Nađa je sa tri godine pobedila rak, a danas veruje da je njena mama veći heroj od nje

"Ruka koja daje je veća od ruke koja prima" reči su jednog od najvećih srpskih dobrotvora Milomira Glavčića, a Marija je za svoja dela dobila upravo nagradu koja nosi njegovo ime

Koja vam je prva asocijacija kada čujete frazu "žena-zmaj" ili "superžena"? Da li pomislite na svoju majku, šeficu, poznatu osobu? Sigurno da taj termin povezujete sa ličnošću koja je nesalomiva, vedrog duha a čelične volje, nekog koga sudbina nije "častila" dobrim kartama, ali je uprkos tome odlučio da doprinese društvu svoju zamisao dara. Danas pišem o jednoj takvoj personi - Mariji Mitrović, ženi koja veruje u davanje i onda kada život uzima.

Marija je nastavnica fizičkog vaspitanja u Kraljevu, majka dvoje dece, supruga, zaljubljenik u prirodu, planinarka. Neko ko je svoj život krojio po zdravim aršinima, a onda je 2011. godina "udarila" na ono najsvetije - Marijinu ćerku Nađu, kojoj je dijagnostikovana akutna limfoblastna leukemija ALL C91.

Preporučujemo

U ringu sa neprijateljem

Nađa se razbolela marta 2011, kada je imala tri godine i mesec dana. Marija kaže da joj se u tom momentu srušio svet, a nakon šoka usledila je introspekcija - upit o sopstvenoj krivici, agonično preispitivanje i strah od nepoznatog.

Koji su bili prvi koraci u borbi?

- Došli smo u glavni grad iz provincije, nismo znali gde da pronađemo zdravu hranu, da li donosimo ispravne odluke. Strah je preovladavao, ali jednog dana sam samo odlučila da se dobro upoznam sa neprijateljem i objavim mu borbu. Borba je bila svakodnevna i obostrana. Čitala sam danonoćno o leukemiji, razvijala strategiju, zapisivala sve krvne slike, svaku terapiju. Nisu me doticale loše informacije - počinje Marija svoju ispovest.

Terapije su odmah počele, a Marija je pomno pratila svaki korak - učeći svaku sledeću napamet kako bi pripremila Nađu za ono što dolazi. A došli su sirovi simptomi - mučnina, povraćanje, opadanje kose.

- Bilo je izuzetno teško, bile smo same i izolovane zbog njenog lošeg imuniteta. Ništa nisam znala o bolesti, u bolnici je svako imao svoj "apartman", nisam nikoga znala od roditelja kako bih saznala druga iskustva. Novac za lečenje nije bio potreban, ali boravak u Beogradu nije bio ni lep ni jeftin, pogotovo što smo kao porodica bili razdvojeni - govori Marija i dodaje:

- Suprug Jovica i sin Bogdan, tada jednogodišnjak, ostali su Kraljevu. Bogdana nisam videla tri meseca, i to mi je izrazito teško palo jer je počeo da me zaboravlja. Ali borba sa Nađinom bolešću nas je još više zbližila kao porodicu, mnoge druge su se raspale.

Devojčica je primala hemioterapiju osam meseci i, uprkos svim nuspojavama, bila je najnemirnije dete na odeljenju, jureći hodnicima sa pumpom sa citostatikom, a Marija je pratila ćerkinu hrabrost, čvrsto odlučivši da ne gubi ni gram svoje pozitivnosti.

U čemu je pronalazila snagu, šta ju je guralo dalje?

- Snagu sam pronalazila u prirodi jer i dalje mislim da se lek za svaku bolest nalazi u prirodi. Posebno za mentalno zdravlje, jer tada bolje razumemo sopstvene misli i osećanja. Okružila sam se sa ljudima koji su me podržavali.

Mitrovićeva navodi da joj je nekad svaki korak napred bio težak, ali da je u tim trenucima podsećala sebe da posle svake oluje dolazi sunce, iza svakog problema se krije rešenje i svaki izazov i iskušenje možemo prevazići - ukoliko verujemo.

- Taj period me je naučio strpljenju i zahvalnosti na svakom danu. Motivaciju za teške dane pronašla sam u filmu "Život je lep".

Marta 2013. mala Nađa je pobedila velikog protivnika.

"Moja majka je veći heroj od mene"

Kažu da naša sećanja datiraju od četvrte godine života, osim onih najjačih, ispunjenih negativnom ili pozitivnim konotacijom, koje naše ćeliju mogu da sačuvaju i u mlađem dobu. Čini mi se da je takav slučaj upravo i sa Nađom.

- Bila sam mala, imala sam tri godine, ne sećam se baš svega. Ono što najviše pamtim su lumbalne punkcije koje su me strašno bolele, moje mame koja se svim silama trudila da ne osetim fizičku bol. Nedostatak porodice, praznog bureka koji sam svaki put jela pre hemioterapije, sestre Ranke koja je svakom detetu, koliko god bilo teško, znala da izmami osmeh na lice - priča.

Nađa je potom rekla nešto što je u potpunosti preokrenulo moju percepciju ove zastrašujuće situacije, nešto što mi je pokazalo koliko je Marija dobar pedagog.

- Moja "madre" mi je bolest predstavila kao igru, gde smo imale pravila koja smo morale da poštujemo kako bismo pobedile. Tako je i bilo. Bila je sve...Tada nisam razumela njene šale, ali danas pole 11 godina izlečenja razumem i shvatam da je ona veći heroj od mene - poentirala je hrabra devojka.

Sećanje na tamu

Kažu da svaki ratnik "pamti" svoje rane, pa sam upitala Mariju da li je strah stvar prošlosti ili i dalje luta po skrivenim hodnicima njenog uma?

- Strah nije nestao, on i danas posle 11 godina izlečenja svrati, ali ne dozvoljavam mu da ostane. Često mu kažem "hvala". 

Ona ističe da je empatija ključna stvar u ovakvim trenucima i da nikada ne treba okretati glavu od ljudi koji prolaze kroz težak period u životu. Svim roditeljima preporučuje veru u Boga, u medicinu, u sebe, i, pre svega, u ljubav kojom će pomoći izlečenju svog deteta.

- Odbacite mračne misli i mračne ljude - savetuje Marija.

Moć davanja

Nađina dr Jelena Lazić je prepoznala Marijinu energiju i čeličnu volju, te joj je predložila da se priključi NURDORU - organizaciji koja pomaže porodicama dece obolele od raka, kao i samoj deci.

- Uvek sam imala osećaj za druge ljude, a posle Nađine bolesti posebno. Ponosna sam na sebe što i dalje odolevam ovom svetu u kojem nema empatije i iskrenih ljubavi prema svemu. NURDOR je porodica, ljubav, radost, podrška.

- Kada je Svetski dan dece lečene od kancera, koordiniram i organizujem u svom gradu donatorske akcije. U saradnji sa osnovnim i srednjim školama, kulturnim institucijama organizujem tribine, kako bih ljudima približila rad i svrhu postojanja Nurdora.

Marija je dobrovoljni davalac krvi, kao i pripadnica registra za davaoce koštane srži. Njena predanost nije prošla nezapaženo.

Kraljevo, Marijin rodni grad, prepoznao je veličinu ove žene i dodelio joj specijalnu nagradu za podsticaj humanosti „Milomir Glavčić“ - za plemenitost, humana dela i ljubav koja leči.

- Ovo vreme u kojem živimo nije naklonjeno običnom čoveku, jer je borba za goli život svakodnevna. Izuzetno sam ponosna što sam dobila nagradu koja nosi ime našeg velikog dobrotvora Milomira Glavčića. On je uvek govorio "ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima". Ovu nagradu ostavljam u nasleđe svojoj deci, da nikada ne zaborave, ne da im je majka dobitnica ove velike nagrade već, da pozitivna energija, trud, nesebična ljubav i dobrota ne ostaju nezapaženi. Neka nastave mojim stopama - završila je priču ova žena-zmaj.

(Ona.rs)