Beograd mu duguje sve: Vozio je komšije na posao i gradio mostove - doslovno

Kada pogledamo palatu u centralnoj beorgadskoj ulici, čuvenu „Beograđanku“ ili se provozamo Terazijskim tunelom i mostom „Gazela“, posetimo Muzej savremene umetnosti i Narodnu biblioteku Srbije, retko ko od nas pomisli na ime čoveka koji je za njihovu gradnju zaslužan. A trebalo bi, i te kako.

Ime Branka Pešića bi trebalo da znaju svi Beograđani, i mlađi i stariji. Pa ipak, iako jedan od omiljenih, ako ne i najomiljenijih i najboljih ljudi koji su stajali na čelu Grada Beograda, njegovo ime ne pominje se često.

Pored toga što se smatra zaslužnim za gradnju svih pomenutih objekata i značajnih beogradskih saobraćajnica, Branko Pešić je ostavio i neizbrisiv trag u sportskom i kulturnom životu glavnom grada, ali i u drugim segmentima. Ipak, ono najvažnije što se uz njegovo ime vezuje jeste da je bio i ostao čovek iz naroda, koji se trudio da svojim komšijama i ostalim stanovnicima Beograda bude maksimalno na usluzi.

Postoji još Beograđana koji su imali prilike da slušaju od starijih da je u vreme kada je bio gradonačelnik, u dva mandata, u periodu između 1965. i 1974. godine, Branko učinio mnogo toga za grad. Zapravo je on bio taj koji je utro put Beogradu kakvim ga danas vidimo. U pozitivnom smislu, naravno.

Gradonačelnik iz naroda

Budući da je u dva mandata bio na čelu Beograda, Branko Pešić važi za gradonačelnika sa najdužim stažom na toj poziciji.

No, iako nema sumnje da su mnoge značajne građevine i projekti realizovani baš u vreme kada je ovaj, rođeni Zemunac vodio Grad Beograd, postoji nešto mnogo važnije što se uz njegovo ime vezuje.

Nije bilo ništa neobično da mu zazvoni telefon u pola noći i da Branko istrči iz kuće u Zemunu, ne bi li otiao da pomogne nekome od stanovnika glavnog grada. Isto tako nije bilo neuobičajeno ni da poveze nekog od svojih komšija, ali i onih koje nije poznavao, a koji su čekali prevoz na nekoj od stanica pored kojih je i on prolazio dok je iz Zemuna išao na posao.

Sve to je doprinelo da se uz njegovo ime vezuje i da je „narodni“ gradonačelnik. Jednostavno, iako je imao mogućnost da iskoristi mnoge benefite koje mu je poziija gradonačenika nudila, on je ostao veran sebi i svojim principima. Trudio se i radio na tome da bude na usluzi svojim sugrađanima kad god i gde god je mogao.

Doviljivi Branko

U gradskim pričama je ostalo da živi sećanje na to da je Branko Pešić bio jedan od retkih koji je smeo otvoreno da kaže, tada predsedniku države, Josipu Brozu Titu mnogo toga.

Često ga je vodio u vožnje gradom, kako bi se drug Tito bliže upoznao sa onim što se gradi u Beorgadu. A gradilo se mnogo toga u tih devet godina...

Nedavno porušeni hotel „Jugoslavija“, Mostarska petlja i „Beograđanka“, samo su neki od projekata iz tog doba. Ne treba svakako zaboraviti na gradnju „Gazele“, Terazijskog tunela, stanova na području Novog Beograda, sportskih hala...

Istini za volju, iako su graditeljska čuda za tadašnji Beograda bila ono što je Branka izdvjilo u odnosu na mnoge druge koji su stajali na čelu glavnog grada, ne treba zaboraviti ni njegov doprinos kulturnoj sceni Beograda tog doba.

Dva velika zdanja, Narodna biblioteka Srbije na Vračarskom platou i zgrada Istorijskog arhiva na području Novog Beograda, neke su od građevina koje su baš u tom periodu završene. Osnovan je beogradski radio „Studio B“ i Muzej savremene umetnosti.

Ali ono još važnije jesu manifestacije, koje i danas traju, a koje su uspostavljene baš u vreme kada je Branko Pešić bio na čelu glavnog grada Srbije. Osim FEST-a (Međunarodni filmski festival), koji je prvi put u Beogradu održan daleke 1967. godine, u to doba je uspostavljen i Beogradski internacionalni teatarski festival, čuveni BITEF.

Omiljeni gradonačelnik

Iako su Beogradom upravljali mnogi, neki uspešno, neki manje uspešno, samo je Branko Pešić onaj uz koga se vezuju isključivo pozitivne stvari. Ne samo da se ne može nigde pročitati nešto negativno o njemu i o periodu kada je on bio gradonačelnik, nego su i mnogi stariji Beograđani ostali da svedoče o tome kako se on dovijao ne bi li obezbedio stanovnicima glavnog grada mnogo toga.

Danas je već čuvena anegdota o tome kako je uspeo da obezbedi poboljšanje elektromreže Beograda. Budući da Edvard Kardelj, čija je dužnost bila u to doba da obezbedi sredstva za to, jednostavno nije imao sluha za Brankove zahteve, on je doneo odluku da u kući u kojoj je živela porodica Kardelj u Beogradu svakoga dana na par sati bude isključena struja. Sasvim se jasno iz toga može zaključiti da su ljudi zaposleni na toj poziciji verovali gradonačelniku i da su prihvatili toliku odgovornost.

Kada ga je pozvala telefonom Kardeljeva supruga da sazna zašto se to dešava, on je krajnje nevino objasnio da je to zato što treba da bude obnovljena elektromreža za grad, koji se ubrzano širi. I gle čuda! Ubrzo nakon toga, sredstva za tu namenu su odobrena.

Bila je to samo jedna do anegdota koja se vezuje uz ime gradonalnika Beograda, koji je bio i najvoljeniji i najprihvaćeniji među stanovnicima glavnog grada.

U prilog tome govori i činjenica da je baš Branko Pešić bio taj na osnovu čijeg naloga je izgrađen GUP „Beograd 2000“. Prema tom Generalnom urbanističkom planu trebalo je da bude uzgrađena nova železnička stanica, koja danas postoji, ali i da se Beograd preseli na reke, kako se to tada govorilo, čemu danas donekle možemo da svedočimo.

Interesantno je pomenuti da je taj plan predviđao i početak gradnje metroa, nakon što bi se sav železnički saobraćaj izmestio, a posle gradnje novog mosta namenjenog toj vrsti saobraćaja i železničke stanice.

Kada je preminuo 1986. godine, čitav Beograd se okupio na sahrani, koja je bila jedna od najvećih, ne bi li odao počast čoveku koji je zadužio generacije Beograđana i doprineo u velikoj meri tome da Beograd postane moderna prestonica zemlje.

(Ona.rs / „Vikipedija“ )

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.