadu forinti.

Takođe, u mađarskim ugostiteljskim objektima se ne ostavlja bakšiš, već se naplaćuje takozvani servis, koji iznosi nekih sto forinti. Nikada nećete videti konobara koji vas znatiželjno gleda dok preturate po džepu.

Poslednji sat pre plovidbe brodom ispunjavam šetnjom po gradu u blizini Elizabetinog mosta. U jednoj sporednoj ulici, sasvim slučajno ugledam policijska kola i motore sa upaljenim rotacijama, zaustavljeni kombi sa zatamljenim staklima, kao i gužvu ljudi koja okolo posmatra.

Trčim da vidim šta je u pitanju, racija, hapšenje?

Približavam se i vidim tonce i kamermane, a iza kombi sa filmskom opremom, znatiželjni posmatrači zapravo nisu obični građani već statisti.

- Snima se jedan film. Zato smo sve tako organizovali. Zato su policijska kola tu - kaže mi na engleskom jedan montažer.

Gledam na sat, vreme je da se vratim na stajalište. Autobus dolazi i prevozi me do suprotne strane Dunava, gde nas čeka brodić pod imenom "Sirena".

Ulaz nije skup, a provod je zagarantovan. Za petnaest evra možete rezervisati vožnju brodom koja će trajati nekih sat vremena.

Dok pijete vino, možete da uživate u prelepom pogledu. Brodom ćete proći kroz svih devet mostova.

Osvetljeni mostovi ispod kojih plovite oduzeće vam dah, posebno deo reke gde se nalazi mađarski parlament, koji po svojoj arhitekturi parira rame uz rame sa ostalim najlepšim građevinama zapadne evrope.

Ukoliko želite da neposrednije uživate, možete se popeti na sprat, ali su noći hladne, posebno u zimskom periodu, tako da vas promena temperature iz vrele kabine može zavaravati.

Vožnja brodom je završena, konobari u smokinzima pospremaju restoran i menjaju mušeme, putnici polako izlaze, ispred me čeka autobus. Vreme je da se krene kući.

Pod snažnim sam utiskom, istim onim koji sam osetio pre osam godina kada sam prvi put kročio na stepenice Keleti železničke stanice. Čak sam sačuvao i tadašnju voznu kartu, da je imam za uspomenu.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.