Hristina Cvetinčanin Knežević: "Feminizam bez prakse, kao sama teorija, ne znači mnogo"

"Moramo da shvatimo da smo mi prvo, kao žene, međusobno ravnopravne, pa tek onda da se zalažemo za ideje ravnopravnosti sa muškarcima"

Hristina Cvetinčanin Knežević je odrasla u porodici u kojoj nije nedostajalo feminističkog uticaja, iako na to u detinjstvu nije tako gledala - o njemu ipak promišlja celog života. Njena baka je bila članica Antifašističkog pokreta žena (AFŽ-a), a Hristina je svoje master studije usmerila ka izučavanju roda, potkovana teorijom koju smatra korisnom osnovom, ali nedovoljnom bez prakse, bez “življenja ideje da smo zaista svi ravnopravni”.

Preporučujemo

Sve ovo je došlo pre nego što je ona danas razvila svoju onlajn feminističku zajednicu pod nazivom @feminizam_iz_teretane, kako bi feminizam učinila razumljivim, govori nam. Pratiteljke koje pronalaze platforme slične Hristininoj postaju sve raznovrsnije, neke su tu da nešto nauče, neke da nađu osećaj podrške, a neke da daju podršku drugima u interakciji sa sadržajem.

Hristina je stvorila komunu vođena svim onim što zna o feminizmu, a njena stranica se pored tela, telesnosti i slike o sebi, svakako bavi i aktuelnim feminističkim pitanjima iz Srbije i sveta, u cilju opširnijeg informisanja o nečemu što zaista sve treba da nas zanima - što zbog razvijanja kritičkog mišljenja, što zbog podsećanja da nam ništa od toga nije daleko, da ne treba da nam bude strano, i da se sve velike i lepe, ali i one dosta manje lepe stvari vrlo verovatno odvijaju i u našoj bliskoj okolini.

Ljubav prema sebi je, kako nam je rekla, ono što joj je feminizam omogućio, a što se, kako se da primetiti, ogleda u njenim objavama i to pokušava da prenese i na sve one koje je prate.

- Feminizam je za mene uvek bio više praksa nego teorija, ali svakako mi je teorija pomogla da i te ideje koncipiram nekako, da one budu što prilagodljivije mom načinu života, ali još bitnije, feministička teorija mi je pomogla i da razumem sve one žene koje ne žive kao ja, odnosno koje nemaju te neke privilegije koje ja po sebi imam. Za mene je feminizam na prvom mestu da volim i da vrednujem sebe kao ženu, jer nekako od malih nogu smo učene da, ako smo žensko, manje smo vredne. I to je duboko utkano u našu kulturu - kaže Hristina i dodaje:

- Čak se i desi, kada se rodi sin, da se kaže “prvo pa muško”, nikad se ne kaže da je prvo pa žensko. Ali ja jesam bila prvo pa žensko, tako da mi je ta ljubav prema sebi nešto što mi je feminizam omogućio - počinje Hristina za Ona.rs.

Sa njom smo se u razgovoru dotakli mnogih predrasuda koje su se formirale o feminizmu, svojevrsnih nesporazuma i trenutaka i događaja zbog kojih su se oni desili.

- Kada je reč o radikalnom feminizmu, za one koji misle da žene nisu ravnopravne sa muškarcima, da one ne treba da budu ravnopravne sa muškarcima i da su žene inferiorne, svaka feministička ideja u suštini jeste radikalna. Ali sam radikalni feminizam, ako ćemo da ga posmatramo iz te neke teorijske osnove, iz te teorijske perspektive, odnosi se na drugi talas feminizma, znači neke 60-e, 70-e godine u Americi, onda i u svetu. I bazira se na toj ideji da razlog zašto živimo tako kako živimo je ideja o onoj nejednakosti muškaraca i žena. Odnosno da su žene inferiorne, da su muškarci superiorni i da tu postoji jedna vrsta disbalansa moći - objašnjava naša sagovornica i dodaje:

- Zašto radikalno? Zato što radikalno, odnosno “radiks” na latinskom jeziku znači koren, što znači da je koren svih društvenih nejednakosti upravo taj nejednak odnos prema ženama koji postoje - govori nam Hristina, sa kojom se dalje nadovezujemo na sve ono što nam je feminizam omogućio do trenutka našeg razgovora.

Patrijarhat je bio uporište vekovima i ženama nisu uvek davane iste mogućnosti kao muškarcima u svojim zajednicama. "To je muški svet" - tvrdili su uglavnom muškarci koji su zanemarivali žene i njihove položaje kako bi opravdali nepravednu diskriminaciju i nejednakost prema ženama. Od žena se uvek očekivalo da ostanu kod kuće i brinu o kući i deci. I to je nešto na šta nas Hristina stalno podseća na početku našeg razgovora - da je to ono što ne smemo ponovo da dozvolimo.

- Na ovim prostorima negde od 1920. godine je dosta aktivna ta borba u smislu zalaganja za to da žene imaju jednako nasledno pravo, za to da žene budu ekonomski nezavisne, za to da žene uopšte mogu i da se obrazuju. I to je nešto što mi dugujemo svojim pretkinjama. Ali, kao što rekoh, to ne važi za sve žene na ovom svetu i nije nešto što, kad se jednom osvoji, to ostaje tako. To je nešto što mi stalno moramo da branimo.

Aktivizam, praksa i akademski feminizam

Da se njen rad bazira u korist prakse i da Hristina tome teži zaključili smo kada smo se u razgovoru dotakli onih žena kojima je, kako je sama Hristina zaključila, feminizam bliži, a da se i dalje ne radi dovoljno konkretno na stvarima koje bi njima bile od koristi. Izmestiti se, shvatiti da neke žene i dalje nemaju prava i privilegije koje se čine da imaju, i način na koji se može pristupiti tom problemu u cilju pomoći i dalje je nešto o čemu promišlja.

- Kada vidim na ruralu šta je ono sa čime se suočavaju žene svakodnevno, to nije ni izbliza toliko izazovno kao ono što mi živimo u urbanim sredinama svaki dan. U tom smislu zaista verujem da je njima feminizam bliži, zato što feminizam u jednu ruku naravno jeste ljubav prema sebi, i to da ti prepoznaš i da vidiš koliko vrediš uprkos tome što si žensko, pa i zbog toga što si žensko, ali je takođe ta neka konstantna borba koju vodiš da zaštitiš sebe, ali kad se boriš za sebe, ne boriš se samo za sebe. Boriš se i za sve one žene koje su tvoje savremenice, ali i za sve one žene koje će doći posle tebe, za generacije sa kojima živiš ili za generacije sa kojima tek dolaziš - kaže Hristina.

Prema njenim rečima, žene na ruralu vrlo dobro znaju što je feminizam. I jako veoma često taj akademski feminizam koji je, kaže, malopre kritikovala, pokušuva da im oduzme to pravo tako što će se pozivati na to da one nisu dovoljno obrazovane, da nisu dovoljno prosvećene, da ne znaju dovoljno teorije, što je iz neke moje perspektive jedna opšta budalaština.

Proces prihvatanja feminističkih perspektiva kao neophodnih unutar ruralnih oblasti kao da se ne povezuje sa “užim” feminističkim pokretom sa kojim je razvoj feminističkog akademskog rada vrlo snažno usklađen. Uloga žena i njihov doprinos u ruralnim oblastima su ili nedovoljno priznati ili potcenjeni, a prepoznavanje nejednakih rodnih uloga u okviru života seoskih žena su svakako deo feminističke borbe, a na kakav se to način uviđa i da li se uviđa bio je deo razgovora sa Hristinom.

- Ja se ponekad zaista pitam koliko mi njima pomažemo sa te naše neke privilegovane, urbane pozicije, a koliko im zapravo i odmažemo. Pre nekih desetak godina radila sam, to jest volontirala sam u jednoj organizaciji koja je radila, hajde da kažem, u nehigijenskim naseljima i pomagala je romskoj populaciji. I u jednom momentu, stalno smo se prispitivali koliko mi zaista tu pomažemo, koliko odmažemo i ono što je meni ostalo upamćeno, to je ta priča o jednoj organizaciji koja je došla u nehigijensko naselje i odlučila da ženama podeli kondome. Kada su te žene dobile kondome, kada su ti muškarci našli te kondome, situacija nasilja je naglo je eskalirala. Tako da u toj perspektivi jako bitno je da mi imamo sposobnost da se izmestimo, da shvatimo da to što mi imamo neka prava i privilegije ne znači da ih sve žene imaju.

Iako su feminizam i feministička teorija doprle do više žena širom sveta, trebalo je neko vreme da dođu do onih u ruralnim područjima, a Hristina nam je na primeru svoje bake objasnila kako je to tada izgledalo, upitavši se da li mi to danas nazadujemo?

- Neke inicijative koje su se zadnjih nekoliko godina pokrenule, kao inicijativa da se izmene ideje o nasleđivanju, ali ne samo u zakonima, već u načinu na koji mi razmišljamo. Mislim da te stvari zaista pomažu. Ali dok mi vidimo sebe kao neke prosvećene svetiteljke koje će, zahvaljujući našem obrazovanju, da siđu među te proste, priproste žene i da im otvore oči i da im pomognu, od toga nema ništa. Znači, moramo da shvatimo da smo mi prvo, kao žene, međusobno ravnopravne, pa tek onda da se zalažemo za ideje ravnopravnosti sa muškarcima. Ono što meni izuzetno pogađa, što mi se čini da zadnjih par godina, pa i decenija, mogu slobodno da kažem, svedočimo o tome da idemo u rikverc - kaže Hristina i objašnjava:

- Ja se sećam priča moje bake, ona je bila prvoborka nakon Drugog svetskog rata, bila je izuzetno aktivna u AFŽ, odnosno antifašističkom frontu žena. I ono što su one tada radile je da su išle po ruralnim sredinama, ali podsećam tada je svaka sredina bila ruralna sredina, i radile na opismenjavanju. I one su zaista se trudile da imaju razumevanja za kontekste u kojima žene žive. One su se trudile da pokušaju i da im približe pre svega opismenjavanje. Zašto? Ne da bi one mogle da pišu romane, nego da bi mogle da budu informisane. Jako je bitno da mi imamo informacije koje nas se tiču. Ali kako su one to radile? One nisu tamo dizale akademije i škole i pokretala različite kurseve, feminističkih studija i slično, nego su dolazile na ta njihova okupljanja gde su one vezle, gde su štrikale, gde su se bavile ručnim radom i pričale su sa njima. I to je dovelo do toga da se te žene otvore i da krenu kritički i da promišljaju nasilje koje trpe od strane svojih muževa. Tako da mi se čini da smo se jako udaljili od toga. A čini mi se da nam je danas to potrebnije nego ikad - zaključuje Hristina.

Ceo razgovor sa njom poslušajte u videu sa početka teksta.

(Ona.rs)