U kasnim sam šezdesetim i dobijam samo mrvice pažnje od njega: Želim više, ali se plašim da ću ga izgubiti

Dopada joj se, privlačnost je od početka bila snažna i raduje se njihovim susretima. Ipak, između dva viđanja uglavnom ona poseže za telefonom, započinje razgovor i pita se da li će odnos prerasti u nešto ozbiljnije. On je zadovoljan time da se viđaju vikendom, dok ona želi više bliskosti, zajedničkog vremena i sigurnosti da oboje idu u istom pravcu.

Žena u kasnim šezdesetim godinama, koja se razvela pre tri godine, obratila se kolumnistkinji Guardiana Elenor Gordon Smit zbog odnosa u kojem uživa, ali se istovremeno oseća kao da dobija samo mrvice pažnje. Sa muškarcem koji joj se veoma dopada viđa se tri meseca, a strah da bi ga mogla izgubiti sprečava je da jasnije kaže šta joj nedostaje.

Preporučujemo

Njenu dilemu dodatno otežava uverenje da je u njenim godinama teško upoznati partnera. Ima ispunjen i aktivan život, ali želi i partnersku intimnost, onu vrstu bliskosti koju druge aktivnosti i odnosi ne mogu u potpunosti da zamene.

On je zadovoljan viđanjem vikendom, ona se nada da će se nešto promeniti

Od početka je, opisuje, delovalo da njihov odnos ima potencijal. Privlačnost je bila trenutna, lepo se slažu i, prema njenim rečima, zna da se on ne viđa sa drugim ženama.

Međutim, njihova očekivanja zasad se razlikuju. On živi oko sat vremena vožnje od nje i rekao joj je da mu odgovara da se viđaju vikendom. Kada mu je pomenula da bi želela da provode više vremena zajedno, njegova reakcija navela ju je da se povuče i sačeka da vidi kako će se stvari razvijati.

Kontakt između susreta ostao je povremen i uglavnom na njenu inicijativu. Kada se on javi, komunikacija je, kako opisuje, prilično neobavezna.

Tako je ostala između zadovoljstva što ga ima u životu i nezadovoljstva zbog onoga što joj taj odnos trenutno pruža. Želi da bude otvorenija, ali se plaši da bi upravo razgovor o njenim potrebama mogao da ga udalji.

Elenor Gordon Smit u odgovoru skreće pažnju na pretpostavku koja se često krije iza tog straha: da su naše želje toliko opterećujuće da druga osoba možda neće podneti ni da ih čuje.

Što ih duže prećutkujemo, one nam deluju veće i opasnije. A želeti da znamo možemo li da računamo na nekoga, šta oseća prema nama i uklapa li se odnos u život koji želimo da vodimo, sasvim je razumljivo.

Reći šta želite ne znači postaviti ultimatum

Kolumnistkinja naglašava da iskazivanje želje za ozbiljnijim odnosom samo po sebi ne predstavlja pretnju niti zahtev da partner odmah donese odluku. Moguće je mirno reći da nam je sa nekim lepo, da bismo želeli češća viđanja i jasniji odnos, ostavljajući mu prostor da iskreno odgovori.

Takav razgovor ne mora automatski da se pretvori u izbor između veze i raskida. Njegova prva svrha može da bude jednostavna: da druga osoba sazna kako se osećamo i šta bismo voleli.

Gordon Smit pritom podseća da partnerova spremnost za vezu verovatno ne zavisi od toga da li smo pronašli savršenu rečenicu. Na nju utiču njegove želje, raspoloživo vreme, prethodna iskustva i način na koji doživljava bliskost. Prećutkivanje sopstvenih potreba ne daje nam kontrolu nad tim.

Ćutanje, međutim, može da deluje sigurnije. Dok ništa ne pitamo, ostaje mogućnost da će odnos s vremenom postati upravo ono čemu se nadamo. Imamo kontakt, imamo susrete i ne moramo da se suočimo sa odgovorom koji bi mogao da zaboli.

Ali čekanje ne razjašnjava da li oboje želimo isto.

Kada saznamo šta druga osoba može i želi da pruži, možemo da odlučimo da li nam takav odnos odgovara. Nekome će povremena bliskost biti dovoljna, dok će neko shvatiti da ga ostajanje u odnosu koji ga ne ispunjava sprečava da potraži ono što želi.

Poruka njenog odgovora jeste da bliskost ne treba pokušavati da dobijemo tako što ćemo uporno glumiti da nam nije potrebna. Želja za pažnjom, prisutnošću i jasnijim odnosom zaslužuje da bude izgovorena, čak i kada ne možemo unapred da znamo kakav ćemo odgovor dobiti.

(Ona.rs / The Guardian)