Parovi koji zajedno rade ovu jednostavnu stvar imaju bolji odnos: Ne morate čak ni u teretanu

Kada par posle deset ili dvadeset godina zajedničkog života konačno pronađe pola sata bez dece, posla, računa, kupovine i kućnih obaveza, poslednje što mu možda pada na pamet jeste da obuje patike i izađe u šetnju. Ipak, upravo takva obična zajednička aktivnost mogla bi da bude mnogo korisnija za odnos nego što izgleda.

Novo istraživanje naučnika sa Univerziteta Brigham Young pokazalo je povezanost između zajedničke fizičke aktivnosti partnera i povoljnijih obrazaca komunikacije, rešavanja sukoba i bračnog stresa.

Preporučujemo

I ne, to ne znači da od ponedeljka morate zajedno u teretanu, kupujete identične trenerke ili počnete da se pripremate za polumaraton.

Najčešća zajednička aktivnost među parovima obuhvaćenim istraživanjem bila je mnogo jednostavnija: hodanje.

Istraživači su pratili gotovo 1.700 mladih bračnih parova

Naučnici sa Univerziteta Brigham Young analizirali su podatke gotovo 1.700 mladih bračnih parova uključenih u američki projekat CREATE, koji duže od decenije prati odnose novovenčanih parova.

Istraživače nije zanimalo samo koliko ljudi vežbaju. Poredili su samostalnu fizičku aktivnost sa vežbanjem koje partneri obavljaju zajedno i posmatrali tri važne oblasti partnerskog odnosa: komunikaciju, rešavanje konflikata i stres u braku.

Rezultati, objavljeni u stručnom časopisu Family Relations, pokazali su zanimljiv obrazac.

Fizička aktivnost generalno je bila povezana sa povoljnijim partnerskim ishodima, ali je zajedničko vežbanje doslednije bilo povezano sa boljim rezultatima.

Parovi koji su se kretali zajedno češće su prijavljivali da se u odnosu osećaju saslušano i podržano.

To ne znači da šetnja "popravlja brak"

Ovde je važna razlika koju lako možemo prevideti.

Studija pokazuje povezanost, ali to nije isto što i dokaz da će zajednička šetnja sama po sebi popraviti svaki odnos. Moguće je, na primer, i da parovi koji već imaju kvalitetniji odnos lakše pronalaze vreme i želju za zajedničkim aktivnostima.

Ipak, rezultati ukazuju na nešto što je mnogim parovima veoma poznato: kada se sklone od televizora, telefona, kućnih poslova i svakodnevne logistike, otvara se prostor za drugačiju vrstu razgovora.

Tokom dana partneri često komuniciraju gotovo kao kolege na zajedničkom projektu.

Ko kupuje hleb? Ko vodi dete na trening? Jesi li platio račun? Kada dolaziš? Šta ćemo za ručak?

Sve su to razgovori, ali nisu nužno i povezivanje.

Zašto je razgovor u šetnji često lakši

Postoji razlog zbog kojeg ozbiljan razgovor ponekad mnogo lakše počne dok dvoje ljudi hodaju nego kada jedno naspram drugog sednu za sto uz rečenicu: "Moramo da razgovaramo."

U šetnji nema stalnog kontakta očima koji nekome može pojačati osećaj pritiska, postoje prirodne pauze, okruženje se menja, a oba partnera rade istu stvar i kreću se u istom pravcu.

Razgovor zato može delovati manje kao suočavanje, a više kao zajedničko razmišljanje.

Nije neobično da par koji kod kuće već danima razmenjuje samo praktične informacije tokom pola sata hodanja konačno stigne do pitanja: "Kako si ti zapravo?"

Najbolja vest: ne morate da budete sportski par

Reč "vežbanje" lako stvara sliku teretane, ozbiljnog treninga i ljudi koji imaju precizan plan aktivnosti.

Ali u ovom istraživanju hodanje je bilo najčešće prijavljena zajednička fizička aktivnost.

To čini ovu naviku mnogo realnijom za svakodnevni život. Za većinu parova mnogo je lakše da uvedu dvadesetak minuta šetnje posle večere nego da tri puta nedeljno organizuju zajednički odlazak u teretanu.

Moguća je i lagana vožnja bicikla, planinarenje vikendom ili neka druga aktivnost u kojoj oboje uživaju.

Ključ nije u tome koliko je trening impresivan, već da postoji vreme koje partneri redovno provode zajedno i aktivno.

Tempo sporijeg partnera važniji je od rezultata

Tu postoji jedna zamka.

Ako je jedan partner godinama fizički aktivan, a drugi nije, zajedničko vežbanje lako može da se pretvori u još jednu situaciju u kojoj neko pokušava da sustigne drugog.

Ako je cilj povezivanje, rezultat na satu, broj kilometara i potrošene kalorije nisu najvažniji.

Tempo treba prilagoditi osobi kojoj je aktivnost zahtevnija. U suprotnom, ono što je trebalo da bude zajedničko vreme može da postane takmičenje ili još jedna obaveza u kojoj se jedan partner oseća nedovoljno dobrim.

Dvadeset minuta lagane šetnje tokom koje možete normalno da razgovarate za odnos može imati više smisla od treninga tokom kojeg jedno trči deset metara ispred drugog.

Zajednička aktivnost vraća nešto što veze vremenom lako izgube

Na početku veze ljudi spontano rade stvari zajedno. Šetaju bez posebnog razloga, odlaze negde samo zato što im se ide, satima razgovaraju i pronalaze nove aktivnosti koje mogu zajedno da isprobaju.

Kasnije zajednički život postaje pun obaveza, pa se odnos neprimetno pretvara u organizovanje svakodnevice.

Zajednička fizička aktivnost može vratiti makar mali deo vremena u kojem partneri nisu samo roditelji, zaposleni ljudi i organizatori domaćinstva, već ponovo dve osobe koje nešto rade zajedno.

Ne mora svaki takav izlazak da dovede do dubokog razgovora. Nekada ćete pričati o poslu, nekada o deci, nekada ćete se smejati nečemu potpuno nevažnom, a nekada ćete pola puta ćutati.

I to zajedničko vreme ima vrednost.

Ne koristite šetnju samo kada postoji problem

Ako zajednička šetnja postane sinonim za rečenicu "moramo nešto ozbiljno da rešimo", vrlo brzo može izgubiti upravo onu opuštenost zbog koje je korisna.

Mnogo je prirodnije da postane redovan mali ritual, bez obaveze da svaki put razgovarate o vezi.

Na primer, dvadesetak minuta posle večere nekoliko puta nedeljno. Bez telefona u rukama, bez odlaska u prodavnicu kao glavnog zadatka i bez potrebe da se pređe određeni broj koraka.

Nekada će razgovor doći sam.

Fizička aktivnost ipak nije terapija za svaki problem u vezi

Važno je ne pretvoriti rezultate jednog istraživanja u obećanje da će šetnja rešiti ozbiljne partnerske probleme.

Zajedničko vežbanje nije zamena za stručnu pomoć kada postoje nasilje, ozbiljno narušeno poverenje, dugotrajni destruktivni konflikti ili problemi koje partneri sami ne uspevaju da reše.

Niti kvalitet veze treba meriti time da li partner želi da trči sa vama.

Poenta istraživanja mnogo je jednostavnija: redovno zajedničko kretanje može da stvori okolnosti u kojima partneri provode vreme zajedno, razgovaraju i doživljavaju sebe kao tim.

Možda vam za početak treba samo 20 minuta

Velike promene u odnosima često zamišljamo kao velike gestove: vikend bez dece, romantično putovanje, večera u restoranu ili ozbiljan razgovor koji će konačno sve rešiti.

Svakodnevni život, međutim, uglavnom se sastoji od mnogo manjih trenutaka.

Zato ideja koju ovo istraživanje ostavlja parovima nije da moraju da postanu sportski tandem, već da pronađu aktivnost koju oboje mogu da ponavljaju bez velikih priprema.

Ako je to dvadesetak minuta lagane šetnje posle večere, sasvim dovoljno za početak.

Jer možda najvažniji deo te šetnje neće biti koliko ste koraka napravili, već šta ste jedno drugom rekli dok ste ih pravili.

(Ona.rs)