• 0
 ≫ 

Nemanja Bogdanov: Iz grafičkog dizajna u divlje amazonsko pleme

, Ona.rs
 ≫ 

Mislim da će proći još mnogo introspektivnih bitki i ruminacije dok ne uspem da da premostim moj dosadašnji život i moje iskustvo tamo

  • 0

Kako izgleda boraviti sa divljim plemenom iz prašume?

U kutku jednog beogradskog kafića seli smo sa grafičkim dizajnerom Nemanjom Bogdanovićem na kafu, da se ispričamo o njegovoj skorašnjoj pustolovini, koja je toliko fascinantna i retka da smo odlučili da je pretvorimo u intervju o ovom neobičnom putovanju. Naime, Nemanja se nedavno vratio iz Južne Amerike, tačnije same prašume Amazona, u kojoj je boravio u jednom od najstarijih plemena na ovoj zemlji.

S obzirom na to da se veoma malo zna o načinu života, kulturi i običajima ovog plemena, postali smo jako radoznali da od Nemanje dobijemo sve odgovore. I tako, počeo je razgovor u kome nas je Nemanja na neki način "teleportovao" u samo srce Amazonije...

Kako si došao do informacije da možeš da posetiš amazonsko pleme?

- Nakon što smo otišli u Černobil, mesto za koje smo dugi niz godina verovali da je apsolutno nepristupačno za "obične smrtnike", shvatio sam da nosim podosta predrasuda po pitanju svojih, tačnije naših mogućnosti. Amazonija je postala samo jedno seme koje je počelo da klija u mom umu kao opcija, no u tom trenutku se to činilo kao nesuvisla ideja, a opet skoro svako naše putovanje počne tako.

Ostalo je bio sled iskorišćenih oportunističkih prilika te sam se priklujčio prošlogodišnjoj ekspediciji renomiranog Džoa Floversa i nakon prve posete tom više no negostoljubivom mestu zatekao sam se zaljubljen u taj komad raja na zemlji. Sama činjenica da sam to vreme dodatno delio sa plemenom koje je prvi put kontaktirano 1976. te pretiče ih sopstvena reputacija koja je obavijena mitom i legendom učinila mi je sve nadrealnim. Šta više i dalje, nakon druge posete njima ne mogu da uopštim tu činjenicu.

Suživot sa narodom koji se na zapadu derogativno krstio kao "Jaguar Ljudi", zbog svojih sposobnosti i tendencija su mi postali poznati, bliski čak i dragi. A ja sam njima možda bio ništa više no veoma čudna utvara, više no čovek.

Da li inače imaju kontakt sa ljudima van plemena?

-U poslednjih 50 godina su imali veoma ograničen kontakt sa ostatkom sveta, mahom je to slučajno i to u obliku brazilskih farmera. Na taj način su uspeli da dođu do mačeta koje su postale njihovo jedino i glavno oruđe, do te mere da sa njima čiste ribu, skraćuju kosu i seku nokte, stoga ono malo kontakta što biraju da ostvare, uključujući i sa nama je iz utilitarnih razloga da bi obezbedili sebi na primer metalno posuđe, sa obzirom da u Amazoniji nema ni kamenja, a alat im se svodio na kosti i zube raznih životinja.

Biraju kada će da ostvare kontakt i pristup svom selu, ne dozvoljavaju nego uvek biraju "neutralni" teren da se sastanu sa "belim plemenom" (oni veruju da smo svi mi jedno veliko pleme belaca od svega nekoliko hiljada). Postoje legende o sudbinama ljudi koji su se oglušili na upozorenja da se ne ide na njihovu teritoriju i da se ljudi klonu njihovih naselja, te da ih je sačekala grozomorna sudbina, no to je možda samo to - priča.

Nemanja Maraš

Kako izgleda dobrodošlica u pleme?

- Jednostavno je nema. U dobrom smislu te reči, za njih mi ne postojimo dok se mi sami ili ne dokažemo, pokažemo, ostavimo neki utisak ili pružimo neki poklon. Ne boje nas se, svesni su da su nadljudi u poređenju sa nama u tom okruženju, a opet nemaju preveliku želju da ostvare direktan kontakt sa nepoznatim ljudima.

Stoga prava dobrodošlica dođe tek kroz nekoliko dana i to u obliku hrane, bio to i komad majmuna koji ti se stavi u činiju. Poziv da se prisustvuje lovu, sve do poziva da se prisustvuje jednom od rituala kojim eksplicitno njima dajemo do znanja da želimo da prihvatamo njihov autoritet i da želimo da doživimo njihov način života, makar na jedan efemeralni trenutak.

Znamo da je Amazonija pretežno neistražena; kakvi su tvoji utisci o prašumi i životinjama koje su je nastanile?

- Prvi put kada sam bio, jedan momak, pripadnik Tikuna plemena koji je naučio španski, pričao je da u Amazoniji "negde u onom smeru" (i pokazao je grubo jugozapadno) nalazi u potpunosti neistraženi grad "iz davnina", svojevrsni El Dorado koji je toliko duboko u prašumi da niko tamo nije išao, ali je opštepoznato da su tamo 2019, ako ne grešim, uz pomoć lidar tehnologije potvrdili da se na mestu gde je taj momak grubo usmeravao nalazi ogroman grad koji do tada apsolutno nije bio poznat. Tačnije 1925. istraživač i kartograf pukovnik Percy Fawcett je poveo ekspediciju da nađu "Izgubljeni Grad Z".

Dotična ekspedicija je koštala dobrog pukovnika njegovog života i njegova tragična priča je napokon rehabilitovana egzaktnom naukom, a sa druge strane tamošnja plemena su znali za tu činjenicu sve vreme. Sama činjenica da sam posvedočio tom ogromnom raskolu znanja između "zapada" i domorodaca Amazonije došao sam do zaključka da "mi" znamo veoma malo, ali da se o tom podružju zna mnogo, a još više treba tek saznati ili nanovo otkriti!

Što se životinja tiče, u ova dva puta mogu reći da smo naišli na sijaset životinja i oba puta je postava bila skoro sasvim drugačija. Otišao sam tamo sa zdravom dozom straha od crnih kajmana, pirana, koralnih zmija, tarantula, jamičarki (pit-viper), anakondi, boa konstriktora, škorpija, električnih riba, gigantskih raža i najotrovnijeg pauka na planeti zemlji u obliku Brazilskog Lutajućeg Pauka, ali ubzo sam shvatio da su i oni svesni da mi jednostavno nismo deo njihovog lanca ishrane; stoga je i čak crni kajman od četiri metra pobegao od nas jer i za njega nešto nepoznato kao mi može samo biti pretnja. Potrebno je bilo malo vremena da se to prihvati, ali nakon toga je objektivno jedina "muka" došla u obliku komaraca, mrava i osa. Sve ostalo nas je izbegavalo, a do trećeg dana radoznalost nas je navela da mi njih tražimo i u tom procesu sav strah od tih veličanstvno i opravdano zastrašujućih bića je nestao.

Kakve su najveće kulturološke razlike izmedju njih i nas?

- Da kažem da je između njih i nas mirijada razlika mislim da bih opet ostao nedorečen. To kažem sve kao laik koji je došao tamo i samo posmatrao tu hiljadama godina staru kulturu i našu koja je u poređenju, iako naprednija, i dalje znatno infantilnija. Oni i dalje žive po tribalističkoj hijerarhiji, stoga je i tribalističko ratovanje prisutno, samim tim se ratnici ističu! Ujedno, oni su poliamorno društvo, te iako imaju poglavicu u tradicionalnom smislu kao poglavara, on ima dve žene, stariju koja je "mudrija" i mlađa koja je "servilnija", u tom odnosu "mudra" žena ne nosi težinu glasa nad društvom, ali ima mogućnost da nadglasa samog poglavicu u intimi njihovog odnosa.

To u neku ruku stvara neki patrijarahalno/matrijarhalan paradoks koji, bojim se, ja još nisam uspeo da razlučim zbog siline jezičke barijere. Ujedno među njima postoji meritokratika i kao takvo društvo "titule", ako mogu tako da se izrazim, se ne dobijaju, nego zaslužuju i isto tako i gube. Ovo je samo nekoliko primera, ali preneti intenzitet kultur-šoka koji se doživi je nemoguće pretočiti u sterilni font, a bojim se da moj vokabular jednostavno nije dorastao to da prikaže iole verodostojno.

Da li pored lova, imaju neki vid agrokulture ili uzgajanja životinja za prehranu?

- To je nešto što je i mene jako interesovalo, ali zbog siline kojom vegetacija popunjava svaki iole osvetljeni deo zemljišta udruženo sa nemilosrdnom klimom onemogućilo je da razviju agrokulturu u nama poznatom smislu.

Od životinja koliko sam shvatio uzgajaju jedino svinje, i to namenski za retke prilike, a najviše zavise od lova i ribolova za koji su u najmanjem smislu reči - nezamislivo vešti. Pored toga znam da određeno voće sade u sklopu svojih sela i redovno beru svako na koje nalete, kao i košnice jer iako je nama prašuma bezizlazni lavirint, za njih je to više supermarket.

Da li je bio problem prilagoditi se njihovoj ishrani?

- Zapravo ne, pošto predominantno jedu ribu, a tamo ima ribe u izobilju! Naravno, jesti piranu prvi put jeste malo čudno, ali nakon desete mogu reći da mi je to jedna od najfinijih riba koje sam jeo! Sa druge strane, ne mogu reći da sam razvio afinitet za "supu od ribljih glava", ali za to je krivo moje vojvođansko nepce.

Divljač kao što su majmuni, kajmani, glodari i određene ptice kao i električne ribe (electrophorus electricus) jesu zahtevale malo navikavanja, ali oni nisu bili svakodnevna hrana. Većinom je to bila riba, pirinač koji smo poneli i "plantain", no nakon što se to jednom prevaziđe ono postane jednako validan izvog ishrane kao i nama govedina, piletina ili svinjetina.

Koja su najneobičnija jela koja si probao tamo?

- Tu imam jednu podosta neprijatnu i zanimljivu anegdotu. Nakon što su se vratili iz uspešnog lova na pauk-majmune, pozvali su neke od nas da učestvujemo u obroku. U moju posudu je stavljena noga i deo krtine koji nisam mogao da prepoznam odakle je, u tom trenutku to mi nije bio problem, poneo sam soja-sos tako da sam bio sasvim spreman ovaj put.

No, napravio sam jednu zanimljivu grešku i zamolio sam ih da ne "pojedu sadržinu lobanje", jer me interesovalo kako izgleda lobanja pauk-majmuna, a oni imaju naviku da je razbiju zarad mozga. Moja sposobnost neverbalne komunikacije nije dovela do ishoda koji sam hteo, te su oni shvatili da ja želim da pojedem glavu majmuna i onda su izvadili komad krtine iz moje činije i dali mi glavu. I tako sam seo u čamac i gledao u nogu i glavu majmuna, koji su bili moj obrok za to popodne.

Moj moralni kompas se vrteo kao štoperica, ali na kraju dana "želudac služi da reguliše varenje i moral", uhvatio sam sebe kako pažljivo jedem lice i ono malo mesa sa glave dotičnog majmuna zarad sodijuma u istom koji nam je bio preko potreban zbog nemilosrdne klime. Takođe eto, mogu sa zrnom autoriteta da kažem da različite vrste majmuna imaju različite ukuse i nisam siguran kako da se ponesem sa činjenicom da znam tu činjenicu.

Koje su životne lekcije koje si naučio od tog plemena?

- Bez želje da se zalećem u filozofiju, tek tamo sam shvatio tačno Žižekovski pojam "ideologije", te koliko iste smo morali da odbacimo da bismo ostvarili kolektivno zajedništvo. Mimo toga dve stvari sam potkovao, a to je da smo mi, kao vrsta napredovali basnoslovno i ono što mi uzimamo zdravo za gotovo bi njih izludelo od straha, te sam u interakciji sa njima video da mi "živimo budućnost", naši luksuzi su zaista nepojmljivi za veliku većinu sveta, te ne smem dozvoliti sebi više ikad da to uzmem zdravo za gotovo, a ono što me još jače drži u silovitom stisku jeste činjenica da imamo mnogo, želimo još više, ali nam je potrebno toliko malo!

I to je predivan osećaj pa makar i u smislu da nam se osećaj htenja nečega produbi. Neusmerena i rasplamsana zahvalnost ka svemu jednostavno prožme svaki deo našeg bivstva, doduše, mogu to da kažem samo u svoje ime ipak.

amazonija

foto: Nemanja Bogdanov

Kako izgleda hijerarhija u plemenu?

- Ovo je još jedna stvar koju je veoma teško za nas da razaznamo jer imamo tu ogromnu jezičku barijeru i toliko malo uvida u funkcionisanje poliamornog društva. Ono što je sigurno jeste da postoji poglavar, koji ima ženu kojoj on biva podređen. Ima istaknutijih članova koji su mahom lovci i ratnici, koji isto tako imaju žene koje su im "glas razuma" i imaju sposobnost da vetuju njihove odluke. Kako to sve u praksi funkcioniše zahtevaće mnogo antropološki stručniju osobu od mene, koji sam pak samo laik.

Deca se komunalno odgajaju, stoga neki osećaj komunalnosti jeste očit, a opet hijerarhija je dosta stroga da poglavicu smenjuje njegov sin. Ono jedino što mogu sa sigurnošću da kažem kao prosečna osoba iz Srbije jeste da sam otišao tamo drugi put i vratio se nazad sa još više pitanja.

 

Kakvi su uslovi koji su tebi bili potrebni za prilagođavanje?

- Mogao sam, da sam hteo, da se distanciram u potpunosti od svega i da se posvetim uživanju u prirodi i da izbegnem ono malo integracije koje su mi pružali, ali naravno to bi bio neoprostiv greh. Nikad oni nas neće smatrati delom "svog plemena", ali će nas integrisati makar malo putem određenih rituala kao što je na primer Sapo ili kako kod nas zovu Kambo ritual. Oni na to gledaju kao utilitarni čin, više no duhovni, stoga ga primenjuju i na nama.

Ono se sastoji od pravljenja minimum dve kauterizovane rane na ramenu i nanošenja toksičnog loja žabe Phyllomedusa Bicolor. Pri manjim dozama ono izaziva "ćišćenje", pristojno rečeno što simboliše izbacivanje strahova i "zloduha", pri većin dozama (kao sa osam puta većom dozom sa kojom su nas počastili) ne dolazi do standardnog osećaja mučnine, već do intenzivne i grozomorne depersonalizacije i introspekcije koja se graniči sa živom noćnom morom, dok se sposobnost ovladavanja telom svede na minimum.

Navodno, tu se susrećemo sa "zlodusima" iz naše porodice ili pokolenja, misli su nepovezane, strah i anksioznost su jezivi, a razrešenje tog doživljaja nosi dozu tragedije. Nakon što se rane speru, mi se brzo vraćamo u normalno stanje, ali uvidi koje možda nismo hteli ni da pogledamo, sada stoje postojano pred nama i sukobljavanje sa njima od tada je postalo kao lični prioritet.

Drugi običaj je Maravin ritual, odnosno njihov način "vaspitanja". Naime, on služi da se kroz zastrašujući ritualni ples pod grozomornim maskama i šibanjem granama crne palme minimum dva puta osoba podseća na činjenicu da nikad ne sme da se opusti u prašumi i da "opasnost" vreba svuda i da je obazrivost, svesnost i oštroumnost prevashodno zarad snalaženja u džungli.

Dva puta je minimum, toliko moraju da primaju i deca, starci čak i trudnice. Niko ne mora da primi više, ali sa više udaraca se stiče njihovo poštovanje, to je činjenica koju sam znao te sam se ceo put spremao da dam sve od sebe fizički da istrpim što više. Izdržao sam 12 udaraca dok mi se svest nije poljuljala, udarci se obaviju oko leđa do trbuha i otvaraju kožu, a te ožiljke ću verovatno još dosta dugo nositi kao moj mali memento na sopstveni trijumf nad samim sobom. Na taj, nama možda neshvatljiv način, verujem da sam uspeo da se prilagodim njima, ostalo je došlo prirodno. Mimikrijom njihove svakodnevice i ja sam uplovio u nju.

amazonija

foto: Nemanja Bogdanov

Da li bi podelio neku anegdotu sa tog putovanja sa nama?

- Prvi put kada sam bio u plemenu, imao sam priliku da upoznam i samog poglavicu - Ibana. On je čovek od procenjenih 70 godina koji je vitalan kao 20-ogodišnjak. On odbija da se smeje i time iskazuje svoju disciplinu i na taj način "nadmoć" nad nama, te sve vreme je izbegavao da se smeje sve do poslednjeg lova na kojem smo bili zajedno, kada sam slučajno, ali dosta jako, udario glavom o granu jer sam u poređenju sa njima znatno viši. Taj prizor, iz kog god razloga je njega razorilo od smejanja i koliko glupo da sam ispao tada, učinio je da osećam gram ponosa što sam uspeo da izvučem ne osmeh, nego smeh iz njega.

To mi je jedna veoma draga uspomena koju ću dugo baštiniti. Druga stvar je da su oni shvatili da su šortsevi mnogo ugodniji od njihove tradicionalne nošnje koja se pravila od prerađene kore drveta; samim tim nije bilo naodmet da vam u toku noći nestane šorts i osvane na nekom od njih, što je pak logično zbog komunalnog sistema koji kod njih vlada, ali to nije bio problem, jer sam naredno veče samo uzeo svoj šorts nazad.

Kako se pleme stara o namlađima, a kako o najstarijim članovima?

- Najstariji član kojeg sam upoznao je bio upravo poglavica od barem 70 godina, koji je toliko vitalan da se popne na drvo od 20-30 metara brže no što je meni potrebno da izvadim telefon i snimim ga; stoga nekako nisam stekao osećaj da im je potrebna posebna briga. Nažalost bolesti su druga priča jer oni praktikuju svoj tribalistički oblik medicine koji mahom nije efektivan kao naša moderna medicina.

Koje ishode to nosi, nažalost, ne znam, ali verujem da, s obzirom na zajedništvo koje to plemen održava, da niko nije prepušen sebi ili napušten u trenucima kada im je najteže. Što se dece tiče, kao što sam naglasio, i ona su kolektivno zbrinuta, a interesantna činjenica jeste da oni svoju decu uopšte ne kažnjavaju! Jedino kada dođe "Maravin", onda svako dete, nezavisno od godina, mora da primi dva udarca i sam pomen Maravina je više no dovoljno da se sva deca drže veoma lepo vaspitanim.

amazonija

foto: Nemanja Bogdanov

Koja je najdragocenija životna lekcija koju si poneo iz Amazonije?

- Mislim da će proći još mnogo introspektivnih bitki i ruminacije dok ne uspem da premostim moj dosadašnji život i moje iskustvo tamo ili će možda biti potrebno da odem tamo opet i ostanem duže da bih napokon ono jedva opipljivo u mom umu doveo iz podsvesti u svest; ali ono što mi se već sada kristališe to je da uprkos naizgled nepremostivim razlikama - mi smo isti.

Bez i najmanje namere da zvučim naivno idealističan, ali mi suštastveno jesmo jedno! I naše razlike širom sveta blede jezivo u poređenju sa našim sličnostima. Stoga, za sada to je moj najveći uvid, iako je neshvatljivo, mi stvarno svi jesmo - jedno.

 

(Ona.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Povezane vesti

Najnovije iz rubrike Putovanja