Zvali su je Vrdnička vila: Divili su joj se Vuk i Njegoš, a umrla je zaboravljena, sama i u bedi

Poneki ljudi za života dobiju divljenje najvećih umova svog vremena, čije se ime izgovara sa poštovanjem u Beogradu, Beču i Novom Sadu, kojima pesme posvećuju najveći pesnici, a ipak kraj dočekaju sami, zaboravljeni i bez ikoga ko bi im pružio ruku. Upravo takvu sudbinu imala je Milica Stojadinović Srpkinja, prva velika srpska pesnikinja, žena koju su savremenici nazivali Vrdničkom vilom, a koju danas mnogi poznaju samo po imenu, ne znajući koliko je njen život bio istovremeno veličanstven i tragičan.

Na današnji dan, 25. jula 1878. godine, Milica Stojadinović Srpkinja preminula je u Beogradu, u velikom siromaštvu, gotovo zaboravljena od sveta koji joj je nekada aplaudirao. Imala je svega pedesetak godina, a iza sebe je ostavila poeziju, dnevnike i zapise koji danas predstavljaju dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu i jednoj izuzetnoj ženi.

Preporučujemo

Devojčica koja je odrastala uz knjige kada žene nisu pisale

Milica je rođena u Bukovcu, u Sremu, u porodici pravoslavnog sveštenika Vasilija Stojadinovića, ali je detinjstvo provela u Vrdniku, mestu koje će zauvek obeležiti njen život i zbog kojeg će dobiti nadimak Vrdnička vila. U vreme kada je obrazovanje devojčica bilo retkost, ona je učila mnogo više nego što se od jedne devojke očekivalo. Pored srpskog, govorila je nemački, kasnije je sama učila francuski i italijanski, svirala gitaru i neumorno čitala knjige koje su joj dolazile pod ruku.

Već kao veoma mlada počela je da piše stihove. Njena prva pesma objavljena je još sredinom četrdesetih godina 19. veka, a vrlo brzo postala je poznata širom tadašnjeg srpskog kulturnog prostora. U vreme nacionalnog preporoda njena poezija bila je ispunjena ljubavlju prema narodu, jeziku i otadžbini, zbog čega je odlučila da svom prezimenu doda i ime po kojem će ostati upamćena - Srpkinja.

Divili su joj se Vuk, Njegoš i Branko Radičević

Nije prošlo mnogo vremena, a o mladoj pesnikinji počeli su da govore najveći ljudi njenog vremena.

Vuk Karadžić nije krio koliko ceni njen talenat. U pismima ju je oslovljavao sa mnogo topline i nazivao je "mojom kćeri iz Fruške", a Milica je sa njim sarađivala na prikupljanju narodnih umotvorina i građe za njegova dela.

Bila je bliska i sa Minom Karadžić, dopisivala se sa brojnim evropskim piscima, poznavala Branka Radičevića, Simu Milutinovića Sarajliju, Ljubomira Nenadovića, a posebno ju je oduševljavao Petar II Petrović Njegoš, kome je posvetila i jednu od svojih najpoznatijih pesama. U tadašnjoj Srbiji gotovo da nije postojao značajan književnik koji nije znao za Vrdničku vilu.

Njena lepota takođe je bila čuvena. Savremenici su pisali da je plenila pojavom, ali još više obrazovanjem i rečitošću. U društvu u kojem su žene retko učestvovale u književnom životu, Milica je bila izuzetak koji je izazivao divljenje.

Bila je mnogo više od pesnikinje

Milica nije pisala samo poeziju.

Putovala je, beležila narodne običaje, zapisivala legende, pesme, poslovice i predanja, ostavljajući iza sebe dragocenu etnografsku građu. Njeno delo "U Fruškoj gori 1854." danas se smatra jednim od najznačajnijih dnevničkih zapisa srpske književnosti tog doba.

Malo ko zna da je tokom bombardovanja Beograda 1862. godine pisala reportaže sa lica mesta, zbog čega je mnogi smatraju i prvom srpskom ratnom izveštačicom. Dok su granate padale na grad, Milica nije bežala. Želela je da svojim zapisima sačuva istinu o onome što se događa.

Smrt roditelja promenila je sve

Iako je mladost provela okružena poštovanjem, njen život počeo je da se menja posle smrti majke, a zatim i oca.

Briga o porodici pala je na njena leđa, književni rad postajao je sve ređi, a finansijske prilike sve teže. Posle smrti kneza Mihaila izgubila je i jednog od svojih najvećih zaštitnika, dok su se političke i društvene okolnosti menjale toliko brzo da za pesnikinju koja je nekada bila simbol nacionalnog zanosa više nije bilo mesta kakvo je ranije imala.

Kada je porodična imovina rasprodata, Milica je napustila Vrdnik, mesto koje je najviše volela, i preselila se u Beograd, verujući da će među uglednim ljudima pronaći razumevanje i pomoć.

To se nije dogodilo.

Umrla je sama i gotovo zaboravljena

Poslednje godine života bile su potpuno drugačije od svega što je nekada poznavala.

Živela je veoma skromno, često menjala smeštaj i borila se sa nemaštinom. Prijatelja je bilo sve manje, književni svet okrenuo se novim imenima, a žena kojoj su se nekada divili ostala je gotovo sama.

Preminula je 25. jula 1878. godine u Beogradu. Sahranjena je o trošku grada, a tek mnogo godina kasnije javnost je ponovo počela da otkriva značaj njenog dela. Njeni posmrtni ostaci kasnije su preneti u porodičnu grobnicu, a danas počiva u porti manastira Vrdnik, mestu koje je toliko volela da ga je svojim stihovima učinila besmrtnim.

Žena koja je bila ispred svog vremena

Danas Milicu Stojadinović Srpkinju književna istorija pamti kao prvu veliku srpsku pesnikinju, ali njena uloga bila je mnogo šira od toga. Bila je putopisac, hroničar, sakupljač narodnog blaga, rodoljub, žena koja je svojim radom pokazala da obrazovanje i književnost nisu namenjeni samo muškarcima.

Možda upravo zato njena životna priča i danas izaziva toliko emocija. U jednom životu stali su i slava i poštovanje, prijateljstvo najvećih srpskih velikana, ali i usamljenost, siromaštvo i zaborav.

A upravo zbog toga Milica Stojadinović Srpkinja nije ostala upamćena samo po stihovima koje je napisala, već i kao žena koja je svojim životom pokazala koliko put velikih ljudi ponekad ume da bude težak.

(Ona.rs)