Serija „Tvrđava“ digla je region na noge: Ljubavna priča Hrvatice i Srbina usred rata koja lomi najtvrđa srca

Retko se dešava da jedna domaća serija u isto vreme izazove toliko emocija, polemika i tišine pred ekranom. „Tvrđava“ - novo i snažno ostvarenje Radio-televizije Srbije, poslednjih nedelja ne prestaje da se komentariše - ne samo zbog brutalno iskrenog prikaza vremena u kojem se radnja odvija, već i zbog ljubavne priče koja je u njenom središtu.

U moru ratnih scena, političkih intriga i raspada jednog sveta, upravo ta intimna linija - ljubav između Darije i Luke - postaje sidro za gledaoce. Njihova priča ne nudi bekstvo od stvarnosti, već podseća na ono što je u njoj najugroženije. I najvrednije.

Preporučujemo

U nastavku prenosimo originalni tekst u celosti, jezički prilagođen na ekavicu, preuzet sa portala telegram.hr.

Olovno proleće i bolnica u Kninu

"Vreme je olovno. Proleće 1995. Dok u Beogradu pljušte krvave overe u sukobima isprepletanih velmoža vlasti, udbaških i mafijaških krugova, u oronuloj kninskoj bolnici glave zbijaju dve ustrašene porodice, srpska i hrvatska. Bratoubilački ratovi oko njih besne već četvrtu godinu. Padalo je među njima i ružnih reči, strah ne pita, pa su opet krpili šavove, mazali melema, mezetili i jedni drugima popravljali kapije…

Život ili smrt - rođeno iz čiste ljubavi

Ali sad su onako pribegarski ranjeni i srca jedni drugima pumpaju, jer pitanje je života ili smrti - ono najsvakodnevnije, rođeno iz čiste ljubavi. Mlada trudnica Darija na operacijskom je stolu, na kocki je i njen život i bebin. Sve je srećno ispalo.

Rođenje, strah i tiha proslava

Iznureni, prestravljeni od budućnosti i srećni, članovi srpske porodice Baša i hrvatske Tolj okupljaju se u mesnoj birtiji i muklo slave rođenje unuka. Nakon neprospavane noći, mladi otac Luka trči u bolnicu. Uleti u sobu. Nem od ganuća.

Tišina koja govori sve

Na krevetu je njegova Darija s novorođenčetom u naručju, sve njegovo, sav svet. Ni ona ne izusti ni reči, nego samo pušta osmeh u svemir. Oboje se po­činju smejati najraskošnijim osmesima sreće i olakšanja. Veličanstveni mladi glumci Darija Vučko (Darija Tolj) i Ognjen Mićović (Luka Baša) bez i jedne reči, samo usnama iskonske radosti, pričaju nam svu patnju koju su prošla njihova lica.

Genom serije „Tvrđava“

I verujem da bi bili u stanju ovako igrati ceo život. U devetoj epizodi televizijske serije „Tvrđava“ (važno umetničko i društveno ostvarenje u produkciji Radio-televizije Srbije upravo ulazi u finalni vikend) majstorski je sazdan ceo genom serije. Kao što je majstorstvo baš svaki bedem, svaka cigla ovog neimarstva.

Bez ijednog slabog kadra

Prvorazredna je činjenica da u 11 epizoda nema ni jednog kadra slabog mesta (poslednje dve epizode, koje su na programu u subotu i nedelju na Prvom kanalu RTS-a, imao sam priliku pogledati ranije), nego je baš svaka sekunda producirana, napisana, režirana, snimljena i nadasve odigrana - fascinantno. Verodostojno i iskreno do fizičkog osećanja u nama, s druge strane ekrana.

Ljudi za ljude, o ljudima

I to sigurno nije bila laka misija. Tajna je u magijskom čojstvu kojim je serija stvarana, ne posrnuvši ni milimetra u neku jeftinu pamfletčinu koju bismo raskrinkali i zaboravili već nakon uvodne špice. Očigledno su „Tvrđavu“ gradili ljudi za ljude, o ljudima. I sačinili od „Tvrđave“ atomsko sklonište, utočište svih onih nesavršenih sporednih ljudi kojima su moćničke fukare uništile živote.

Ljubav Darije i Luke

Priča o ljubavi Hrvatice Darije i Srbina Luke, tinejdžerski rođena u Kninu u zlehudo proleće 1990, ima naravno sve one šekspirijanske korene o žilavosti nevine ljubavi u vremenu kancerogene mržnje. Ali lako se mogla izliti u tezičnu kloaku šupljih crno-belih karaktera. Ili nezgrapno trančiranje epa ispolitizovanog za dnevno krčmenje. Svim tim opasnostima mudro, nežno i strasno se odupro reditelj Saša Hajduković.

Unutrašnji, duševni ep

Lucidno i suvereno vodeći žanr koji bismo mogli nazvati unutrašnjim, duševnim epom. Naravno, epska arhitektonika pulsira u pozadini i prisutna je u toj raspadajućoj antievoluciji 1990-1995, u mutiranju Jugoslavije na feudalne gramzive državice s nacionalnom histerijom kao omiljenim i najjeftinijim alatkama. Ali Hajduković taj ep vodi iznutra, kroz duše i utrobe ljudi.

Sazrevanje i snaga scenarija

Samurajski usredsređen na njihovu epiku, brutalna sazrevanja iz dana u dan. Maestralan scenaristički materijal Mirka Stojkovića (kreator i showrunner) i Gorana Starčevića impregniran je dojmljivo oblikovanim slojevitim licima, filigranski vođen škrutim a značenjima bogatim dijalozima, garniran ćutnjama i dimenzijama neizrečenog.

Bitke za normalan život

Dirljiva je i opsesivna žudnja scenarista i reditelja da do poslednjeg daha vode bitke za zrnca normalnog življenja, uprkos svetu koji se demonizira i raspada. Jesu li pršuti sazreli, da li je jagnje reš-pečeno, ima li još rezervnih osigurača po kući, ako nema - priskočiće komšija…

Opsada čovečnosti

Da se komšiluk u vremenu vučjem ne pretvori u baksuzluk, da nacije ne požderu ljude - ta mantra malih heroja opstanka najbolnija je linija priče. Hajduković i kad prikazuje direktne scene ratnog haosa, stilizuje ih (moćna kamera Lazara Radića) na način Waltera Hilla, frapantno posvećen „pomerenom“ fokusu na duše i unutrašnji kosmos svojih junaka.

Gluma kao čin ljudskosti

U tom naumu uspostavio je predivan odnos sa glumcima, vodi ih najsuptilnije moguće, a oni uzvraćaju ikonama ljudskosti koje se ne zaboravljaju. Darija Vučko i Ognjen Mićović iznose na plećima svu žrtvovanu decu, postižući impresivnu liniju brutalnog sazrevanja. Antologijski je kvartet njihovih roditelja - Bašinih (Jovo Maksić i Nikolina Friganović) i Toljevih (Slađana Zrnić i Slaviša Čurović), uz pridruženog člana - Lukinog ujaka Momčila (Nikola Pejaković). I John Ford bi ih poželeo u svojim „Plodovima gneva“.

Nema lažne note

U brigadama „tvrđavskih“ glumaca zaista nema ni jedne geste fejk-umetništva. Jovan Jovanović (Igor), Jana Bjelić (Jasna), Mladen Sovilj (Srđa), Miodrag Radonjić (Komandant), Ivana Velinović (Pumpika), Marko Todorović (Petar), Ivana Zečević (Sandra)… lavovski se bore u opsadi čovečnosti, zauvek useљavajući u naša srca.

Predatori moći i mržnje

Bitke za ljubav osuđene su na predatore mržnje i pohlepe. Iz ciničnih poteza mastermind-ovskog trija Dilpar–Sredoje–Aleksandar (žestoko ih igraju Ljubomir Bandović, Predrag Miki Manojlović i Marko Mandić) vidljiva su sva ona međusobna dilanja tajnih službi i đubradi javne, na celoj teritoriji krepajuće Jugoslavije.

Finale koje se pamti

Besramna trgovina droge, oružja i ljudskog mesa, bogato razvijena, a histerično zamagljena ideološkim nacionalnim alibijima za rat. Ne smem spojlovati pa ne mogu prepričati kako se završava dragocena serija koja bi naprosto morala zaigrati na svakom ekranu našeg regiona. Biće u finalu puno gustih razarajućih emocija, suza i krvi do kolena."

Ljubav kao armirani beton

Ono što smem reći jeste da ljubav graditelja „Tvrđave“ nipošto nije utopija, već armirani beton. Reditelj Saša Hajduković delikatan je i samozatajan detaljista i simbolista: Darija i Luka prvi bliski susret „alienovske“ vrste imaju šekspirijanski - na Kninskoj tvrđavi. Dok cover bend peva „Veče ne miriše na rakove i školjke, mesec je bleda fleka boje cimeta…“
Šekspire bi bio zadovoljan."

(Ona.rs/RTS)