Balerina i alpinista Ljubica Selaković-Bandić: Akcija "Camino de Santiago" je moje životno delo

"Uspesi su kao vrhovi planina - dostižu se polako, korak po korak"

Ona je od 1997. godine član baleta najstarijeg nacionalnog pozorišta u zemlji - Srpskog narodnog pozorišta, a od 2002. godine i baletski solista.

Preporučujemo

Međutim, baletski vek je kratak, i nakon završene karijere i mnogobrojnih različitih predstava i uloga klasičnog i modernog repertoara, svoju ogromnu energiju, disciplinu i posvećenost usmerila je u - planinarenje!

O ljubavi prema baletu i ljubavi prema planinarenju, i najvažnije - kako je uopšte došlo do spoja ove dve discipline - balerina i alpinistkinja Ljubica Selaković-Bandić kaže da je sve to tu od njenih malih nogu. 

- Veliku ljubav prema planini aktivno usmeravam ka aktivnostima u prirodi, mada se i danas povremeno vratim mojoj prvoj profesiji - baletu, i sa zadovoljstvom odigram poneku predstavu - započinje razgovor sa Ona.rs Selaković-Bandić i dodaje:

- Ljubav prema baletu sam gajila oduvek. Kao devojčica sam već sa tri godine redovno sa roditeljima odlazila u pozorište da gledam baletske predstave i to je za mene bila jedina profesija kojom sam želela da se bavim. U mojoj porodici profesionalni baletski igrači su bili moj ujak, brat i sada ćerkica nastavlja tradiciju, jer je upisala srednju baletsku školu, tako da potičem iz baletske porodice i taj talenat se prenosi dalje.

Kako dalje otkriva, i ljubav prema prirodi i planini je oduvek postojala u njoj, ali je ta ljubav morala da miruje, jer, kako kaže, sve dok ste aktivni baletski igrač - druge vrste aktivnosi jednostavno nisu moguće.

- Odlazak u prirodu je bio samo u periodu godišnjeg odmora i to samo kao aktivan odmor. Zamišljala sam sebe na vrhovima tih planina i čekala sam momenat kada će za tu veliku ljubav doći momenat da se aktivira. Posle strpljivog čekanja, došlo je vreme kada sam zbog godina i teških povreda završila aktivnu baletsku karijeru, smanjila broj predstava u kojima igram i polako tu veliku energiju preusmerila ka aktivnostima u prirodi, koliko god to delovalo drugačije od mog profesionalnog života do tada.

Upitana kako zapravo izgleda zameniti pozorišne daske za planinske vrhove, balerina/alpinistkinja kaže da, kada povežete balet sa planinom, prvo pomislite kako su to dve ne spojive aktivnosti. Ali, tvrdi, one u stvari imaju mnogo toga zajedničkog.

- Balet me je naučio kako da koračam sitno i sigurno, poštujem svaki korak unapred uvežbane koreografije. Planina me naučila da svaki korak nosi novu neizvesnost, novi izazov, novi predeo koji oduzima dah. Te dve ljubavi - balet i planina - dopunjuju se međusobno i čine me onim što jesam. Jedna me čini ponosnom individuom koja ima svoje jasne ciljeve, dok me druga uči skromnosti, zajednici i nekom višem cilju našeg postojanja. Balet je red, rad, disciplina, veliko odricanje i požrtvovanost - tako da sam sve te jake osobine samo prenela na planinu i u svoju vodičku karijeru - objašnjava Selaković - Bandić, koja je danas jedna od najaktivnijih planinarskih vodiča u Srbiji:  

- Planina me je potpuno osvojila, a moja želja za daljim napretkom i učenjem me dovela do toga da sam skoro svaki vikend na nekoj drugoj planini. Odlazim na različite obuke kako bih napredovala sve više i sebe osposobila za ispunjavanje svojih ciljeva. Prvo sam krenula na sportsko penjanje i završila kurs za sportskog penjača, ali kako me to nije ispunjavalo do kraja i zbog velike želje za penjanjem na prirodnoj steni - otišla sam i na početni alpinistički kurs penjanja po suvoj steni. Potom sam završila i početni alpinistički kurs u zimskim uslovima.

Aktivnim penjanjem i sticanjem uslova za dalji napredak, završila je i napredni alpinistički tečaj na suvoj steni i u zimskim uslovima - čime je stekla zvanje starijeg pripravnika-alpiniste.

- Uporedo postajem licencirani UIAA planinski vodič u svom matičnom Društvu PSD Železničar Novi Sad, gde sam završila obuku za vodiča treće kategorije, i vrlo brzo posle toga, stekavši sve uslove, prošla sam i obuku za vodiča druge kategorije u zimskim uslovima - skromno prenosi ova žena.

Na pitanje šta su joj bili najveći izazovi u obe karijere, a posebno šta im je zajedničko, Selaković-Bandić ne krije da izazova ima uvek i da su obe profesije veoma teške, da zahtevaju ogromnu odgovornost i hrabrost da se suočite sa različitim vrstama izazova.

- Velik izazov u baletu je da koliko god da ste sebe dali i da ste tehnički dobro potkovani - uvek možete biti bolji i uvek težite ka tom “savršenstvu”. Pored tehničkog “savršenstva” vi pričate priču kroz pokret, kroz koji prenosite svoje najdublje emocije publici koju "osvajate". Balet se uči ceo život, vežba se svakodnevno dva puta na dan i sve to radite da bi izašli pred publiku i dobili povratan aplauz za sve što uspete da joj prenesete. I to tako da ona ne vidi i ne oseti vaše borbe sa bolovima, žuljevima, povredama... - opisuje ona.

Kada ste solista, dodaje, morate da budete i mentalno jaki i hrabri, i da preuzmete odgovornost.

- Dešavalo mi se da igram velike uloge sa veoma malo proba i da "uletim" u predstave kada se neko od kolega povredi, tako da pored podrazumevanog tehničkog “savršenstva” veliku ulogu ima mentalna jačina i stabilnost, i hrabrost preuzimanja odgovornosti i liderstvo. To se sve negde poklapa i sa penjanjem ozbiljnih, tehnički zahtevnih uspona, a najviše kada to činite kao vodič i kada ste odgovorni za život čitave grupe. Tu grešaka ne sme biti - ističe Selaković-Bandić.

Ona, inače ne krije da je više privlače zahtevni i tehnički teški podvizi.

- Imala sam mnogo uspona - kako alpinističkih, tako i planinarskih. Najveći izazov i gde sam se sebi dokazala (sa čim mogu da se izborim) je bio uspon na jedan od tehnički najzahtevnijih uspona u Alpima - na Grosglokner 3.798 metara nadmorske visine (najviši vrh Austrije), koji sam sa kolegom Žarkom Atanasovskim popela u jednom danu. Inače se taj vrh penje u dva dana. Ovaj uspon zahteva ogromnu fizičku i mentalnu spremnost, vladanje dobro alpinističkim tehnikama, prepoznavanje terena, procene vremenskih uslova, nošenje teškog ranca na leđima sa kompletnom tehničkom opremom, preko dva lednika i ozbiljno penjanje preko stena prekrivenih snegom i ledom, gde smo koristili svo stečeno iskustvo i znanje… - otkriva ova neverovanta žena.

Međutim, njen najveći izazov kao vodiča bilo je ovogodišnje vođenje akcije "Camino de Satiago" koje je trajalo 40 dana. Naime, sa kolegom Atanasovskim prešla je stazu poznatu kao "Put svetog apostola Jakova" koja je duga skoro 1.000 kilometara vodeći učesnike starosti od 25 do 75 godina. Za ovo impresivno dostignuće dobila je i nagradu za najbolju akciju Planinarskog saveza Srbije u 2023. 

Upitana da nam ispriča kako su tekle pripreme, sama ekspedicija, koji su neki od najdražih, a koji od najtežih i presudnih trenutaka tokom ovog fasinantnog uspona, Selaković-Bandić ističe da je akcija “Camino de Santiago” njeno - životno delo.

- Priprema jedne ovakve akcije trajala je oko godinu dana. Logistika je izuzetno zahtevna, od same organizacije odlaska do početne tačke Saint Jean Pied de Port, malenog mesta u Francuskoj (na granici sa Španijom) pa sve do dolaska u Santijago i produžavanja puta do “Kraja sveta” u mestu Fistera. Iza nas je 40 dana, pređenih 918 kilometara sa kumulativnim usponom 16.145 metara, ali smo timski uspeli da savladamo sve izazove koje nam je ovaj put postavio i stignemo do željenog cilja - ističe hrabrni vodič.

Težina ovog poduhvata je upravo u tome što se, kako objašnjava, na takav put inače kreće ili samostalno ili u paru, jer je zaista veoma zahtevno uklopiti 14 različitih individua pred ovakvim izazovom.

- Svako je od nas sa različitim karakterom, motivom i vizijom ušao u ovu akciju, različite starosne dobi i ono što je najbitnije - potpuno različite mentalne i fizičke sposobnosti koja je presudna na ovakvoj ekspediciji od 40 dana. Kolega Žarko i ja smo pred sobom zaista imali ogromnu odgovornost i veliki zadak da održimo grupu i da ih dovedemo do cilja žive i zdrave. Svaki dan smo prelazili etape od 20 do 40 kilometara u letnjem periodu, a sa sobom smo nosili po ranac težine od oko 13 do 15 kilograma, koji je bio naša “kuća putujuća” sa svim neophodnim stvarima za 40 dana boravka na ovom putu - opisuje Selaković - Bandić i dodaje da su neki posle Camina išli i za Maroko - pa su tako nosili i tu dodatnu opremu za uspon na najviši vrh severne Afrike - Toubkal (4.168 metara nadmorske visine).

Pritom, grupu su činili rekreativci-planinari, a ne profesionalni sportisti.

- Prvih sedam dana je bilo veoma stresno, tražili smo se sa njima, osluškivali njihove potrebe, prolazili sa njima i fizičke i mentalne krize i rešavali ih zajedno. Da je bilo lako, nije ni malo. Nisu svi bili spremni na saradnju, razumevanje drugih, falila je kolegijalnost i pomaganje najslabijoj karici tog dana, jer je ovo bila akcija od 40 dana i zahtevala je ozbiljnu fizičku spremnost. Krenuli ste i nema nazad. Međutim, kako je vreme prolazilo, uz mnogo rada, priče, pa i ljutnje i suza, ali i smeha - uspeli smo da se timski organizujemo i uspešno stignemo do željenog cilja. Vreme provedeno sa ovim ljudima je neopisivo bogatstvo i iskustvo za sve nas, učvrstili smo veze sa onima koji su bili spremni za saradnju i onima koji su shvatili težinu ovakvog poduhvata koji su prešli i kakva je odgovornost bila na nama vodičima - objašnjava ova hrabra žena.

Jedno je sigurno, ovakva akcija ih je sve obogatila za ceo život, upoznali su ljude iz celog sveta, kulturu različitih naroda, a oni sami, kako kaže, iako su svi bili drugačiji, opet su postali jedinstveni, složni i svi sa istim ciljem.

- Sazrela sam kao vodič i kao osoba. Na ovakvom putu zaista shvatite ili potvrdite ko ste, koliko možete da izdržite, gde su vam granice i kako da funkcionišete sa grupom i oduprete se teškim izazovima na koje nikada niste spremni. A to sve negde ima veze i sa profesijom u kojoj sam ceo život. Balet vas napravi disciplinovanim vojnikom, pomera granice tolerancije na bol, nauči vas da se borite za svoj cilj i da ga ne ispuštate tako lako, a duboko u sebi ostajete ono nežno, emotivno biće koje pokretom i pogledom prenosi najdublje emocije - objašnjava Selaković-Bandić. 

Nakon uspeha stigle su nagrada i priznanja. Upitana šta joj je draže i da li mogu uopšte da se uporede aplauzi u pozorištu i priznanja za alpinizam, balerina-planinarka ističe da kada su ulazili u ovaj projekat, ni jednog momenta nisu razmišljali o tome da će izazvati bilo kakve reakcije kod drugih.

- Tako je bilo sve dok se nismo vratili u Novi Sad i počeli da shvatamo težinu našeg poduhvata videvši koliko nas je ljudi pratilo i podržavalo. Usledilo je godišnje priznanje od Planinarskog saveza Srbije (PSS) za najbolju akciju 2023. I tu nije bio kraj nagradama. Pokrajina Vojvodine je takođe prepoznala poduhvat, te smo dobili još jedno “Dnevnikovo” specijalno priznaje - Podvig godine. Zaista dve vredne i velike nagrade za nas. Nedavno smo, 22. decembra, imali i prezentaciju “Camino de Santiago” u prepunoj sali u KCNS - gde smo kroz film, razgovor i odgovaranjem na pitanja publike, preneli emocije i impresije koje smo doživeli na tom putu. Poslednje dve godine u 2022. i 2023. sam proglašena i za Najplaninara Vojvodine.

Iza Ljubice Selaković Bandić je veoma uspešna godina sa mnogo izazova, uspona i padova, pomeranja sopstvenih i tuđih granica, rada na sebi i mentalnoj snazi. A kakvi su joj dalji planovi? 

- Svaki izazov je tu da se prevaziđe i zato nikada ne treba odustati od svojih snova. Uspesi su kao vrhovi planina - dostižu polako, korak po korak. Camino de Santiago i svi njegovi izazovi koji su mi se našli na putu su samo to potvrdili, upotpunili i još više oplemenili moju dušu, jer je za svaki uspeh potrebna i velika hrabrost. Zato i kažu: Ponos - “nemoguće je”; Iskustvo - “rizično je”; Razum - “besmisleno je”; Srce prošaputa - “pokušaj”!  Pokušala, uspela i nikada odustala od svojih snova! - zaključuje razgovor ova hrabra i jaka žena.

(Ona.rs)