Nestvarni slapovi reke Beu i surovi kanjon Nere: Rumunska čuda prirode nadomak Srbije sve popularnija kod nas

Tirkizno plavo jezero, kristalno čiste reke, gusta šuma i miris prirode. Srbija krije mnoge prirodne lepote, ali na samo 10-20 kilometara izvan njene granice nalaze se pravi dragulji rumunskih Karpata. Veoma popularni kod nas postali su izleti u Nacionalni park Kanjon Nere i Beušnice.

Za ovo putovanje psihološka barijera je državna granica. Osim što vam treba pasoš, razmišljate i o vremenu zadržavanja na prelazu. Ali, gužvi na Kaluđerovu kod Bele Crkve gotovo da nikada nema, a problem može da bude samo ako se ispred vas nađe neki autobus.

Kad pređete granicu, priroda je pred vama - na oko pola sata vožnje truckavim lokalnim putem stiže se do sela iza kojih počinje carstvo divljine. Karpati se dramatično uzdižu iznad nizije, odajući utisak strogosti u odnosu na banatsku ravnicu i pitome talasaste pašnjake u njihovom podnožju.

Postoji mnogo zanimljivih mesta u okrugu Karaš-Severin koje je moguće posetiti u toku jednog dana, bilo da krećete iz Vojvodine, Beograda, Pomoravlja ili Šumadije.

Ipak, kanjoni Nere i Beu su najbliži, veoma atraktivni i pristupačni pešacima.

U dubinu netaknute prirode zalazite kolskim i šumskim stazama, na kojima ima dosta izletnika, biciklista, planinara, čitavih porodica. Šetnja je duga, ali u većem delu bez napornih uspona.

Mi smo sa planinarima PD "Orfej" iz Beograda krenuli od sela Potok i najpre smo se uspeli na stenu sa koje se pruža pogled na čitav kanjon Beušnice, ali dobro skriven dubokom šumom. S druge strane pogled "puca" na Vršački breg. Usamljena vojvođanska planina plavi se iznad ravnice, a kad malo bolje pogledate, zumirate aparatom ili koristite dvogled, ugledaćete i Vršačku kulu.

Na panonskom prostranstvu vidi se poneko malo rumunsko selo, a u svakom se beli po jedna crkva.

Ovaj deo staze retko ko obilazi i potreban je mali napor da bi se na stenu popelo. Kao i većina takvih mesta, na samom vrhu nalaze se ostaci utvrđenja - sa ove tačke bilo je lako pratiti neprijatelje. Potrebno je malo opreza zbog rupa koje su ostale u temeljima nekadašnje građevine.

Spustili smo se, potom, do kanjona reke Beu. Kristalno čista voda postaje plava na malim slapovima koji se formiraju duž njenog toka. Ali, pravo izenađenje tek sledi - velelepne kaskade u dubini kanjona, zaobljenog kamena sa kojih se fino, stepenasto sliva velika količina vode. Još je proleće, ali je veliko pitanje koliko će ovde biti vode već za mesec-dva.

Nekoliko korka dalje novo iznenađenje - jezero Begovo oko karakterističnog plavetnila. Boja je tirkizno-zelenkasta, voda čarobno mirna, a hlad prijatan. Ovo je mesto na kome ćete se dugo zadržati. Ali, iako se čini da je vreme stalo, sunce se pomiče, a treba se vratiti pre mraka. Međutim, pre povratka nastavljamo još duje u kanjon gde se nalazi i najveći vodopad.

Pred njim zastaje dah, ali, ako su nekada ljudi mirno stajali i divili se snazi vodopada, danas će brže-bolje vaditi svoje mobilne telefone i foto-aparate. I s razlogom je tako.

Smenjivali su se posetioci, porodice i grupe, a uglavnom se čuo srpski i rumunski jezik.

Putu nema kraja, dalje je veoma strmo i klizavo, a staza vodi ka još jednom vodopadu. Zapravo, čitav nacionalni park prepun je vodopada na raznim rečicama.

Vratili smo se drugim putem, kroz kanjon Nere, u koju se Beušnica uliva. Staza je izuzetno atraktivna, jer se šeta uz ivicu litice i prolazi kroz male pešačke tunele, gde je potrebno i osvetljenje. U nekim delovima spušta se do same obale reke, koja je u ovo doba godine poprilčno brza i nabujala.

Nera se, inače, uliva u Dunav i malim delom prolazi kroz Srbiju. Ume da bude problematična kada se izlije kod Bele Crkve noseći mutnu vodu sa karpatskih bujica.

Litica uz koju prolazite je strma, ali staza dovoljno široka za bezbedan hod. Ako se baš plašite, imate i sajlu za pridržavanje. A tuneli nisu baš prijatni za klaustrofobične osobe - izuzetno su uski i niski, pa je potrebno da pognete glavu. Nezgodno je bilo i to što je na tlu tunela bilo malo ustajale vode, što nije slučaj leti.

Na kraju, prešli smo i preko Nere, velikim lančanim mostom koji škripi pod nogama. Stabilan je i deluje bezbedno, ali, ipak, pravilo je da niko ne zakorači na njega, dok prethodni prolaznik nije prešao na drugu stranu. Time se smanjuje opterećenje i ljuljanje, a veću opasnost od pucanja sajle mogu da predstavljaju trule daske.

Završavamo našu šetnju u mirnom seocu Saska Romana, posle 23 pređena kilometra! Staza jeste duga, ali nije teška i definitivno ne morate biti planinar da biste je s lakoćom prešli. Naročito ako se odlučite za turu koja je pristupačna za automobile, čime možete i da prepolovite kilometražu, izbegnete uspone i lančani most, kao i gaženje jednog od potoka u kom voda može da dosegne i do listova.

Ukoliko vas zanimaju slapovi Beušnice, iskoristite priliku dok je još proleće. Jer, mogu da presuše - a onda to izgleda kao u galeriji iznad ovog pasusa.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.