Marta Štukelja je donela kući decu koju "nije poznavala": Zašto je važno dojenje i kontakt u samom porodilištu

Bebe jesu bile lepo zbrinute, kako je Marta više puta ponovila, ali na odnosu se nije radilo. Tačnije, na osamostaljivanju majki u njihovom daljem postupanju sa bebama

Većina majki zamišlja da je dojenje nešto o čemu samo one treba da vode računa, a sve vreme zaboravljaju da je to prirodna stvar i da će organizam sam znati kada, kako i koliko. A znaće i beba.

Istina je da vaša beba zna mnogo više o sisanju nego što većina ljudi misli. Rođena je sa instinktima i veštinama. Ako ste ikada videli mačku sa novorođenim mačićima ili štene sa svojom majkom, znaćete da su oni očigledno opremljeni da pronađu hranu. Naše bebe takođe.

Preporučujemo

Naravno, majke takođe imaju urođene veštine za dojenje i one su komplementarne sa bebinim veštinama za sisanje.

Međutim, da bi žene sve to spoznale, potrebne su im informacije od pravih osoba i u pravo vreme. To dokazuje i priča Marte Štukelje koju je podelila sa nama u razgovoru.

Ona je majka četvoro dece, ima tri ćerke i najmlađeg sina, a ono što danas zna o dojenju i njegovoj važnosti duguje svojoj upornosti i želji za informacijama. Sva četiri slučaja su potpuno različita, što je i normalno jer su se porođaji odvijali od 2012. do 2023. godine, a protok i način dolaženja do informacija menjali.

To je bio period kada protok informacija nije bio približan ovom kakav je danas, nismo svi imali smart telefone, internet je nekome bio dostupan, nekome ne, to nije bilo toliko davno, ali kada je tehnologija u pitanju, definitivno je izuzetno velika razlika. Zašto je ovo važno?

Zato što je jedini izvor informacija mogla da bude samo neka druga žena, neki lekar, neko ko je mogao usmeno da da informaciju i prenese znanje. Ako neko nije imao kraj sebe osobu čije obrazovanje i iskustvo mogu da mu pomognu, bilo je teško pravovremeno se edukovati.

- Moja majka nikada nije dojila decu, iz nekih drugih medicinskih razloga i nije imala nikakvih saznanja i znanja o tome. A i druge starije žene oko mene, nikada mi nijedna nije ništa o tome pričala. Ja sam smatrala da je to jedna prosta, prirodna stvar i da će da se desi, da to sve ide samo od sebe, da to nije nikakva nauka, da žene oduvek doje decu i da to ne može biti nikakva nauka. Sa jedne strane i nije, ali sa druge, zbog onoga što sada znam, tu postoji puno nekih finesa koje značajno olakšavaju, tebi taj nazovi posao, a bebi hranjenje - započinje Marta priču o svoja četiri iskustva za Ona.rs.

Ono što danas zna došlo je kroz muku sa prvim detetom.

- Sva četiri puta sam se porodila u istom porodilištu, sva četiri puta sam posle porođaja bila u apartmanu. I uvek je u apartmanu bilo dobro, ali postoji ogromna razlika između mog prvog i poslednjeg porođaja. Ta tri porođaja, iako su se dogodila u nekom većem vremenskom intervalu, znači 2012, pa 2018, pa 2021, ta tri prva porođaja i ta tri prva iskustva su manje-više slična, što znači da je negde bio isti princip i koncept rada u bolnici i način funkcionisanja i razmišljanja.

Marta nam je to slikovito i približila.

- Ti dođeš u apartman i taj apartman negde najviše liči na neki lep hotel za mame. Fokus je bio na mamama, što ne znači da lekari, pre svega pedijatri nisu odrađivali svoj posao, ali to je ono što mi nismo videle. Ono na šta ja ovde mislim jeste da meni niko nije od tih lekara pedijatara prišao da mi bilo šta u vezi sa detetom kaže, da mi bilo šta objasni. Oni kažu da je dete dobro, zdravo, osnovne informacije. Laktacijske sestre isto, samo u prolazu. Sve je bilo usmereno ka nama, mi smo imale udobnost i komfor, apartmani su lepi i čisti, svi su brinuli o nama, svi su bili izuzetno ljubazni, u tom nekom smislu imaš zaista lep tretman. Ali što se tiče ovog odnosa mama-beba i uspostavljanja tog odnosa, na tome se nije radilo nimalo.

Tu Marta podrazumeva dojenje, kao jedan aspekt toga, i edukaciju majke o raznim drugim elementima odgoja deteta u prvim danima.

- Od toga šta ćeš da radiš sa pupkom do toga što neke majke ne znaju ni kako da poviju dete, jer prvi put u životu sve to vide. Kad imaš četvoro dece, ti sve to radiš žmureći, ali kad ti je prvo, sve to što kasnije postane rutina ti je u tom trenutku totalni bauk. Tada si i uplašen i ne smeš ni da uzmeš dete, ni da ga pipneš, a kao nešto sam odlučuješ. Treba ti podrška, instrukcije, edukacija.

Bebe jesu bile lepo zbrinute, kako je Marta više puta ponovila, ali na odnosu se nije radilo. Tačnije, na osamostaljivanju majki u njihovom daljem postpupanju sa bebama.

- Bebe su hranjene dohranom. Koncept, do ovog mog poslednjeg porođaja je bio takav da su bebe u svom bebi boksu, koji je bio na našem spratu, to je praktično soba preko puta, ali nisu bile sa nama u sobi. Apartmani nisu bili bebi frendli do pre izvesnog vremena. Znači bebe su bile odvojeno, majke su bile odvojeno. Oni su donosili bebe, ako imaš posete, to se odnosi na period pre korone. Sve je to bilo lepo, zaista, kada vam dođe muž ili majka. Lepo iskustvo. Donosili su nam i bebe na podoj, ali, to je nekako više bilo formalno - donesu ih, posle nekog vremena dođu i odnesu ih. Bez neke velike priče - govori Marta.

Prvo dete, mastitis i ragade

- Moj slučaj - prvorotka, rodila sam dete, mleko ne kreće ili makar ja nisam u tom trenutku znala kako to funkcioniše. Negde je logično da onog trenutka kad se beba rodi krene i mleko, razmišljam kako priroda razmišlja. A sa druge strane meni mleko ne kreće, da li mi stvarno ne kreće ili to samo ja mislim? Da li će da krene ako stavim bebu na grudi? Da li će taj proces da se inicira sam po sebi? To ti niko ne ispriča. Priđu, konstatuju: “A, tebi mleko još nije krenulo, ma ajde, ljubavi, da se ti ne zamaraš, nahranićemo mi bebu”.

Od četiri porođaja, tri su bila takva, gde apsolutno nema pomoći i pomena na tu temu. Sve što Marta čuje tada se uglavnom svodi na: “Tebi nije krenulo mleko, nećemo ti ni donositi bebu, noćas spavaj, odmori se”.

- Zato kažem da je to sve ličilo na neki lep hotel za mame, da se mama oporavi. Sa jedne strrane super, ali gube se dragoceni prvi dani, ne uspostavljaju se ni kontakt, ni laktacija.

Nema laktacije bez bebe. Ona uspostavlja taj proces i uz pomoć nje se svi ti hormoni koji učestvuju u laktaciji aktiviraju. Bez bebe je sve to nekako drugačije. Taj proces se ne aktivira, nego samo može da zamre vremenom, objašnjava nam sagovornica.

- Naravno, kad ti ništa o tome ne znaš, ti niti se buniš, niti znaš šta da tražiš. U glavi ti je da je sve okej, da je beba namirena. Ali kako vreme prolazi, kako se menjaju te naše mogućnosti pristupa različitim informacijama, ti onda počinješ da čitaš, da čačkaš neke stvari, da te zanima i onda vidiš kako to u stvari funkcioniše, kako bi trebalo da izgleda, kako se radi u drugim zemljama. Onda saznaš kako i zašto se bebe stavljaju koža na kožu odmah posle porođaja, na samom porođajnom stolu.

Nema lekara, nema sestara dovoljno, nema vremena da se neko tome posveti dodatno tom humanom pristupu, uviđa Marta.

- Ja sam to u bolnici pokušavala, ali to nije funkcionisalo kako treba. Moja prva ćerka je iz nekih razloga bila kratko u Tiršovoj odmah po rođenju, neka četiri dana, na ispitivanjima, gde je sve prošlo dobro. Tokom ta tri-četiri dana, čak ni tad, meni niko ne kaže da ću napraviti sebi haos, da će mi krenuti mleko. Ja ne znam šta je mastitis. I meni se to dešava. Pitaju me u Tiršovoj da li hoću da ostanem sa bebom, da li dojim. Ja govorim da mi nije krenulo mleko, na šta oni kažu da onda i ne moram ostajati. To je u startu presečeno. Ja sve razumem, možda tamo nema kreveta, možda si ti tamo neko smetalo, ali ne može majka da bude smetalo nikad, to je novorođenče. Kada je ono u pitanju, majka mora da bude uz njega 24 sata u tim prvim danima i to je to...

Prava muka kreće kod kuće, onda kada više nema ko sem vas da nahrani dete i kada više nema ko da vam pokažete kako da dojite.

- Došle smo kući obe i ja nemam pojma ništa. Ne umem da je namestim, ja dobijam ragade, ona jede, ja plačem. Ja na grudima imam krvave rane od njenog stiska. Ja sam bila uporna da je nahranim na taj način, jer sam zaista to želela, ali nisam znala ništa o tome. Ja sam mislila da je dovoljno u tom trenutku da dete samo uhvati bradavicu. Dete treba da sisa i hvata dojku, a ne samo bradavicu. Kakav treba da bude taj hvat, kako treba beba da se postavi. To su stvari toliko proste - kad neko ima da ti kaže, da te spasi muka, da se dete najede kako treba, da bude mirno, a da ti uživaš u tom trenutku.

Mastitis je dobila još za vreme ćerkinog boravka u Tiršovoj, pa i 20 dana nakon dolaska kući.

- Oba puta u našem tom nekom neznanju mi zovemo privatnu patronažnu sestru. Ona dolazi, masira mi grudi, izmlaza mleko nasilno. To boli do ludila, to boli do koske. Meni muž drži leđa otpozadi, ja se uvijam od bolova i guram unazad, on me gura unapred, ja bukvalno bežim od te žene. To su sve neke muke nenormalne, a ja se sad pitam kako patronažna sestra meni ne govori: “Ej, dete, jedino ti je rešenje da staviš tu bebu na grudi”. Nikakvo maltretiranje nije rešenje, niko od nas ne može da izbaci ono što beba može da isisa. Stavi bebu pravilno, ona će da sisa kroz dva, tri podoja, to će sve da izvuče, da isprazni i ti si bez problema.

Marta kaže da je tada koristila i pumpicu, ali da danas ima i neke nove spoznaje o njoj, kao i o mnogim drugim stvarima za koje se pretpostavlja da potpomažu dojenju.

- Sa današnje tačke gledišta, ni pumpica nama apsolutno ne treba, ako imamo jednu ljudsku reč, nekoga dobrog ko ume da nam kaže kako se to radi najprirodnije i najjednostavnije moguće.

Pravilan hvat

- Apsolutan i najvažniji jeste pravilan hvat. Staviti bebu na dojku i napraviti tako da beba uhvati pravilno dojku kad počne da sisa. To je broj jedan kod zdrave dece, one koja nemaju nikakve zdravstvene probleme. Ne da hvata samo bradavicu, ne da sisa desnima, već da svojim mekanim usnama uhvati što veći deo areole, tako beba stiska to mleko, iz tkiva, iz kanala. U suprotnom, ona grize bradavicu, u bradavici nema ničega, tu se ništa ne dešava. Bradavica je samo slamčica, ali iz nje izvući mleko neće. Vas će boleti, napraviće se samo haos - pojašnjava.

Taj pravilan hvat se zove asimetrični, gde beba hvata sa jedne strane dojku više, sa druge manje, a kad je stiska izbacuje se mleko. Pored toga, Marta je danas stava da novorođenče jede kad hoće - nema obroka na dva ili tri sata, ne treba se truditi da se beba uobroči, pogotovu ne mala beba.

Bebi dojka u tim danima prvim služi za sve i svašta, kao komfor, kao uteha, kao jedino poznato mesto, kao jedini poznati miris, kao mesto gde se čuju majčini otkucaji srca, kao telo u kome se ono nalazilo do pre nekoliko dana. Beba je navikla da je sa majkom jedno. Bebi treba vreme da shvati tu razdvojenost fizičku od majke.

- Zato je sada sve bebi frendli, sve više u bolnicama. Zato se propagira koža na kožu. Dojenje u prvom satu posle porođaja - u zlatnom satu. Te stvari nisu nepoznate, samo treba pronaći nekog ko shvata vrednost toga i ima vremena da to sve sprovede u praksu. Ako vi imate jednog lekara na 10 žena ili jednu babicu na 10 žena, onda stvarno nema vremena za to. Ali evo, lep primer je Narodni front. Situacija od pre nekoliko godina i sad je dijametralno suprotna - nagoveštava nam Marta nešto o svom poslednjem porođaju.

Drugo i treće dete - nove lekcije

Sa drugim detetom je sve krenulo lepo, prirodno, onako kako je i smatrala da treba. Marta je dojila svoju drugu ćerku, ali beba je imala period kada je dosta plakala, i to je bio trenutak kada Marta pada pod uticaj okoline i kupuje dohranu.

- Ja joj dam dva- tri puta. Ovamo guglam proverene profile na društvenim mreža, ljude koji znaju šta pričaju i onda definitivno govorim sebi da više nećemo videti formulu. Ovo je faza, možda je skok u razvoju, možda joj treba malo više mleka, sad će moj organizam da odreaguje. Možda će malo plakati, dan - dva dok se ne uspostavi taj odnos ponude i potražnje. Beba raste, treba joj sve više mleka, do određenog trenutka, organizam mora da uspostavi proizvodnju te neke količine. Odnosno, treba da se desi usaglašavanje organizma majke i bebe

To ne može da se desi za pola sata, nekada je potreban dan, dva i onda organizam reaguje na to i dobije informaciju da mleko treba da prilagodi tim potrebama.

- I to se sredi, ali problem je što te ljudi zaskoče sa formulom, dohranom i onda organizam to prepoznaje kao da je beba sita, da ne dolazi svaki čas da jede. Onda organizam shvati to kao informaciju da bebi nije potrebna hrana, da je sve dobro i ne povećava količinu, niti menja strukturu mleka.

Tu nas sagovornica navodi da razmislimo kako beba od godinu dana ne popije litar i po mleka, nego se menja struktura, mleko postaje jače, hranjivije, zasitnije.

- To sve naš organizam radi, sam. Što se manje mešamo u neke stvari, bolje je i po nas i po decu. Daleko od toga da to važi za sve, ali za ove procese, koji su do te mere po prirodi savršeni - zašto bismo se oslanjali na silikonsku bradavicu, na pumpicu. Beba je naša pumpica. I to treba reći ženama, da pumpica zavarava organizam. Ono koliko beba traži, toliko će organizam i proizvesti.

Marta je donela odluku da će od tada slušati svoj organizam, a ljudi iz okoline nisu znali kako da reaguju na to. Vremenom se i to menja, ona ih je na neki način edukovala, a sada svi rado slušaju Martine savete.

Treće dete - sve je već poznato

Kada je došlo treće dete, Marta više nije imala nikakve dileme. Isto su joj u bolnici rekli da joj nije krenulo mleko, da se odmori, da onda iskoristi noć da spava. Međutim, Marta je bila odlučna da joj se beba donese i da je doji. Naučila je da traži svoju bebu i rekla im da mleko neće ni krenuti ukoliko njih dve nemaju kontakt.

- Važno je i za mene i bebu da je stavljam na grudi uporno. Novorođenčetu ne treba čaša mleka za obrok, par kapljica za početak je dovoljno - da oseti ukus, da uspostavi tu funkciju. I bebe tada uče.

Treće dete je dojila dok nije saznala da je trudna sa četvrtim, pa čak i tad nije prekidala to tako naglo. Shavtila je da mleko nije samo hrana, već uteha. Dojenje je toliko toga - beba se tako umiri, tako zaspi. Dojka je primarna bebi na toliko načina.

Napominje da se ne sisaju cucla, flašica i dojka na isti način. Zato majke primećuju da bebe odbijaju da sisaju jednom kada se uvede dohrana. Beba je pametna, flašica je lakša. Ali da li je bolja? Još jedan primer kako je sve priroda to udesila, kaže nam Marta - beba kada sisa, vilica se priprema kasnije za pravilnu konzumaciju čvrste hrane.

- Jako je mali procenat žena koje ne mogu da proizvode mleko. To znači da te žene imaju nekakav problem, fiziološki i njen organizam ne može. Opet napominjem, to je jako mali procenat. Majka pomisli da nema mleka, pribegne formuli da ne bi razmišljala. Pojeo 100 mililitara, pojeo 200, a ni ljudi ne pojedu za svaki obrok isto, ne treba to tako gledati. To uobročavanje beba, na dva na tri sata… Ko je u prirodi rekao da beba treba da jede na tri sata? Beba može da sisa sad, pa za pola sata, pa za 45 minuta, i to je okej.

I opet se vraćamo na to da je kontakt bebe sa dojkom daleko više od hranjenja. I kod grčeva, nije termofor ono što treba prvo da nam padne na pamet, već kontakt sa majkom, da majka stisne bebu uz sebe.

Marta kaže da se može desiti da ta povezanost sa bebom u nekom trenutku nestane, ili prestane da prija, da ne može više fizički biti toliko tu za svoju bebu. Ali dok ne dođe do toga, bebi je već uveden čvrst obrok i tu je majkama već nekako lakše. Valjda je to i do saznanja da ih neko konačno može zameniti u hranjenju.

Četvrto dete - drugačija situacija u porodilištu

- Ja sam se baš pozitivno iznenadila sada kada sam bila u bolnici, tim kompletnim obrtom koji se tu dogodio. Ovoga puta je sve bilo drugačije, da sam ja bila u šoku, ali pozitivno - počinje priču o svom poslednjem iskustvu.

Prvo pozitivno iznenađenje desilo se odmah nakon porođaja, beba se uvek, dok ste još na stolu, daje kratko na grudi, ali to je bilo prekratko da bi se nazvalo kontaktom kožom na kožu.

- Ovoga puta su mi bebu dali iste sekunde. Odveli je, povili, sredili, dali ocenu, pa mi je vratili, dok sam ja bila na porođajnom stolu i ležala mi je na grudima dobrih 20 minuta. I svi lekari i babice su bili za to, da što duže budemo zajedno.

Beba je sa pedijatrije vrlo brzo vraćena mami. Sestre su joj govorile da će beba sa njom ostati pola sata, da se ona raskomoti, a da beba ostane u pelenama i da se ponovo uspostavi kontakt koža na kožu. Tu je usledio i prvi podoj, niko nije ni spominjao dohranu kao pomoć.

- Dolaze sestre koja vas savetuje, koje su voljne da pomognu, da vam nešto pokažu. Ja sam do tad imala debelo iskustvo, ali mi je bilo drago što se sve to dešavalo jer sam imala priliku da ga upoznam. Ja sam za svoje troje dece rekla da sam kući dovela decu koju ne poznajem. Nisam ih nijednom videla gole, donesu je sređenu, vrate je sređenu. A ovu sam bebu ja povijala, ja hranila, stavljala kožu na kožu - zaključuje Marta svoju priču.

Kroz spoznavanje Martine priče zaključak je samo jedan - da mame u porodilištu provode što više vremena sa svojom bebom, da se još tamo pripreme za razvijanje daljeg odnosa sa svojim detetom i da uspostave u prvim trenucima tu neraskidivu vezu.

(Ona.rs)