Cela Jugoslavija oplakala je sudbinu glumca sa "najtužnijim očima": Bol za njom ga nikad nije prošla

Kada govorimo o ličnostima koje su obeležile zlatno doba kinematografije bivše Jugoslavije, neizbežno se setimo velikih umetnika, onih čija su imena ostala upisana u kolektivnom sećanju. Međutim, ima i onih koji su zablistali kratko, ostavili snažan utisak — i potom nestali u tišini. Jedan od njih bio je Aleksandar Saša Zurovac, čovek čije se ime danas retko pominje, iako je utisnuo neizbrisiv trag u istoriju domaćeg filma.

Zurovac je postao poznat široj publici zahvaljujući nezaboravnoj ulozi Vlade Klikera u filmu "Sećaš li se Doli Bel?" legendarnog Emira Kusturice. Mladić plave kose i setnog pogleda, ostavio je publiku bez daha kada je izveo pesmu "Na morskome plavom žalu", koja je ubrzo stekla kultni status. Nažalost, iza tog osmeha krila se teška životna priča.

Preporučujemo

Rođen je 1948. u Mostaru, a već sa tri godine preselio se sa porodicom u Sarajevo. Filmsku karijeru započeo je još 1966. godine, kada ga je reditelj Tomo Janjić angažovao za film "Glineni golub". Kasnije je ispričao kako je upravo taj film naveo Emira Kusturicu da ga pozove na razgovor:

— Kusturica me video u "Glinenom golubu" i pozvao na sastanak. Bio je zadovoljan, pa sam odmah dobio scenario. Davao je glumcima uputstva, ali meni nije morao — učio sam sve kod kuće i znao ulogu napamet. Kusta je u meni otkrio dar koji nisam znao da imam — ispričao je Saša u jednom intervjuu.

Scenario koji je pisao Abdulah Sidran prvobitno je predviđao pesmu Adrijana Čelentana, ali se plan u poslednjem trenutku promenio:

— Emir i Saša odlučili su da umesto Čelentanove pesme, koju sam ja želeo, otpeva "Na morskome plavom žalu", meni tada nepoznatu numeru. Nerviralo me što Saša nije mogao pravilno da izgovori reč 'žalu', pa je zvučalo kao 'žaru'. Ispostavilo se da je to bila pun pogodak — rekao je Sidran.

Nakon što je film doživeo veliki uspeh, Saša je postao prepoznatljivo lice u Sarajevu — ljudi su mu prilazili, nudili piće, zvali ga zvezdom. Ali on se i tada držao skromno:

— Govorili su da sam zvezda, a ja njima da zvezde svetle gore, na nebu. Sanjao sam da budem kao Džon Vejn ili Ričard Barton, koji je voleo Elizabet Tejlor. Mislim da bih bio sjajan u vesternima — govorio je kroz osmeh svojevremeno.

Sudbina mu se, međutim, preokrenula 1979. godine, kada je preminula njegova majka. Ta bol je na njega ostavio duboku ranu u srcu, a njegovo mentalno zdravlje počelo je da se urušava. Prema svedočenju Borislava Kolaka, Saša je bio smešten u Socijalno-medicinsku ustanovu Jakeš, a deo vremena provodio je u Garevcu, u objektima za psihijatrijsku terapiju, kako piše "Klix.ba".

Zateko ga je i rat. Tokom leta 1992. godine, kako se pričalo, pripadnici Vojske Republike Srpske evakuisali su pacijente iz ustanove i ostavili ih kod Tuzle, bez nadzora, hrane i lekova. Neko vreme su lutali dok ih lekari nisu pronašli i prebacili na Kliniku za psihijatriju u UKC Tuzla. Godine 1996. preselio se kod sestre Dobrile u Sarajevo. Kada joj je suprug teško oboleo, bila je prinuđena da Sašu smesti u drugu ustanovu, u blizini Fojnice. Poslednje godine života proveo je u Ustanovi za zbrinjavanje "Ernest Grin" na Nahorevu, gde je i preminuo 2016. godine, od posledica moždanog udara.

Zurovac je bio mnogo više od glumca jednog filma. Bio je simbol generacije, glas nečeg iskrenog i izgubljenog. Njegovo ime možda danas nije među onima koje se često spominju, ali njegov glas, njegova pesma i tuga u pogledu ostaju zapisani u vremenu.

(Ona.rs)