Reči srpske pesnikinje divno opisuju ovaj manastir: Najstariji je u Valjevskoj eparhiji i ima neobičan naziv

Kada je, sada već daleke 1992. godine u posetu manastiru Pustinja nadomak Valjeva došla srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, ostavila je reči o ovom manastiru, koje ga i danas najbolje opisuju. Kako navodi “Eparhijavaljevska”, u manastirskoj knjizi, tom prilikom je napisala:

“Srećna sam što sam posetila ovo Sveto mesto. Kako bih pošla na onaj svet da ovde nisam bila i poklonila se ikonama u ovoj svetinji.”

Zbog položaja koji manastir posvećen prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice zauzima, čine ga još zanimljivijim za posetu. Tim pre što ga nadvisuje planina Jablanik, koja pripada Valjevskim planinama, a sam manastir smešten je u klisuri Jablanice. Oko 20 kilometara je udaljen od grada Valjeva, a u blizini je selo koje nosi naziv Poćuta.

Budući da je, najverovatnije na temeljima pređašnje bogomolje izgrađen pred kraj 13. veka, to se sa pravom manastir Pustinja izdvaja kao najstariji od svih manastira Valjevske eparhije.

Nepoznat ktitor manastira

Iako nije precizno utvrđeno ko je izgradio manastir Pustinju kod Valjeva, smatra se da se to zbilo u vreme kada je zemljom vladao krslj Dragutin. Najpre je ova svetinja funkcionisala kao rudarska crkva.

No, uprkos tome što nema zvaničnih podataka o zadužbinaru, postoji narodno predanje, koje je ne samo očuvano u narodu, nego je i zabeleženo u manastirskom letopisu.

Tri svetinje gradila su trojica braće i to crkvu u Jovanji, crkvu Gračanicu i današnji manastir Pustinju, koji je po tom predanju izgradio najmlađi od trojice braće. I ne samo da su se dogovorili da ove svetinje izgrade, već i da se ne sastaju sve dok to ne učine.

Zavist i ljubomora dvojice braće, koji su izgradili crkve u Jovanju i crkvu Gračanicu je, po tom predanju razlog zbog koga ovaj valjevski manastir nosi takav naziv. Kada su došli da vide svetinju koju je najmlađi od njih izgradio, mnogo su više rekli o sebi, jer su bratu uputili sledeće reči:

“Zašto i nama ne kaza da sazidamo ovako lepu crkvu? Dao Bog da ti pusta ostala!”

Ipak, to se nije zbilo, jer je manastir Pustinja i danas živ, iako je pretrpeo razaranja nekoliko puta tokom duge istorije.

Postoji i drugačije tumačenje nastanka naziva manastira, koje se smatra i izvesnijim od prethodno navedenog. U doba kada je svetinja građena, u tom kraju nije bilo ničega. U tom smislu se smatra da je pusti kraj, kako se kaže, zapravo i razlog zbog koga je manastir tako nazvan.

I francuska deca krštena u Pustinji

Ono po čemu je ovaj manastir eparhije Valjevske specifičan jesu Crkvene matične knjige, u kojima je više od šest decenija pažljivo vođena evidencija o parohijanima. U pitanju su podaci o rođenim, umrlim i venčanim od 1837. do 1902. godine.

Mnoge od njih su i do danas sačuvane, a pažnju posebno privlače Crkvene matične knjige krštenih u periodu između 1899. i 1902. godine.

Sveštenik Marko Birčanin, koji je bio i sinovac Ilije Birčanina, je tokom Prvog srpsko-turskog rata, u drugoj polovini 19. veka služio kao brigadni sveštenik. O njegovim zaslugama jasno govori i podatak da je ovenčan dvema medaljama.

Uz to, ono po čemu istorija Pustinje pamti ovog čestitog čoveka jeste podatak da je mnogu francusku decu on i krstio.

Naime, radnici koji su bili angažovani u rudniku u Rebelju, budući da je koncesiju na eksploataciju u tom periodu imalo Francusko akcionarsko društvo, odlučili su da baš u Pustinji i krste svoju decu.

Koliko je manastir Pustinja poseban i danas svedoče reči Svetog Oca Justina Popovića:

“Ko nije video Svetu Goru, neka dođe i vidi Pustinju.”

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.