≫
Vreme čitanja: oko 6 min.
Neutabanim stazama sveta: Iskusite sablasni Černobilj sa Nemanjom Bogdanovom
≫
Vreme čitanja: oko 6 min.
Priroda ne prašta ljudske greške...
Černobilj - ime koje ne iziskuje dalje objašnjenje, sama reč evocira industrijsku katastrofu tolike magnitude da nije ni moguće proceniti koliko štete, života i patnje je ta "savršena oluja" propasti proizvela i po mnogima nastavlja da radi isto.
Stoga ću vas poštedeti tog komada istorije jer sam poprilično siguran da ste više no upućeni u većinu ako ne i sve nemile događaje koji su se izrodili usled Černobiljske nuklearne katastrofe te zloglasne večeri 26. aprila 1986. u severnom delu Ukrajine.
Toliko jedinstven sled događaja je u meni probudio i produbio grozničavu želju da probam da saznam sve što za tastaturom i ekranom bih mogao da saznam, ali duboko u sebi sam svesno ili podsvesno znao da sam već napravio prvi korak.
Prvi korak na putu ka Černobilju i radioaktivnom gradu duhova - Pripjat. Bio je to novembar 2018. godine, do tada smo već obišli skoro celu Evropu, proputovali transsibirsku železnicu dva puta. Spavali u Gobi pustinji, prošli celu Kinu, Japan i Rusiju od Moskve do Vladivostoka i nazad i arogantno smo bili ubeđeni da će nam Černobilj biti zanimljiv, ali smo verovali da smo okoštali na kultur-šok, te da nećemo moći da se zateknemo bez reči. O, koliko smo samo pogrešili.
Preporučujemo
Na ovom ostrvu u Indijskom okeanu ne postoji bojazan od ajkula, a pravi je raj za zemlji
Znate li u kojih su se 5 evropskih gradova turisti najčešće fotografisali?
Već nakon prolaska prvog punka znali smo da svo naše čitanje, sva naša dedukacija nije stajala šanse da nas pripremi za ono što nas čeka, ali kao što je Hunter S. Thompson rekao: "Kupio si kartu, sada se vozi". Tvrdoglavi balkanski mentalitet nije imao šanse nad još tvrdoglavijim ponosom i još silovitijom radoznalošći. Prošli smo sve punkteve te za tren oka stajali smo nemo u senci zloglasnog reaktora #4.Taj gigantski sarkofag koji štiti Evropu i većinu sveta do jedne od najgorih sudbina koja nas može zadesiti preteće nam se nadvijala nad našim nikad beznačajnijim sopstvom.
No, sada više nije bilo opcije da se odustane. Dosimetri (gajger čitači) su neprestano vrištali na mene, mog prijatelja Aleksandra Gabrića i mog brata Filipa da bežimo. Upozoravali su nas da je i u najbezbednijim zonama doza isuviše prevazilazila godišnju dozvoljenu dozu, ali sad više nije bilo povratka i, ako smo loše proračunali rizik - prihvatili smo ga.
Prihvatili smo ludost naših odluka kao što putovanja često iziskuju.
Došao je na red Pripjat! Grad od 50.000 stanovnika koji se pretvorio u radioaktivni grad duhova u roku od tri dana. Od bolnice, gde su smešteni vatrogasci koji su položili svoje živote bivajući izloženi količini radijacije koju nijedan organizam ne bi mogao da preživi. Sve do najveće strave koja nas je tamo zadesila - "Černobiljska kandža".
Dotična naprava je služila da spušta radioaktinvi grafit sa krova, odnosno preostalog krova Reaktora #4. Poduhvat koji je "kandžu" izložio tolikom stepenu jonizirajuće radijacije da ne samo da je i dan-danas kontaminirana, nego je i sama po sebi promenila subatomsku strukturu i postala radioaktivna. Po proceni Ukrajinske vlade 10.000 godina će proći pre nego što će ona moći biti uklonjena bez dodatnih katastrofalnih posledica.
Artur Šopenahuer kaže: "Sloboda ljudske volje se ogleda u našoj spobnosti da svojevoljno počinimo grešku". I to mi je bilo u glavi kada sam možda počinio najveću grešku svog života. Naime, odlučili smo da izmerimo radiaktivnost dotične "Kandže". Bili smo razočarani!
Navikli smo na 0.30mSv u svakom trenutku, stoga, kada smo videli da je "Kandža" 1.391mSv, što i ako je objektivno mnogo, tačnije skoro 4.6 godišnjih doza, nismo bili "impresionirani".
No, možda nismo bili impresionirani, ali jesmo bili nešto mnogo gore, bili smo pogrešili. Dosimetar (Gajger Metar) nije merio 1.391mSv nego 139.1mSv. Ono nije zračilo sa 4.6 puta dozvoljene godišnje doze, nego sa 466 puta godišnja doza!
Doza jonizirajuće radijacije koja u kratkom roku izaziva akutnu radijacijsku bolest u roku od sekund. A najgori ishod ndugo nakon...
Noge su nam se zabetonirale, um je otupeo. Proverili smo sa četiri dosimetra čisto da potvrdimo koliko stojimo blizu našeg najmučnijeg mogućeg skončavanja. Svi dosimetri su pokazali da je "sreća odlučila da bude dama jedan drugi dan".
Pomućenih umova i betonskih koraka, mi smo pobegli odatle, nadajući se da nismo apsorbovali ireverzibilne količine jonizirajuće gama radijacije. Voleo bih da posedujem vokabular da vam prenesem potonuće koje smo osećali, ali nije bilo mesta za ruminaciju i premišljanje, samo žudnja za spas.
Moj korak je bio bolno dugačak, skoro trk da isprati tempo mog uma u kojem se jedna rečenica vrtela: "Strah daje ljudima krila". Nisam znao da li se tom rečenicom podstičem ili opraštam.
Ne postoje reči, barem ne u mom vokabularu, da verodostojno prenesem koliko je to iskustvo bilo intenzivno, jezivo i napokon - divno. Da, divno! Černobiljska "Zona Isključenja" sada vrvi od divljih životinja i tek nakon terenskih testova, gde smo ustanovili da smo apsorbovali jednu dozvoljenu dozu radijacije, olovni teret nam se spustio sa srca, doduše pravo u želudac, ali olaškanje je bilo neizmerno.
Tada smo polako krenuli da napuštam Pripjat i Černobilj. Diveći se preostalim Sovjetskim ukrasima, veličanstvenim i postojanim građevinama, a najviše životinjama. Priroda ne prašta ljudske greške! Mi "našu majku" ne poštujemo kao što ona zaslužuje, ali ona ne mari, onda će uvek na kraju pobediti i to je ono što sam ja odneo iz Černobilja i Pripjata. Priroda je uzela nekad ovaj veličanstvena grad sebi. Vukovi lutaju sada napuštenim zgradama, divlji psi, lisice, pregršt riba u reci Pripjat, a ono što je mene najviše iznenadilo - losovi.
Prvi put u životu sam video to giganstko stvorenje u "crvenoj šumi" Černobila. Ta gorostasna patrola tog veličanstvnog bića mi je unosila i strah i divljenje kako nikad do tada nisam iskusio.
Dugo sam sabirao utiske i zaključio: priroda ne prašta ljudske greške i priroda će uvek pobediti, doduše na uštrb nas, a ono što me možda najjače drži jeste činjenica da mi kao čovečanstvo, iz perspektive večnosti, efektivno ne postojimo. I to je jedno toliko oslobađajuće shvatanje. Toliko rasterećujuće zapravo!
Jer malo koji sakodnevni problem može da nam troši gleđ života kada smo svesni koliko je oslobađajuće biti "ništa". Kolika je privilegije biti bilo šta uopšte! A taj uvid mi se tek iskristalisao nakon posete gradu gde nijedna ljudska duša ne obitava. Gde je priroda nanovo otela sebi ono što je njeno.
Video: Ko hoće da se (radio)aktivno odmara u Černobilju?
(Ona.rs/Nemanja Bogdanov)
Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).
Povezane vesti
Barselona će biti svetska prestonica arhitekture: 2026. godina jako značajna za ovaj katalonski grad
Kuda za Prvi maj? Ako želite da bolje upoznate Srbiju, evo 5 predloga
Šta to povezuje London i Skoplje? Ta veza traje više od šest decenija
Na mestu na kome se reka Tamiš uliva u Dunav nalazi se grad kojim su mnogi vladali
Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Najnovije iz rubrike Putovanja
NEDELJNI HOROSKOP: Ovnove očekuju bolje finansije, Vodolijama nije period za ulazak u nove veze
Iznik i Avanos su turski gradovi na Evropskom putu keramike
Praznik Cveti proslavlja veličanstven ulazak Isusa u Jerusalim: Početak poslednje nedelje Hristovog stradanja
hah
Sve je super, tekst odličan, ali ovog Nemanju bih posedovala, njam
Podelite komentar
Rogi
Vrhunski tekst, više ovakvog sadržaja molim vas!
Podelite komentar
Lilii
Svaka cast, decko za primer. Pratim njegov sadrzaj i na drustvenim mrezama. Pre svega jako pametan, pristojan, kulturan momak, sto je u danasnje vreme retkost. Ima sta pametno i da se cuje i nauci i vidi od ovog momka. Samoo nastavi tako, zelim ti svu srecu i uspeh ovoga sveta 😃
Podelite komentar