Otac Jovan me je naterao da popijem rakiju i gurnuo mi lavandu u ruke: Preplovio sam Boku da doznam šta želim

Neke se rute na jadranskoj obali prosto nacrtaju same, mimo mapama označenih puteva, kao sudbina, spajajući u jednom popodnevu vekove zbližavanja s bogom, burnu istoriju i moderno ugostiteljstvo koje tek uči da poštuje surovu narav divljine.

Letovanje u Crnoj Gori odavno je preraslo puko izležavanje na plaži, a sam ulaz u Bokokotorski zaliv skriva svetove u kojima se talasi podjednako snažno razbijaju o zidine srednjovekovnih manastira i nekadašnjih vojnih utvrđenja. Kada se avion spusti na podgorički aerodrom, počinje prava pustolovina – ona koja se ne meri pređenim kilometrima, već morskom solju na koži i pričama koje se urežu duboko pod kožu.

Bura u kosi, so na teksasu, ekseri u srcu

Moje putovanje je počelo sa Mirišta, odakle me je gliser poveo ka pučini.

Dan ranije je protutnjala bura, pa su me lokalci posavetovali da obučem nešto dugih rukava. Bio je to zlata vredan savet. Čim smo izleteli na otvorenu pučinu, vetar je počeo bezdušno da šiba, a hladni nisu mogli da me ne iskvase celog. Na tom gliseru bio sam potpuno mokar – farmerke su mi se natopile i zalepile za noge, a pamučna košulja je upijala kao sunđer Jadransko more. Srećom, hercegnovsko sunce ima neku čudnu, izgleda isceliteljsku moć, jer čim sam iskoračio na vreli beli kamen, so se skorela, a tkanina osušila za svega nekoliko minuta, ostavljajući iza sebe beli trag.

Prva stanica mi je bilo ostrvo Lastavica, parče kopna u moru, prečnika jedva dvesta metara. Gotovo čitavu njegovu površinu zauzima veličanstvena tvrđava, unutar koje je danas smešten hotel Mamula Island by Banyan Tree. Spojiti mračnu, tegobnu istoriju ovog mesta – koje je u oba svetska rata služilo kao zloglasni logor – sa otmenim, nenametljivim konačištem činilo se kao hod po ivici. Međutim, ovde je to stvarno izvedeno sa skrušenim poštovanjem prema prošlosti.

Natpis „Zakoračite u novi svet“, koji vas dočekuje čim se popnete uzbrdo od malenog mola, stoji naspram stare mermerne ploče sa petokrakom koja podseća na više od 1.500 boraca koji su ovde tamnovali. Obnova zdanja rađena je hirurški precizno, pod budnim okom stručnjaka za zaštitu baštine, a unutrašnjošću dominiraju pastelne, zemljane boje, bež i bela, koje umiruju prostor, koliko i ljude, a Memorijalna galerija na samom ulazu odmah stavlja do znanja da istorija nije gurnuta pod tepih.

Ostrvo krije i jednu sočnu, a malo poznatu priču koja svedoči o njegovoj magiji. Šuškalo se, naime, da su producenti legendarne serije „Beli lotos“ ozbiljno pregovarali da upravo ovde snime svoju treću sezonu. Zbog previsokih troškova i zahtevne logistike, ekipa je na kraju otišla na Tajland, ali sama činjenica da je ovakav filmski gigant merkao zidine Mamule govori dovoljno. I znate šta – čak i ako vam budžet ne dozvoljava da ovde odsednete, ovo mesto vredi makar posetiti.

Ima na toj Mamuli nekog spokoja, prosto vas tera da zastanete, ućutite i pogledate bolje. Sve je podređeno unutrašnjem miru i svojevrsnom duhovnom preobražaju, mada na potpuno drugačiji način nego u hramovima. Najjači utisak na mene ostavilo je jedno drvo u krugu utvrđenja, koje gosti tradicionalno dotaknu ili zagrle kako bi zamislili želju. Domoroci su mi ispričali čudnovatu zgodu o jednom indijskom guruu koji je pre izvesnog vremena posetio ovo mesto. Čim je prišao drvetu, rekao je domaćinima da duboko u njegovom deblu imaju ekseri. Oni su ga ubeđivali da je to nemoguće, ali su kasnije, tokom detaljnijeg pregleda, zaista pronašli prastare eksere u unutrašnjosti stabla.

Prišao sam i ja, zatvorio oči, dotakao rapavu koru i u sebi čvrsto zamislio jednu želju. Sa tim neobičnim osećajem u grudima, ponovo sam seo u čamac i krenuo ka susednoj hridi, koja vekovima čuva jednu sasvim drugačiju, iskonsku svetinju.

Čašica travarice, jedna gorka maslina i lavanda na dar

Svega nekoliko minuta plovidbe dalje nalazi se Mala Žanjica, kamenito ostrvce od jedva 700 kvadratnih metara koje moreplovci prvo ugledaju kada sa istočne strane ulaze u Boku. Na toj steni što prkosi vremenu nalazi se Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, metoh manastira Tvrdoš. Čitav ovaj mali kompleks opasan je odbrambenim kamenim zidovima sa jednom okruglom kulom na severozapadu, na kojoj i danas stoji puškarnica – svedočanstvo da se ovde vera branila i molitvom i oružjem.

Ovde nema struje ni vode – podvodni kabl je pokidan u jesen 2023. godine, pa se život odvija u stalnom nadmudrivanju sa vlagom i talasima koji zimi prebacuju manastirske zidine.

Tamo me je dočekao otac Jovan, jedini stanovnik ovog izolovanog sveta, ako se ne računaju galebovi koji mu svakodnevno prave društvo. Otac Jovan ruši sve uobičajene predstave o strogim, nepristupačnim monasima; on odiše nekom neverovatnom opuštenošću, toplinom i neposrednošću.

Odmah me je ponudio domaćom rakijom travaricom i uz čašice izneo masline. Kako masline ne podnosim, pokušao sam vešto da ih izbegnem, ali otac Jovan je bio neumoljiv – uz blagi glas i širok osmeh koji ne trpi pogovora, naterao me je da uzmem bar jednu. I valjda je bila izvrsna; bila je i slana i gorka i kisela. Dok smo stajali u maloj porti, odlomio je stabljiku mirisne lavande i pružio mi je kao dar za uspomenu.

Nakon što smo u crkvi pročitali molitvu, otac Jovan mi je preneo svedočenja o čudima koja su se ovde vekovima dešavala, a koja vernici i danas pamte i poštuju.

„Bio je popriličan broj tih divnih događaja gde ljudi koji nisu imali dece dugo vremena, a posle molitve ovde Bog ih je udostojio da dobiju potomstvo. I raznih nekih drugih događaja koji nisu svojstveni ovom svetu. Evo, ispričaću jednu priču. Pre par godina došle su dve porodice ovde i među njima je bilo troje-četvoro dece, mali su bili, najstariji je možda imao pet-šest godina. Bili su u crkvi, pročitali smo molitvu, a kad smo izašli napolje, rekoh: „Hajde sedite malo da vas nešto poslužim“. Međutim, jedan se odvojio sa strane i zove: „Mama, mama, dođi da ti kažem nešto“. Ona odlazi, vraća se i kaže: „Znaš šta mi je rekao? Kaže da je, dok smo bili u crkvi, video kako je ona teta“ – on ne zna da kaže Bogorodica – „izašla iz one slike, stala među nas i molila se zajedno sa nama“. Ja njega uzmem za ruku i kažem mu: „Idemo ja i ti u crkvu da mi pokažeš koja je to teta“. Došli smo, tu ima više ikona Presvete Bogorodice, i pokazivao sam mu sve redom i na kraju, kad sam došao do nje i pitao ga: „Je li to ta?“, on kaže: „Jeste, to je ta“. Tako da, eto, bitno je da čovek ima tu veru i da se trudi da živi hrišćanskim životom“, ispričao mi je otac Jovan.

Kad Mlečani ruše, a ribari spasavaju tapiju

Ova crkvica ima još jednu neobičnu odliku koja je izdvaja od svih drugih. Prema predanju, osnovana je još u 12. veku, nakon što se u blizini prevrnuo čamac sa monasima koji su se čudom spasili i iz zahvalnosti Bogu podigli hram.

„Ovo je jedna od retkih crkava, u stvari jedina za koju ja znam, da nema prozore, jer sve je u tom brdu izdubljeno“, rekao je otac Jovan.

Dok se u dokumentima iz Kotorskog arhiva iz 1508. godine pominje pod imenom Sveta Marija na Žanjici, u narodu je ostala poznata i kao Mala Gospa. Istorija ovog duhovnog utvrđenja bila je obeležena neprekidnim pritiscima i pokušajima otimanja. Mitropolit Sava Petrović Njegoš je još 1755. godine ogorčeno pisao mletačkom providuru, braneći manastir od katoličkih biskupa koji su hteli da ga prisvoje, ističući da je ova svetinja „vazda našeg zakona bila“.

Kada je manastir u 18. veku konačno opusteo, pred austrougarskim sudom pokrenut je spor oko vlasništva. Otac Jovan mi svedoči kako su upravo u to vreme lokalni ribari, izvlačeći mreže nedaleko od hridi, na dnu mora pronašli mali, teški predmet. Ispostavilo se da je to bio prastari manastirski pečat iz 15. veka. Taj pronalazak bio je neoboriv dokaz o pravoslavnom poreklu i karakteru svetilišta, nakon čega je sud presudio u korist naroda i crkve, a sam pečat se danas ljubomorno čuva u manastiru Savina.

Neobična i setna sudbina prati i originalnu čudotvornu ikonu Majke Božije. Kada su Mlečani gospodarili ovim vodama, čuvši za njena čuda, drsko su je oteli i odneli u jedan samostan u Hrvatskoj. Međutim, prema predanju, ikona se preko noći sama vratila na oltar Male Žanjice. Kada su je oteli drugi put, istorija se ponovila. Tek kada su je uzeli i treći put, Mlečani su rešili da sruše čitav manastir do temelja, kako ikona više ne bi imala gde da se vrati. Danas se ta drevna relikvija nalazi na Pelješcu, kod Orebića, dok u obnovljenom hramu na Žanjici vernici celivaju njenu vernu kopiju, nadajući se istoj onoj milosti o kojoj svedoči otac Jovan. Nakon dugog perioda samoće i propadanja, obnova započeta 2002. godine udahnula je novi život ovom mestu. Iako morska so i vlaga neprekidno grizu zidove i prete novom freskopisu, manastir živi punim plućima, naročito tokom hramovne slave Vavedenja i letnje zavetne slave Polaganja rize Presvete Bogorodice, kada se zvona oglašavaju nad pučinom.

Neke se tajne ne pričaju u kupaćem kostimu

Odlazeći sa Male Žanjice prema Herceg Novom, dok se sunce krenulo polako spuštati iza rta Arza, shvatio sam da su ova dva ostrva zapravo lice i naličje istog novčića.

Na jednom vas čeka asketski podvig čoveka koji u društvu galebova čuva plamen vekovne vere, a na drugom slika toga kako se prošlost može transformisati u prostor vrhunske umetnosti življenja. Ako vas put nanese u ove krajeve, unajmite čamac, obucite se prikladno jer se na svetu zemlju ne ide u kupaćem kostimu, i dopustite Boki da vam ispriča neke svoje manje poznate priče.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.