Rusija je dva puta izgubila budućnost: Pesnike je ubio isti ponos, kao da ih je pratilo književno prokletstvo

Na sutrašnji dan 1841. godine, podno planine Mašuk kod Pjatigorska, jedan mladi pesnik stajao je sa pištoljem u ruci naspram čoveka kojeg je dobro poznavao. Nekoliko trenutaka kasnije Mihail Ljermontov pao je pogođen pravo u grudi i izdahnuo sa samo 26 godina, ostavljajući za sobom osećaj da je ruska književnost izgubila čoveka koji je tek počeo da pokazuje koliko daleko može da stigne njegov talenat. Vest o njegovoj smrti proširila se zemljom neverovatnom brzinom, ali među onima koji su poznavali njegov život gotovo niko nije rekao da se dogodila nezamisliva tragedija. Govorili su nešto mnogo potresnije.

Istorija se ponovila.

Samo četiri godine ranije Rusija je na gotovo isti način izgubila Aleksandra Sergejeviča Puškina, najvećeg pesnika svog vremena i čoveka kojeg je Ljermontov smatrao književnim uzorom. Jedan je otvorio zlatno doba ruske književnosti, drugi je trebalo da ga nastavi. Obojica su umrla mladi, obojicu su ubili dvoboji, a iza obojice je ostalo isto pitanje na koje ni gotovo dva veka kasnije niko nema odgovor. Koliko je velikih knjiga zauvek izgubljeno zajedno sa njima?

Njih dvojica nikada se nisu upoznali, nisu sedeli za istim stolom, nisu razgovarali o književnosti niti razmenili jedno jedino pismo, ali njihove sudbine danas je gotovo nemoguće razdvojiti. Kao da je istorija odlučila da od njih napravi jedno književno poglavlje koje počinje Puškinom, a završava se Ljermontovom. Jedan je promenio ruski jezik i postavio temelje književnosti kakvu danas poznajemo, drugi je pokazao da ta književnost može da ode još dalje. Njegov roman „Junak našeg doba“ toliko je odudarao od svog vremena da će mnogi književni istoričari kasnije reći kako je nagovestio psihološku dubinu kojom će nekoliko decenija kasnije Tolstoj i Dostojevski osvojiti svet. Upravo zato vest o Ljermontovljevoj smrti nije značila samo da je preminuo još jedan veliki pesnik. Za mnoge je to bio trenutak u kojem je Rusija drugi put u samo četiri godine izgubila svoju književnu budućnost.

Rusija u kojoj je uvreda vredela više od života

Da bi se razumelo zašto su dvojica najvećih ruskih pesnika izgubila život zbog pištolja, potrebno je vratiti se u Rusiju prve polovine devetnaestog veka, u društvo u kojem su se čast i ugled često cenili više od samog života. Dvoboji su formalno bili zabranjeni, ali su u aristokratskim i oficirskim krugovima predstavljali gotovo nepisano pravilo. Javna uvreda, podsmeh pred društvom, glasina koja dovodi u pitanje nečiju čast ili sumnja u hrabrost bili su dovoljni da jedan čovek drugome pošalje izazov. Odbiti ga značilo je živeti sa etiketom kukavice. Prihvatiti ga značilo je prihvatiti mogućnost da zbog nekoliko izgovorenih reči ostanete bez života. Danas takav svet deluje gotovo nezamislivo. Tada je bio svakodnevica.

Čovek koji je znao da bude nepodnošljiv

Upravo u takvom svetu odrastao je Mihail Ljermontov, čovek kojeg će istorija pamtiti kao jednog od najvećih pesnika ruskog romantizma, ali koji je među savremenicima imao sasvim drugačiju reputaciju. Bio je briljantan sagovornik, obrazovan, duhovit i neverovatno talentovan, ali je istovremeno imao osobinu zbog koje su ga mnogi obožavali, a mnogi nisu mogli da ga podnesu. Imao je britak jezik i gotovo opasnu sposobnost da jednom rečenicom pogodi čoveka pravo u njegovu najveću slabost. Njegove šale nisu bile zlobne u klasičnom smislu, ali jesu bile nemilosrdne. Ako bi u nečijem ponašanju primetio nešto smešno, bio je u stanju da to pretvori u dosetku kojoj bi se smejala cela prostorija. Problem je bio što se najčešće smejao samo jedan čovek manje - onaj na čiji je račun šala izgovorena.

Jedna šala koja nije završila smehom

Među ljudima koje je godinama zadirkivao nalazio se i Nikolaj Martinov, nekadašnji pitomac iste vojne škole i oficir kojeg je Ljermontov dobro poznavao. Martinov je voleo da nosi kavkasku odeću, veliki bodež o pojasu i da ostavlja utisak ozbiljnog ratnika, što je Ljermontovu predstavljalo gotovo nepresušan izvor inspiracije za nove šale. Isprva ih je Martinov trpeo, zatim ih je ignorisao, a vremenom su počele da ga ponižavaju. Posebno zato što su se gotovo uvek događale pred drugim ljudima. Na jednom društvenom okupljanju u kući porodice Verzilin u Pjatigorsku, pred brojnim gostima, Ljermontov je ponovo napravio dosetku na njegov račun. Smeh koji je ispunio salon za jednog čoveka nije bio nimalo zabavan. Martinov je ustao i mirno, ali dovoljno glasno da ga svi čuju, rekao da je vreme da prestane. Ljermontov se samo osmehnuo. Neki savremenici tvrde da je odmah prebacio razgovor na drugu temu, drugi da je dobacio još jednu opasku. Šta god da se tačno dogodilo, jedno je sigurno - nekoliko dana kasnije izazov na dvoboj već je bio poslat.

Poslednja razlika između njih dvojice

Tu ova priča prestaje da bude samo priča o povređenoj sujeti i postaje tragedija. Prema svedočenjima ljudi koji su poznavali Ljermontova i prema većini kasnijih istraživanja, pesnik nije imao nameru da ubije Martinova. Čak je i neposredno pre dvoboja govorio da celu stvar smatra besmislenom i da neće pucati u čoveka kojeg poznaje. Kada je došao njegov red da podigne pištolj, navodno je cev okrenuo prema nebu i ispalio hitac u vazduh, verujući da je time pokazao i hrabrost i spremnost da sukob okonča bez krvi. Martinov nije razmišljao na isti način. Njegov metak poleteo je pravo prema Ljermontovu i pogodio ga u grudi. Pesnik je pao gotovo istog trenutka. Imao je samo dvadeset šest godina.

Vest se širila Rusijom istom onom brzinom kojom se četiri godine ranije širila vest o smrti Aleksandra Puškina. Mnogi nisu mogli da se otmu utisku da se pred njihovim očima odigrava ista tragedija, samo sa drugim glavnim junakom. A upravo je Puškin bio čovek zbog kojeg je čitava Rusija uopšte saznala ko je Mihail Ljermontov. I upravo će smrt najvećeg ruskog pesnika nekoliko godina ranije odrediti put kojim će mladi oficir krenuti, nesvestan da ga na kraju tog puta čeka gotovo identična sudbina.

Puškin je bio prvi

Da bi se razumelo zašto je vest o Ljermontovljevoj smrti izazvala osećaj da se istorija ponavlja, potrebno je vratiti se samo četiri godine unazad, u januar 1837. godine, kada je Rusija ostala bez čoveka kojeg i danas smatra ocem moderne književnosti. Aleksandar Sergejevič Puškin nije bio samo veliki pesnik, niti tek jedan u nizu talentovanih pisaca koji su obeležili svoje vreme. Njegov značaj za rusku kulturu teško je uporediti sa bilo kim drugim. Pre njega ruski književni jezik bio je opterećen pravilima, francuskim uticajem i stilom koji je bio bliži aristokratskim salonima nego običnom čoveku. Puškin ga je učinio živim, prirodnim i razumljivim, zbog čega se i danas govori da je upravo on stvorio jezik kojim su kasnije pisali Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Čehov i gotovo svi veliki ruski klasici. Njegova dela nisu promenila samo književnost. Promenila su način na koji je jedna nacija počela da govori, piše i razmišlja o sebi.

Ipak, genijalnost nije bila jedina osobina po kojoj je bio poznat. Puškin je bio čovek burnog temperamenta, ponosan, impulsivan i izuzetno osetljiv kada je u pitanju bila njegova čast. Tokom života učestvovao je ili bio izazvan na više od dvadeset dvoboja. Većina je u poslednjem trenutku sprečena zahvaljujući prijateljima koji su uspevali da izmire sukobljene strane, ali poslednji put nije bilo povratka. Mesecima su peterburškim salonima kružile glasine da francuski oficir Žorž Dantes pokazuje previše pažnje prema Puškinovoj supruzi Nataliji Gončarovoj, jednoj od najlepših žena tadašnje Rusije. Da li je između njih zaista postojala ljubavna veza ili je sve bilo samo proizvod tračeva nikada nije pouzdano dokazano, ali za Puškina to više nije bilo ni važno. U društvu u kojem je ugled vredeo više od života, sama sumnja bila je dovoljna da poveruje kako mu je čast javno narušena. Izazvao je Dantesa na dvoboj i 27. januara 1837. godine dvojica muškaraca našla su se jedan naspram drugog sa pištoljima u rukama. Metak koji je pogodio Puškina razorio mu je stomak, a dva dana kasnije umro je u strašnim bolovima. Vest o njegovoj smrti pogodila je Rusiju kao malo koja pre nje. Ljudi nisu oplakivali samo pesnika. Oplakivali su čoveka za kojeg su verovali da tek ulazi u svoje najveće stvaralačko doba.

Pesma koja je od nepoznatog mladića napravila slavnog pesnika

Među hiljadama ljudi koji su tih dana tugovali nalazio se i dvadesetdvogodišnji Mihail Ljermontov, tada gotovo nepoznat mladi oficir koji je već pisao poeziju, ali čije ime van književnih krugova nije značilo gotovo ništa. Smrt Aleksandra Puškina pogodila ga je mnogo dublje nego većinu njegovih savremenika. U njemu nije video samo velikog pesnika već čoveka koji je dokazao da književnost može da promeni čitav narod, pa je nekoliko dana kasnije napisao pesmu "Smrt pesnika", delo koje će preko noći promeniti njegov život. To nije bila elegija puna tuge i pomirenosti, već besna optužnica protiv visokog društva, protiv aristokratije koja je živela od intriga i ogovaranja, protiv ljudi koji su, kako je verovao, svojim spletkama gurnuli Puškina u smrt. Stihovi su se prepisivali rukom i širili Rusijom neverovatnom brzinom, mnogo brže nego što su vlasti uspevale da ih zabrane. Car Nikolaj I u njima nije video samo pesmu, već političku poruku. Ljermontov je uhapšen i prognan na Kavkaz, ali kazna koja je trebalo da ga ućutka učinila ga je slavnim. Praktično preko noći cela Rusija saznala je za mladića koji se usudio da javno kaže ono što su mnogi mislili, ali nisu smeli da izgovore.

U godinama koje su usledile pokazalo se da nije bio poznat samo po hrabrosti. Roman "Junak našeg doba", koji je napisao sa svega dvadesetak godina, bio je toliko drugačiji od svega što je tada postojalo da ga mnogi danas smatraju prvim velikim psihološkim romanom ruske književnosti. Njegov glavni junak Pečorin nije bio idealizovani heroj kakve je publika očekivala, već čovek pun mana, unutrašnjih sukoba, cinizma, usamljenosti i samodestruktivnosti. Književni istoričari često će reći da je upravo u tom romanu prvi put jasno nagovešten pravac kojim će kasnije krenuti Tolstoj i Dostojevski, pisci koji će ljudsku psihologiju pretvoriti u središte svojih dela. Zato mnogi smatraju da je Ljermontov bio mnogo više od talentovanog pesnika. Bio je pisac koji je tek počeo da pokazuje koliko daleko može da ode.

Da li je ruska književnost dva puta izgubila svoju budućnost?

U tome i jeste najveća tragedija ove priče. Puškin je umro sa trideset sedam godina, Ljermontov jedanaest godina mlađi. Nijedan nije stigao do onog životnog doba u kojem mnogi pisci stvaraju svoja najveća dela. Obojica su iza sebe ostavila remek-dela koja se i danas nalaze u samom vrhu svetske književnosti, ali su istovremeno ostavila i osećaj da je ono najbolje tek trebalo da bude napisano. Puškin je otvorio vrata zlatnom dobu ruske književnosti i pokazao kakvu snagu može da ima jedan jezik kada ga u ruke uzme genije. Ljermontov je kroz ta vrata zakoračio sa potpuno novim pogledom na čoveka, njegove slabosti, strahove i unutrašnje sukobe, nagoveštavajući književnost koja će tek nekoliko decenija kasnije osvojiti svet. Njih dvojica nisu bili isti pisci, niti su želeli da pišu iste knjige, ali su činili jednu celinu. Jedan je postavio temelje. Drugi je trebalo da gradi dalje.

Zato se njihova smrt ni danas ne posmatra samo kao niz tragičnih slučajnosti. Dvojica najvećih ruskih književnih genija izgubila su život zbog istog kodeksa časti, istih društvenih pravila i istog uverenja da se uvreda može oprati jedino pucnjem. Jedan je zbog glasina o neverstvu svoje supruge izašao na dvoboj iz kojeg se nije vratio. Drugi je izgubio život zato što je poverovao da će prijatelj razumeti gest milosti i prihvatiti hitac ispaljen u vazduh kao kraj besmislenog sukoba. Umesto toga, dočekao ga je metak pravo u grudi.

Možda upravo zato priča o Puškinu i Ljermontovu nikada nije bila samo priča o dvojici velikih pesnika. To je priča o svemu što nikada nisu stigli da napišu. O romanima koji nisu nastali, pesmama koje nikada nisu zapisane i idejama koje su zauvek nestale zajedno sa njima. Kada je podno planine Mašuk 27. jula 1841. godine pao Mihail Ljermontov, Rusija nije izgubila samo mladog pesnika. Drugi put u samo četiri godine izgubila je svoju književnu budućnost.

(Ona.rs)