Oko 400 žena godišnje u Srbiji prođe kroz iskustvo gubitka bebe, neophodna im je podrška

Centar za mame pokrenuo je "Grupu za podršku mamama čijih beba više nema".

Mnogo je nedaća koje ponekad odnesu tek započet život, o čemu se na našim prostorima malo govori. Samo prošle godine u Srbiji je rođeno 60.970 dece, od kojih je 325 mrtvorođeno. Od 60.645 živorođenih, u porodilištu je umrlo 77 novorođenčadi.

"Grupa za podršku mamama čijih beba više nema" je mesto razumevanja i uzajamne podrške, gde mame mogu da napišu svoja iskustva, podele emocije, nedoumice, pitanja i želje.

Cilj ove grupe je da svaka mama zna da nije sama i jedina, te da se stvori mesto razumevanja i međusobne podrške.

Ovim povodom razgovarali smo sa Jovanom Ružić, direktorkom Centra za mame, koja nam je ispričala koliko je bilo važno pokrenuti ovakvu grupu podrške u Srbiji; objasnila je na koji način se osećaju majke koje su izgubile bebe od petog meseca trudnoće pa nadalje i dotakla se prakse u svetu i mogućnosti koje žene imaju kada dožive ovakav veliki gubitak.

- Dok nismo pokrenuli grupu podrške mamama čijih beba više nema, na našem jeziku i u našoj zemlji nije postojalo ništa ovakvog tipa. Postojalo je samo ono što su mame koje pričaju engleski pisale po čitavom svetu, ali žene koje ne znju strani jezik i kojima je bila potrebna podrška na njihovom jeziku apsolutno nisu imale nikakvo mesto ni da pročitaju ni da podele svoje informacije niti da znaju da nisu same. Brojka koja je vezana za Srbiju je da oko 400 žena godišnje prođe kroz iskustvo gubitka bebe i to je statistika Batuta, a mislimo da će ova grupa privući i žene iz regiona koje razumeju naš jezik i dugoročno verujemo da će se, bez obzira na to što naša organizacija deluje samo u Srbiji, i žene iz regiona pridružiti, te da će to biti jedno mesto sestrinske podrške i utehe.

Gubitak bebe je vrlo bolno iskustvo za porodicu koja je željno iščekivala prinovu. Dani koji dolaze nakon teški su i bolni. Jovana Ružić nam priča sa čime se sve suočavaju mame čijih beba više nema.

- Vrlo se često nalaze u situaciji da osećaju da su jedine kojima se tako nešto desilo odnosno da su jedine kojima se desio  karakterističan slučaj, recimo mama na čiju smo inicijativu pokrenuli  grupu je izgubila bliznakinje i ona je mislila da je jedina koja je izgubila bliznakinje; jer kada u javnosti čujete o ovakvim slučajevima uglavnom čujete priče sa srećnim krajem, a na žalost ima priča i koje se nisu srećno završile.

- Prvo se nalaze u situaciji da su same, odnosno da se osećaju kao da su jedine na svetu kojima se tako nešto desilo, zatim tu je situacija u kojoj nju i partnera okolina ne zna na koji način da podrži, ljudi ili kažu gluposti, ili ne kažu ništa, ili kažu nešto što nju povredi ili celo iskustvo umanjuju, tipa moraš da budeš jaka zbog drugog deteta - priča Jovana Ružičić i dodaje:

- Čini mi se da se poruke ili ne dobijaju, jer se masovno u ovakvim situacijama prijatelji ne javljaju u prvim mesecima jer ne znaju šta da kažu, ili su to neke poruke "ko zna zašto je to dobro" - pa nije dobro, do nekih drugih kao što su "moraš da budeš jaka zbog ovoga ili onoga". To svakako jeste činjenica, ona mora da bude jaka, ali ne mogu da kažem da se nipodaštava život bebe koja je izgubljena, ali je ta tuga koju žena oseća u tom trenutku nešto što obeležava njen život do kraja života i ta tuga nikada neće proći. Sve te rečenice "prošlo je više od mesec dana, a ti još uvek..." zaista nisu poruke koje treba da se čuju u takvom trenutku niti su ono što žene žele da čuju u toj situaciji - kaže Jovana Ružić.

Gupa ima dva cilja, jedan je interni, a drugi je eksterni. Jedan od problema je što u našim porodilištima ne postoji psiholog s kojim bi mame mogle da razgovaraju nakon ovako tragičnog gubitka.

- Interni je da se mame okupe, da imaju sigurno mesto gde mogu da dele iskustva, gde mogu jedna drugu da teše, gde mogu da se čuju, gde mogu u svojoj vršnjačkoj grupi, jer ih iskustvo čini vršnjakinjama ne životno doba, da podele tu tugu. Eksterni plan i cilj naše grupe je da utičemo da se obezbedi sistemska podrška. U našim porodilištima uopšte nema psihologa ili psihološkinja, a nisu ovo jedini slučajevi kada bi vam bilo potrebno da razgovarate sa nekom osobom. Mame koje rode dete koje nije zdravo i njima bi prijala neka vrsta podrške, pa i mamama koje se ne osećaju dobro, a dete je ok - i njima je potrebna neka vrsta podrške jer ono što želimo na sistemskom nivou je da se obezbedi besplatna podrška i to ne samo u tih prvih nekoliko dana nego da postoji mesto gde može da se ode, jer iskustvo gubitka bebe je nešto što boji život jedne porodice do kraja života. Ti ljudi i dalje treba da budu dobro, da doprinose, da rade, da se osećaju dobro zbog tog drugog ili trećeg deteta koje je kod kuće.

- U interesu je svih da se kroz ovo iskustvo prođe kroz što više sistemske podrške, a ono će svakako biti bolno. Trenutne mogućnosti su da, ako imate novac da platite nekoga, vi ćete ići na razgovor, a ako nemate, vi se sa tim bolom nosite najbolje što znate - ističe direktorka Centra za mame.

Naša sagovornica kaže da su sledeće stvari najvažnije za žene koje su pretrpele ovakav gubitak - besplatna psihološka podrška, podrška ove grupe i podrška koju pružaju mediji samim tim što se na ovu temu govori, jer se o ovome jako malo priča.

- Ne smemo da se pravimo da se to ne dešava. Dešava se, nažalost, i te kako.

- Sredina mora da prati kako se ta mama oseća jer tuga nija svakog dana u svakom trenutku ista. Postoje trenuci kada vam treba društvo, postoje trenuci kada želite da budete sami. Ono što treba je obratiti pažnju i pratiti kako se porodica, prvenstveno mislim na majku i oca (i očevima je potrebna podrška takođe jer su svi željno očekivali bebu koja nije došla) oseća, koje su njihove individualne potrebe i važno je biti tu, možda čak i samo za logističke stvari, tipa neću ništa da te pitam, evo ti ručak za naredna tri dana da ne razmišljaš još i o tome, zatim da li treba veš da se opere - to je nešto što je u tim situacijama porodici jako značajno - savetuje naša sagovornica.

Uprkos svemu napravljen je veliki korak u odnosu na prošlost kada se o gubitku bebe jako malo govorilo. Ova grupa je učinila da se majke koje su preživele istu bol povežu i ustanove da ipak nisu same.

- Cilj naše gupe jeste da te žene znaju da nisu same, a u grupi su i žene koje su izgubile bebe i pre nekoliko godina i pre nekoliko meseci. U suštini ta tuga traje, a tu će da shvate da je u redu da se i posle iks godina osete tužno zbog tog gubitka.

U svetu postoji drugačija praksa kada je reč o ovakvim gubicima, a naša sagovornica kaže da bi volela da vidi i kod nas neke od načina podrške koji postoje u svetu.

- Svaka zemlja je drugačija i nema nijedne u kojoj je sve idealno, ali ono što mislim da je jako bitno u ovoj čitavoj priči je individualni pristup, jer različito ljudi reaguju na tugu. Neke od tih mama ne bi želele da vide tu bebu, što je sasvim u redu, neke žele priliku da se maze sa tim bebama i da provedu sa njima nekoliko sati pre nego što ih sahrane. Mi bismo voleli da naš sistem nije rigidan, odnosno da je fleksibilan i da nudi mamama sve te opcije.

- Neka mama će poželeti da fotografiše i da lepo obuče tu bebu i da se slika s njom i da to bude uspomena koja će trajati čitav život, to se često dešava u Americi, oni imaju mogućnost da urede tu bebu, da se maze s njom. Takođe je jako bitno da žene znaju koja su njihova prava odnosno koje sve mogućnosti postoje. Postoje mogućnosti da one samostalno sahrane bebu, a postoje mogućnosti da bolnica organizuje pogrebno mesto. Različitim ženama različite stvari prijaju. Recimo, ono što sam saznala pričajući sa Dušicom na čiju smo inicijativu i pokrenuli ovu grupu - ona je verujuća i njoj je strašno značilo da krsti svoje ćerke, ona im je dala imena, krstila ih je i to je njenom bolu dalo ono što je trebalo. Ima žena koje nisu verujuće i naravno da im tako nešto ne bi bila opcija, ali ono što mi želimo je da postoje opcije, a da nije jedno isto za sve, pa ko se kako nosi sa svojom tugom je njegov problem. Verujem da nas ništa ne košta da pružimo priliku da se porodica pozdravi na način koji je za nju značajan, a ovo je zaista iskustvo koje boji čitav život.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.