Španci imaju tajni ugovor sa univerzumom, čvrsto tvrdim! Kako me je Malaga rastavila na komade i sastavila

Kad umesto alarma čuješ: "Ustaj! Zakasnićemo na avion!" - znate da vas čeka ozbiljna avantura od odmora.

Valjda je to neko nepisano pravilo u univerzumu: cele godine cupkamo u istom mestu, brojeći dane i sate do trenutka kada ćemo spakovati kofer za taj dugo čekani prvi dan odmora. A onda, baš pred sam polazak, svi mogući i nemogući problemi reše da svrate u posetu i prodrmaju nam i poslednji živac. I tako polomljeni, sa samo jednom mišlju legnemo u krevet: spremi se, odmor počinje, a svi testovi izdržljivosti idu na pauzu.

Konačno, pasoš je u rukama, novčanik u rancu, a glava na ramenima... valjda. Nije prošlo ni punih četiri sata, a kroz onaj majušni avionski prozor zaplavilo se more koje sam konačno i ja mogla da pozdravim.

"Dragi putnici, dobro došli u Malagu", pucketalo je sa zvučnika dok su svi nestrpljivo čekali da konačno kroče na tlo Španije.

Ženski ansambl u akciji (ili: Što se češće ne nalazimo?)

Da ne preskočim možda i najlepši deo ove priče, i da ne steknete utisak da sam toliki solo avanturista - na ovo putovanje  nisam krenula sama, verno su me pratile (verovatno u nadi da znam gde idem) moja majka i baka, dok nas je tetka već spremno čekala jer je stigla dan ranije. Ostaću dosledna čuvenim rečima kojima se mnoga porodična okupljanja privode kraju: stvarno bi trebalo češće ovako da se nalazimo. 

I tako je zvanično počeo naš, u šali rečeno, "AFŽ odmor".

Od aerodroma smo se za svega 15 minuta i 4,5 evra dovezle do dela grada gde smo bile smeštene. Palme - drveće koje je po nekom neformalnom pravilu omiljeno svim ljudima bar 7 dana u godini, već su nas pozdravljale sa papagajima kao stalnim podstanarima. Miris mora našao je put kroz uske ulice kroz koje smo kotrljale kofere uz molitve da se točkići ne osamostale i pođu svojim putem.

Pantomima, Vim Hof i ulice sa kojih (ne)možeš da jedeš

Kafa nikada brže nije bila ispijena u ovom sastavu. Pojurile smo ka moru kao ka nekom rođaku kog nismo videle godinama, čvrsto ubeđene da čeka samo nas. Plaža se prostire na neverovatnih 14 kilometara. Našle smo prvi najbliži bar na plaži i pantomimom se uspešno sporazumele sa ženicom zaduženom za ležaljke. Tu sam imala svoj prvi bliski susret sa činjenicom da je u gradu koji dočekuje na hiljade turista engleski jezik gotovo neupotrebljiv. Kad kažem neupotrebljiv, stvarno to i mislim. Postavite im pitanje na engleskom - odjednom kao da pred vama stoji španski Eminem koji pokušava da vam objasni kvantnu fiziku i na kraju vam da račun.

Zauzele smo startne pozicije, pojurila sam ka moru kao da zemlja gori, a onda - trnci. Temperatura vode bila je oko 21-22 stepena. No dobro, slušajući nedavno o metodama Vima Hofa, potrudila sam se da ubedim sebe kako je sve ovo izuzetno zdravo za moju cirkulaciju i da zapravo uopšte ne cvokoćem, nego uživam u krioterapiji.

Malaga je idealno mesto za ljude koji žele delić urbanog i tropskog u jednoj šolji. Prostrani bulevari u ravnici vode pravo do centra i starog grada. Gradski autobusi voze za 1,20 evra, a postoje i dve linije metroa gde karta košta i manje od 1 evra. Grad je i više nego pristupačan, kao da vas navodi da ga obiđete što više, ili bar dok vam noge ne daju znak da se gase.

Pored prelepe, duge plaže sa sitnim tamnim peskom, Malaga je i univerzitetski grad koji izuzetno neguje kulturu, a to se oseti već u prvim uličicama. Ono što će iznenaditi svakoga ko prvi put dolazi u Španiju jesu neverovatno čiste ulice. U centru nema klasičnih trotoara, već su ulice popločane raznobojnim pločicama koje se cakle na svakom ćošku. Čovek bi pomislio da sa poda može da se jede. Ne može. Ne pokušavajte. Molim vas.

Gastronomski vodič: Paelja, tapas i miris sardina sa čamca

Ritam gitara i kastanjeta dopirala je iz svakog manjeg kafića i restorana. Na svakom koraku mamile su nas ponude za tradicionalna jela poput paelje i tapasa - malih porcija glavnih jela koje služe kao savršeno meze ili usputni zalogajčići. Ali, ono što apsolutno morate probati jesu čuveni espetosi. Svaki restoran pored plaže ima spoljni roštilj u obliku čamca u kom se obavezno peku sveže sardinice. Malaga je u osnovi nekadašnji ribarski grad i ovo je još od pamtiveka njihov omiljeni lokalni specijalitet.

Mali savet: Ukoliko ne znate španski, toplo preporučujem da obezbedite internet kako biste mogli da prevodite jelovnike ili naučite po koju osnovnu reč. Kad kažem da slabo govore engleski, to mislim najozbiljnije. Pantomima je ovde izuzetno cenjen talenat, naročito kad pokušavate da objasnite da li želite gaziranu ili običnu vodu. Na žalost, konobar koji je naš sto služio imao je tu neprijatnost da me posmatra i crveni dok ja objašnjavam rukama da želim ražnjiće. Nemojte to raditi, učite iz mojih grešaka.

Pikaso na kecelji, Banderas na plaži i nepravde istorije

Da li ste znali da je Malaga rodno mesto Pabla Pikasa i Antonija Banderasa? Ovaj grad ne krije koliko se ponosi tom činjenicom. Jedno od većih šetališta do plaže nosi ime Antonija Banderasa, dok je lik i delo Pabla Pikasa prisutno na svakom koraku.

Kao "maksimalni turisti", rešile smo da jedan dan odvojimo za posetu Pikasovom muzeju. (Karte kupite onlajn unapred, gde birate i tačno vreme ulaska, tako ćete izbeći ogromne redove).

Od najranijih radova pa sve do poslednjih faza, ređale su se slike i skulpture jednog od najpoznatijih umetnika u istoriji. Da li bih većinu tih slika okačila na zid iznad svog kreveta? Verovatno ne. Ali da li sam se oduševila što sam mogla uživo da vidim kuda je išla četkica na platnu dok je pratila njegove uvrnute ideje o deformisanju ženskih lica i figura? Pa malo jesam, priznajem.

Rekao bi čovek: "Bože, koliko su ponosni što je njihov!" Ipak, ta priča ima i svoje manje slavne stranice. Mladog Pikasa sugrađani u rodnom gradu nisu baš najbolje prihvatali; verovatno ne grešim ako kažem da su ga smatrali potpunim čudakom, zbog čega je najveći deo života i proveo u svom pariškom ateljeu, daleko od mesta u kom je odrastao. Danas su njegovi radovi preslikani na magnete, kecelje, pa čak i hemijske olovke u suvenirnicama. Kako to već biva u ljudskoj prirodi, sada su ponosniji nego ikada što je potekao baš odavde.

Nakon muzeja, put nas je vodio do glavne katedrale koja zaklanja celo nebo kako joj se približavate. Nemoguće je pohvatati sve te detalje na njenoj fasadi (i zadržati vrat čitavim dok gledate ka vrhu). Posvećena je Svetoj Mariji Pobednici u znak oslobođenja Malage od rekonkviste pre više od pet vekova. Legenda kaže da je kralju Fernandu u snu došao Sveti Frančesko di Paola i poručio mu da ne gubi nadu, te je grad oslobođen za samo tri dana. Meni je, s druge strane, bio potreban samo jedan dan da ga zavolim.

Balada o "Dolce Vita" i četiri čaše vina

S obzirom na to da smo se na plaži nekako našle među lokalcima (verovatno zato što nismo išle na čuvenu La Malaguetu, najpopularniju turističku plažu), imala sam dovoljno vremena da ih posmatram i proučavam u pauzama između kupanja u vodi koja je, srećom, bila za par stepeni toplija nego prvog dana.

Žene većinski nisu nosile gornji deo kupaćeg kostima, a pritom niste mogli videti nijedan neprijatan ili osuđujući pogled, ni od muškaraca, ni od žena. Glasni su. Srećni su. I izgledaju kao da su potpisali tajni ugovor sa univerzumom da se nikada ne stresiraju. Iz razgovora sa jednom našom ženom koja se iz Srbije preselila u Malagu, uspela sam da složim kockice. Nisu najbogatija zemlja na svetu, sistemskih propusta ima baš kao i kod nas, i novac jeste bitan, ali jedna stvar je drastično drugačija. Da citiram Balaševića: Svaki je dan Dolce Vita.

Njima je važno da se druže. Važno im je da tog dana provedu vreme sa ljudima koje vole, da pojedu nešto lepo, prošetaju psa sa devojkom, nađu novi razlog da glasno i strasno pričaju, ne mareći previše za stolom pored da li nekome smeta ako se nasmeješ četiri sekunde u malo višem tonalitetu.

Zavidim im na tome. Iskreno im zavidim.

To pretposlednje veče i mi smo bile glasne. Suze radosnice i smeh kotrljali su se niz lica žena koje su me odgajale. Za stolom su sedele tri generacije iz jedne porodice.

Tri generacije, četiri žene i četiri čaše poluslatkog vina, tamo negde pod toplim nebom Malage.

Možda će vam se na putu odlomiti po koji točkić dok vučete pretežak kofer, možda će vas umesto veselih ptica probuditi panika pred polazak, a nekada ćete se osećati potpuno neshvaćeno u sopstvenoj koži. Ali ako vas Malaga išta nauči, to je da izaberete sebe. Da poput Pikasa ne menjate sebe zbog sredine, već da rešite da možda promenite sredinu radi svojih snova. Da, nauči će vas i šta je ukusna hrana, odlično vino i burna istorija koja stvara lepu sadašnjost, ali ona najvažnija lekcija nema veze sa turizmom. Odmor prođe, i to nepravedno brzo. Zato iskopajte tu špansku filozofiju negde u sebi, spakujte je u lični prtljag i nipošto je ne ostavljajte na aerodromu da čeka "neki sledeći let".

Adiós!

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.