Profesor sa Harvarda je izračunao gde se tačno nalazi Raj: Koristio je nauku i Bibliju, mnogi mu veruju

Ljudi su oduvek pokušavali da mapiraju sveto. Tražili su gde je bio Edenski vrt, nagađali kuda je prošla Nojeva barka, prekopavali pustinje i planine, spajali istoriju, legende i veru ne bi li pronašli trag nečega što prevazilazi svakodnevni život. Ali jedno pitanje uvek se vraća, tvrdoglavo i tiho, kao dečja radoznalost koja nikada ne nestaje: gde je Raj. Da li je to samo metafora za utehu ili stvarno mesto.

Jedan harvardski profesor tvrdi da je prvi pokušao da na to pitanje odgovori bez mistike i bez propovedanja, isključivo formulama, proračunima i zakonima fizike. Njegova teza zvuči kao scenario za naučnofantastični film, ali dolazi iz usta čoveka sa doktoratima iz fizike, matematike i astronomije.

Dr Majkl Gilen, bivši predavač na Harvardu, smatra da Raj možda uopšte nije simbol, već realna lokacija u kosmosu. I da do tog zaključka nije došao čitajući teološke knjige, već posmatrajući kako se svemir ponaša.

Granica svemira iza koje ništa ne možemo da vidimo

Njegova polazna tačka je nešto što danas prihvata gotovo cela naučna zajednica. Svemir se širi. I to ubrzano. Što je neka galaksija dalje od nas, to se brže udaljava, a u jednom trenutku ta brzina postaje gotovo jednaka brzini svetlosti.

Teorijski, objekti na ogromnim udaljenostima kreću se toliko brzo da njihova svetlost nikada neće stići do Zemlje. Upravo tu se nalazi takozvani kosmički horizont, granica vidljivog svemira. Iza te linije možda postoji bezbroj galaksija, ali za nas su zauvek nedostižne.

Koliko god teleskopi budu napredovali, koliko god tehnologija postajala preciznija, taj deo kosmosa ostaje slepa mrlja. Ne zato što tamo nema ničega, već zato što fizički ne možemo da dobijemo informaciju o tome.

Za većinu astronoma to je samo tehničko ograničenje posmatranja, hladna činjenica iz udžbenika kosmologije. Za Gilena, međutim, upravo tu počinje priča koja izlazi iz okvira čiste nauke.

Pozivajući se na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, on tvrdi da se na toj udaljenosti dešava nešto radikalno. Vreme, kakvo poznajemo, praktično prestaje da ima smisla.

- Naša najbolja astronomska posmatranja i Ajnštajnove teorije pokazuju da vreme staje na kosmičkom horizontu. Na toj posebnoj udaljenosti, tamo gore u dubokom, dubokom, dubokom svemiru, nema prošlosti, sadašnjosti ni budućnosti. Postoji samo bezvremenost, rekao je dr Majkl Gilen.

A upravo ta bezvremenost, smatra on, neodoljivo podseća na ono što religije vekovima opisuju kao večni život.

Mesto bez vremena koje podseća na biblijski Raj

Gilen svoju teoriju dodatno potkrepljuje biblijskim tumačenjima. Prema njegovom objašnjenju, Biblija razlikuje više nivoa Neba, od Zemljine atmosfere, preko svemira, do najviše sfere u kojoj prebiva Bog. Taj najviši nivo, kaže, opisuje se kao prostor izvan vremena i prolaznosti.

- Kao naučnik razumem važnost definicija. Prema Bibliji, najniži nivo Neba je Zemljina atmosfera, srednji nivo je svemir, a govorimo o najvišem Neba, to je mesto gde Bog prebiva, objasnio je on.

Njegova logika je jednostavna i gotovo brutalno racionalna. Ako vreme ne teče, nema starenja. Ako nema starenja, nema smrti. A ako nema smrti, onda govorimo o večnosti. Upravo tako religije opisuju Raj.

Za njega je, dakle, kosmički horizont mnogo više od astrofizičkog pojma. To je potencijalna granica između sveta koji poznajemo i nečega što liči na večnost.

Ipak, kada se skine sav filozofski sloj, realnost je znatno prizemnija. Većina naučnika nema nameru da toj granici pripisuje bilo kakvo duhovno značenje. Za njih je to čista matematika. Svetlost putuje konačnom brzinom, svemir ima konačnu starost od oko 13,8 milijardi godina i logično je da postoje regioni koje nikada nećemo videti.

Najstariji trag koji danas registrujemo je kosmičko mikrotalasno zračenje, odjek Velikog praska. To je dokaz kako je svemir nastao, a ne dokaz postojanja zagrobnog sveta. Iza horizonta se, po svim proračunima, verovatno nalaze samo nove galaksije i još više praznog prostora.

Ne anđeli. Ne duše. Ne Nebo.

Ali Gilenova teorija uprkos tome ne prestaje da intrigira, jer spaja dve sfere koje se retko sreću bez sukoba, nauku i veru. On ne traži da mu se veruje na reč, već pokušava da ideju večnosti objasni formulama.

Da li je u pravu, teško. Da li je dokazivo, još teže.

Ipak, sama pomisao da negde, daleko iza granice našeg pogleda, možda postoji prostor u kojem vreme ne postoji, dovoljno je jaka da čoveka natera da zastane. Možda Raj nikada nećemo pronaći teleskopom. A možda je samo, jednostavno, predaleko da bismo ga ikada videli.

(Ona.rs)