Evropa se divila ovoj heroini, a Srbija danas jedva zna ko je: Spasila je mnoge, za Dražu ponudila svoju glavu

Dok su se u ratovima slavili generali, vojvode i junaci sa fronta, jedna žena je bila srpska heroina i vodila je potpuno drugačiju, ali podjednako važnu bitku. Nije komandovala vojskom, nije osvajala teritorije i nije tražila slavu. Umesto toga, obilazila je bolnice, prikupljala pomoć, zbrinjavala ranjenike, siročad i izbeglice, organizovala dobrotvorne akcije širom Evrope i činila sve da oni koji su izgubili gotovo sve ipak dobiju novu šansu.

Zvala se Delfa Ivanić.

Preporučujemo

Njeno ime nekada je bilo poznato od Beograda do Londona i Ženeve. O njenom radu pisale su strane novine, odlikovali su je kraljevi i države, a ljudi kojima je pomogla do kraja života pamtili su je kao ženu koja se pojavljivala onda kada su mislili da više nema nade.

Danas, više od jednog veka kasnije, o njoj se govori mnogo manje nego što zaslužuje.

Devojka koja je verovala da obrazovanje menja svet

Delfa Ivanić rođena je 1881. godine u Podgorici, u uglednoj porodici. Još kao mlada pokazivala je izuzetnu radoznalost i želju za učenjem, što u to vreme nije bilo uobičajeno za žene.

Školovala se u Beogradu, a potom i u inostranstvu, gde je upoznala evropske ideje o humanitarnom radu, obrazovanju i društvenom angažovanju žena.

Verovala je da žena može mnogo više od onoga što joj je tadašnje društvo namenilo.

To uverenje obeležiće čitav njen život.

Osnovala je organizaciju koja postoji i danas

Početkom 20. veka, zajedno sa slikarkom Nadeždom Petrović i grupom uglednih Srpkinja, osnovala je Kolo srpskih sestara.

Cilj ove organizacije nije bio samo prikupljanje pomoći. Kolo je pomagalo siromašnima, školovalo decu, brinulo o porodicama poginulih vojnika, organizovalo bolnice i okupljalo žene koje su želele da aktivno doprinesu društvu.

Vrlo brzo postalo je jedna od najvažnijih humanitarnih organizacija u Srbiji.

Delfa nije bila žena koja je rukovodila iz kancelarije.

Bila je na terenu.

Rat je za nju značio još više rada

Kada su počeli Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat, njen život potpuno se promenio.

Dok su hiljade ljudi napuštale svoje domove, ona je organizovala prihvat ranjenika, prikupljala lekove, odeću i hranu, otvarala privremene bolnice i pokušavala da pomoć stigne do svakoga kome je bila potrebna.

Putovala je po Evropi, razgovarala sa diplomatama, dobrotvorima i humanitarnim organizacijama, moleći za pomoć Srbiji koja je prolazila kroz jedno od najtežih razdoblja svoje istorije.

Sav novac koji je uspevala da prikupi završavao je tamo gde je bio najpotrebniji.

Pomagala je i onda kada su svi mislili samo na sebe

Posle rata nije stala.

Brinula je o ratnoj siročadi, porodicama poginulih, izbeglicama i siromašnima. Smatrala je da se prava pobeda ne završava potpisivanjem mira, već tek onda kada ljudi ponovo dobiju priliku da normalno žive.

Posebnu pažnju posvećivala je obrazovanju dece, verujući da će upravo znanje pomoći zemlji da se oporavi od ratnih razaranja.

Njena energija bila je gotovo neverovatna.

Ljudi koji su je poznavali govorili su da je radila bez odmora, često zanemarujući sopstveno zdravlje kako bi završila još jednu akciju pomoći.

Odlikovanja iz zemlje i sveta

Za svoj humanitarni rad dobila je brojna domaća i međunarodna priznanja i odlikovanja.

Posebno mesto među priznanjima koja je dobila zauzima Medalja Florens Najtingel, najviše međunarodno odlikovanje koje Međunarodni komitet Crvenog krsta dodeljuje medicinskim sestrama i humanitarnim radnicima za izuzetnu hrabrost, požrtvovanost i službu ljudima.

Delfa Ivanić bila je jedna od prvih Srpkinja kojima je pripala ova prestižna medalja, čime je njeno ime ušlo među najistaknutije humanitarce svog vremena. Pored nje, ovim priznanjem odlikovane su i Anka Đurović, Ljubica Luković i Bosa Ranković, žene koje su svojim radom ostavile dubok trag u istoriji srpskog sestrinstva i humanitarnog delovanja.

Međutim, oni koji su je poznavali tvrdili su da joj medalje nikada nisu bile važne.

Mnogo više radovala ju je vest da je neka porodica dobila krov nad glavom, da je dete nastavilo školovanje ili da je ranjenik uspeo da preživi zahvaljujući pomoći koju je organizovala.

U tome je videla smisao svog života.

Zašto smo je zaboravili?

Istorija često pamti one koji su osvajali, pobeđivali i vodili bitke. Mnogo ređe pamti one koji su lečili, hranili, spasavali i vraćali nadu.

Ali tu je i jedan potez koji je obeležio poslednje godine njenog života. Posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, Delfa Ivanić uputila je Prezidijumu FNRJ molbu da pomiluje generala Dragoljuba Dražu Mihailovića.

U pismu je pozvala vlast na milosrđe, a u jednom trenutku ponudila čak i sopstveni život, moleći da umesto njega bude streljana ona. Njena molba nije prihvaćena, a Mihailović je pogubljen.

Istoričari smatraju da je upravo ovakav stav prema novoj vlasti mogao da doprinese tome da njeno ime u decenijama koje su usledile bude potisnuto iz javnosti, iako za to ne postoji zvanična potvrda. Možda je upravo zato ime Delfe Ivanić danas nepravedno u senci mnogo poznatijih istorijskih ličnosti.

A zapravo je ostavila trag koji se ne meri titulama ni vojničkim pobedama, već hiljadama života koje je promenila.

Njena priča podseća da heroji ne nose uvek uniformu i oružje.

Ponekad nose samo ogromno srce, neiscrpnu energiju i odlučnost da pomognu svakome kome je pomoć potrebna.

Zato Delfa Ivanić nije samo važna istorijska ličnost. Ona je simbol humanosti, hrabrosti i nesebičnosti - vrednosti koje ni posle više od jednog veka nisu izgubile na značaju.

(Ona.rs)