Gde je bio Bog kad mi je brat umro?Ovako je Zlatan Ibrahimović govorio o najvećem bolu i šta se tada promenilo

U svetu u kome je Zlatan Ibrahimović bio i ostao božanstvo na fudbalskom terenu, retko ko se pita kakav odnos taj "bog fudbala" ima prema religiji. A onda, niotkuda, dođe trenutak kad se stadion utiša, reflektori potamne, i ostane jedno pitanje koje niko ne može da zaobiđe:

"Gde je bio Bog kad mi je brat umro?"To je rečenica koja briše sve razlike. To je pitanje čoveka koji u jednom trenutku nije znao gde i kome da traži odgovor i utehu za najveću zemaljsku patnju.

Preporučujemo

Na turneji Milana u Americi, govoreći za špansku "Marku", dotakao se ličnog pitanja - vere.

"Kad je moj brat umro od leukemije - gde je bio Bog? Ljudi se mole, zahvaljuju, traže pomoć od Boga... A gde je bio kad je njemu bila najpotrebnija? U mom svetu, ja sam svoj Bog. Tako razmišljam."

Za čoveka koji je prošao kroz mnogo toga - siromaštvo, težak porodični život, marginalizaciju - ovo nije iznenađenje. Ibrahimović je odavno poznat po tome da ne priznaje autoritete, osim onih koje sam izgradi.

Sin muslimana i katolkinje

Rođen u Švedskoj, od oca muslimana i majke katolkinje, Zlatan ne pripada nijednoj crkvi, niti tradiciji. Kaže da veruje samo u jedno: poštovanje.

"Zlatane, ti si sin katolikinje i muslimana - da li si religiozan?", glasilo je novinarsko pitanje na koje je Ibrahimović imao spreman odgovor: "Ne. Ja verujem samo u poštovanje. Tako da ako kažem da 'samo Bog može da mi sudi', na koga ja tu uopšte ciljam tim rečima?", poručio je Zlatan i objasnio da iako te reči ima istetovirane, one nisu upućene njegovim kritičarima nego njemu.

"Mnogi misle da je ono 'Samo mi Bog može suditi' - što imam istetovirano - poruka kritičarima. Nije. To je nešto što se odnosi na mene samog. Moje pravilo."

U detinjstvu, kako kaže, vaspitavan je grubim metodama. Otac je zahtevao disciplinu, a kazne su bile fizičke. Porodična pozadina dodatno je bila opterećena nasleđem ratova s Balkana.

"Bilo je teško. Moj otac i majka su dolazili iz komplikovanih sredina, upoznali su se pre rata, a kad je rat počeo, postalo je još teže. Odrastao sam u problematičnom kraju, u specifičnom okruženju."

Zbog svega toga, Ibrahimovićev odnos prema veri je više filozofski nego duhovan. Nema rituale, nema dogme - samo stav: ako hoćeš nešto u životu, uzmi ga sam.

I to jeste ono što ga razlikuje - nije protiv vere, ali odbija da veruje u nešto što mu nije uzvratilo kada je najviše trebalo.

Bolna smrt brata Sapka

U autobiografiji "Adrenalin: Moja neispričana priča", Zlatan Ibrahimović otkriva svoje najdublje rane, među kojima se posebno ističe gubitak brata Sapka, koji je preminuo od leukemije u 42. godini. I dan-danas, taj bol ostaje neizlečen.

- Ne želim da razmišljam kakav ću biti kad ostarim i kako će stariti moje tetovaže, namerno sam ih istetovirao na leđima da ih ne bih gledao. Nemam tetovaže na nogama, tu su samo ožiljci zbog mog stila igre i moje fudbalske istorije. Na ruci sam istetovirao datum rođenja mog brata Sapka koji je umro u 42. godini, 30. april 1973. Leukemija ga je odnela za samo 14 meseci zato ne želim da razmišljam o budućnosti i koncentrisan sam isključivo samo na ovaj trenutak, na sadašnjost.

Taj trenutak, to "sada", postao je njegov način preživljavanja.

- Pokušavam da ne protraćim ni sekunde i trudim se da budem što je moguće bliži svojim sinovima i da provodim vreme s njima i s ljudima koje volim jer znam da život leti i da je dovoljan jedan lekarski pregled da se sve zauvek promeni.

Zlatan detaljno opisuje i kako je bolest započela, gotovo filmski.

- Kad sam pitao Sapka kako je primetio da je bolestan, ispričao mi je da je hodao ulicom i da je odjednom počeo čudno da se oseća, kao da tone u trotoar. Osećao se kao da je pod vodom, nije mogao da diše. Otišao je odmah u bolnicu i podvrgnuo se nizu pretraga, njemu nisu ništa rekli. Narednog dana, lekar je nazvao mog oca i sve mu ispričao, pitao ga je kakva je u pitanju leukemija i dobio je odgovor "agresivna", a nažalost stanje se nakon početnih terapija nije popravljalo, štaviše deluje da mu se samo pogoršalo.

Zlatan je iz Pariza doputovao da bi bio uz brata, ali ono što je zatekao ga je slomilo.

- Sapko je počeo s terapijama, ali mu se stanje u nekoliko meseci pogoršalo. Vratio sam se iz Pariza gde sam igrao i zatekao ga otečenog, bez kose, već se teško kretao. Bilo mi je jako teško da ga gledam u takvom stanju. Nisam bio spreman. Morao je da pije gomilu lekova kako bi se osećao bolje, ali bilo je to tek nakratko. Tata ga je odveo u kupatilo pa se vratio u dnevni boravak i prvi put mi priznao: Nema nade. Pogledao sam ga i shvatio ozbiljnost njegovog pogleda. Nisam mogao da dišem, ni da progutam. Ali, kako? Sapko mi je davao nadu, a tata mi je oduzimao. Sa svom fizičkom snagom koju sam imao, sa svim novcem, sa svim poznanstvima, nisam mogao ništa da učinim da pomognem bratu. Osećao sam se potpuno nemoćno, kao apsolutna nula. Bio sam uništen.

Kako su dani odmicali, stanje je postajalo nepodnošljivo za sve. Sapko je bio iscrpljen, i fizički i psihički.

- Sapku se stanje dodatno pogoršalo, odveli smo ga u jednu ustanovu, ali je tu ostao samo sedam dana. Nije mu odgovaralo. Tada je tata odlučio da ga vrati kući. Samo što je on bio iscprljen od bola i napora kojima je bio izložen dok je negovao sina, 24 sata dnevno preko godinu dana. Nije se odvajao od njega ni na minutu. Oslabio je, više nije mogao ni da ga podigne iako je Sapko već tada bio lagan kao perce. Bio je primoran da ga vrati na kliniku. Krećem prema klinici, zovem tatu, on izlazi odatle i kreće mi u susret pa zajedno odlazimo do Sapkove sobe. Već je u komi. Nepravilno diše. Tata mi objašnjava da se produžavaju intervali između jednog i drugog udisaja. Sedim u podnožju kreveta, ali teško mi je da pogledam brata, ne mogu, samo slušam dah koji se produžava. Nakon 15 minuta, tata govori: Eto, gotovo je... Šta? Ne diše više.

I onda - tišina. Kraj.

- Sapko je sačekao da dođem pa onda umro, želeo je da budem tu, pored njega. Apsolutno sam ubeđen u to. Dokasno sam spavao, doručkovao bez žurbe radio sve natenane, ali on me je čekao. Tek kad sam stigao, nakon deset minuta, moj brat je udahnuo poslednji put. Tata ustaje da bi ga pokrio plahtom, a ja ga zaustavljam: "Ne, ne diraj ga. Neka neko drugi to uradi".

U tom trenutku, Ibrahimović nije bio superstar, nije bio golgeter, nije bio vođa. Bio je mlađi brat koji sedi pored kreveta i uči najtežu lekciju: da čak niko ne može da pobede smrt.

Sahana po muslimanskim običajima

Sahrana je održana po muslimanskim običajima, a za spuštanje u raku otac Zlatana Ibrahimovića odabrao je šest najbližih ljudi. I sam je bacio prvi komad zemlje u grob...

- Zatim je red na mene, i ja činim isto, jednom, dvaput, ali dalje ne mogu. Puštam lopatu da padne. Prekriti ga značilo bi prihvatiti da je mrtav, a u mojoj glavi Sapko je još bio živ. Ne mogu da priznam da ga više nema. Bio je premlad, bio je moj brat. Pridružujem se porodici i plačem okružen njima. Tata nije pustio ni suze. Narednog dana vratio se sam na grob i plakao ceo dan, od jutra do večeri. Objasnio je: Uradiću to još samo jednom i više neću.

(Ona.rs)