Milica Stojadinović Srpkinja: Prva srpska poetesa, prva žena ratni izveštač, lepotica tužnog životnog kraja

Milica Stojadinović Srpkinja bila je prva pesnikinja u burnom i osetljivom periodu buđenja nacionalne i kulturne svesti u Srbiji. Ona zauzima posebno mesto u srpskoj kulturi, a njena biografija svedoči o kontinuiranom delovanju u ime nacije i o svesnom preuzimanju uloge heroine.

Rođena je u Bukovcu, u Sremu (tadašnja Austrija), ne zna se tačno da li 1828. ili 1830. godine. Bila je ćerka sveštenika Vasilija Stojadinovića, a potom je poslata na "izobraženje" kod žene mađarskog porekla. Bila je veoma vezana za Vojvodinu i Frušku goru. Zvali su je „Vrdnička vila” jer je najveći deo svog života provela u Vrdniku, a smatrana je lepoticom.

Bila je retko obrazovana za ženu tog doba, govorila je nemački i prevodila Getea i Balzaka. Veruje se da je znala i slovački, a učila je i italijanski i francuski. Znala je da svira gitaru i nije volela pomodno, tuđinsko vaspitanje koje je nazivala "otrovom zapadne civilizacije".

U mladosti je bila poznata po svojoj patriotskoj poeziji, koja je bila u direktnoj vezi sa nacionalnim buđenjem. Najdominantniji u njenoj poeziji bio je zanos kojim je poezija pisana.

Srpkinja - opis njene duhovnosti

Njena prva pesma objavljena je u Srbskom narodnom listu u Pešti 1845. godine, pod nazivom "Mladi Srbin", koju je potpisala kao M. S. Srbkinja. Naziv "Srpkinja" dodala je svom prezimenu kao izraz svog nacionalnog duha.

Već 1848. došla je u sukob povodom te pesme sa mađarskim vlastima, koji su je cenzurisali zbog pominjanja nepravednosti mađarskih zahteva prema Srbima.

Njena prva knjiga "Pesme" objavljena je 1850. godine i imala je dva izdanja 1855. i 1869. Takođe je objavila i dnevnik "U Fruškoj gori" 1854. u tri dela koji su objavljivani 1861, 1862. i 1866.  Kasnije je poeziju objavljivala i u časopisima "Sedmica", "Vojvođanka", "Šumadinka", "Fruškogorka", "Danica", a u časopisima "Putnik" i "Komarac" objavljivala je nepotpisane pesme.

Glavna crta njene poezije, ali i života bila je ljubav prema srpskom narodu. Veličala je srpsku prošlost, žalila nad srpskim grobovima i uzdizala one koji su doprinosili vaskrsu Srbije, čime se peidružila herojima nacije koji su doprineli usponu i kulturnog i obrazovnog života, počevši od Dositeja Obradovića.

Putovala je dva puta u Beč, tokom 1851. i 1954. godine, gde je upoznala Vuka Karadžića i njegovu ćerku Minu sa kojima je intenzivno sarađivala. 

Stvarala u vreme kada su u Evropi pesnikinje bile retke

Imala je i profesionalne, književne kontakte sa mnogim srpskim pesnicima poput Petra II Petrovića Njegoša, Ljubomira Nenadovića, Đorđa Rajkovića... Svi su se dičili sa njom jer u to vreme čak i u Evropi žene pesnici su bile retkost, ali je pitanje koliko su je istinski prihvatili kao sebi ravnu. Bila je prijateljica i sa austrijskim pesnikom L. A. Franklom.

Njeni književni koreni i uzori bili su Branko Radičević, Jovan Subotić, Ljubomir Nenadović, Đorđe Maletića i Nikola Borojevića. Jednaku pažnju, privlačio joj je i Zmaj koji se tek tada pojavio, pa je govorila kako je zanimaju one lepe pesme pod kojima stoji prost potpis – J. J. Od stranih stvaralaca, zanimali su je Gete, Flokštok, Šiler, Herder, Bajron i Žan Žak Ruso.

Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci; „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“, prenosi "Vikipedija".

Takođe se bavila i skupljanjem narodnog stvaralaštva. Prikupljala je narodne umotvorine, a u svom dnevniku pominje narodne pevačice od kojih je beležila narodnu poeziju: slepa Jela, Pava, Kata, Ruža, Ana i Anđelija.

Pored poezije i velikog doprinosa u kreiranju kulturnog identiteta Srbije, ona je i svojim primerom pokazivala veliki patriotizam. Tokom revolucije 1848. godine, stala je na čelo srpskog pokreta, a tokom bombardovanja Beograda 1862. izveštavala je o bombardovanju Beograda, zbog čega se smatra prvom ženom koja je bila reporter i ratni izveštač. Godine 1876. u tursko-srpskom ratu, učestvovala je dobrovoljno kao bolničarka.

Potpuno zaboravljena, od svih

Mislili bi da je njena ličnost i delo nešto što joj je omogućilo da bude tretirana kao jedna od najznačajnijih srpskih nacionalnih heroina za život. Međutim, kada su joj roditelji umrli, ostala je bez imanja jer su prema austrougarskom zakonu samo sinovi bili isključivi naslednici.

Njena kuća je prodata, a ona je morala da dođe u Beograd, gde nije imala smeštaj. Neko vreme je živela je od prodaje nakita koji je svojevremeno dobila, a nemaština i glad su je doveli do prosjačkog štapa. Nakon deset godina provedenih u Beogradu, umrla je 25. jula 1878. godine, na ulici prosjačeći, potpuno zaboravljena od svih, u bedi siromaštva.

Kako bi je otrgli od zaborava, na njenoj voljenoj Fruškoj gori, kod Iriga, na Vidovdan 1912. podignut joj je spomenik, koji je inače prvi spomenik ženi u srpskoj kulturi, a izvajao ga je beogradski vajar Jovan Pešić. Spomenik je postavljen unutar dvorišta crkve jer je u to vreme Srbima bilo zabranjeno da dižu znamenje u slobodnom prostoru, s obzirom na to da su bili na teritoriji Austrougarske.

Takođe, Zavod za kulturu Vojvodine, svake godine u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku, u njenu čast, organizuje veliku pesničku manifestaciju "Milici u pohode" kada se dodeljuje i prestižna nagrada za poeziju "Milica Stojadinović Srpkinja".

Srpkinja je bila i ostala inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti, pa ju je tako književnica i rediteljka Vida Ognjenović  ovekovečila komadom "Poetesa", inspirisan životom Milice Stojadinović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.