Ona nam je podarila "Prohujalo s vihorom": Margaret Mičel, buntovnica i žena s vizijom

Odrastala je u vreme američkog građanskog rata i napisala jedan od najlepših svetskih klasika na osnovu kog je snimljen istoimeni filmski evergrin

Margaret Manerlin Mičel napisala je samo jedan roman u životu - jedan, ali vredan. Po njemu je snimljen možda najveći filmski hit svih vremena "Prohujalo s vihorom". Životna priča autorke romana jednako je uzbudljiva kao i sudbine junaka koje je smestila između korica svog najvrednijeg književnog čeda.

Rano detinjstvo provela je na Džekson Hilu, istočno od centra Atlante. Njena porodica živela je u blizini njene bake po majci, Eni Stivens, u viktorijanskoj kući obojenoj jarkocrvenom bojom sa žutim ukrasima. Gospođa Stivens bila je udovica nekoliko godina pre Margaretinog rođenja, kada je umro njen deda kapetan Džon Stivens. Nakon njegove smrti, nasledila je imanje u Ulici Džekson, gde je živela Margaretina porodica.

Preporučujemo

Njena baka, Eni Stivens, bila je prilično teškog karaktera, vulgarna i ponašala se veoma strogo. Nakon što je preuzela kontrolu nad novcem svog oca Filipa Ficdžeralda posle njegove smrti, trošila je na svoje mlađe ćerke, uključujući Margaretinu majku, i omogućila im da se školuju na severu zemlje.

Margaretin odnos sa bakom će postati sporan u kasnijim godinama kada je ušla u odraslo doba. Međutim, za Margaret, njena baka je, pre nego što je umrla (1934), bila odličan izvor "informacija svedoka" o građanskom ratu i eri Rekonstrukcije u Atlanti nakon američkog građanskog rata.

Odrastanje na Džekson Hilu

Jedan od upečatljivih momenata iz detinjstva Margaret Mičel bila je jedna nezgoda, veoma traumatična za njenu majku, iako Margaret nije bila nepovređena. Naime, kada je Mičel imala oko tri godine, haljina joj se zapalila kada je zapela na nekoj rešetki. U strahu da će se to ponoviti, majka je počela da je oblači kao dečaka, insistirajući da stalno od tada nosi pantalone, pa je Margaret dobila je nadimak "Džimi", ime lika iz tadašnjeg stripa. Njen brat je zapravo insistirao na tome da ona mora da bude dečak po imenu Džimi da bi se igrala sa njim. Pošto nije imala sestre sa kojima bi se igrala, Mičel je pristala na tako nešto sve do svoje četrnaeste godine.

Vaspitavana je i odrastala je u eri kada su se deca "videla, a ne čula" i nije smela da izrazi svoju ličnost trčanjem i vriskom nedeljom popodne dok je njena porodica bila u poseti rodbini. Mičel je iz ovih poseta, iz priča starih vojnika Konfederacije, saznala teške detalje bitaka tokom građanskog rata. Ali ona je saznala da je Jug zapravo izgubio tek kada je napunila 10 godina i izjavila da je bila šokirana kada je shvatila da je general Li poražen.

Margaret je imala četiri godine kada se desila pobuna u Atlanti. Povod pobune bilo je pisanje lokalni "belih" novina koje su štampale neosnovane glasine da su crnci napali nekoliko belih žena, što je navelo besnu gomilu od 10.000 ljudi da se okupi na ulicama, izvlačeći crnce iz uličnih automobila, prebijajući ih i ubijajući na desetine njih u naredna tri dana.

Njen otac, Judžin Mičel, sledećeg jutra je saznao da je "16 crnaca ubijeno, veliki broj njih povređeno" i da su izgrednici "ubili ili pokušali da ubiju svakog crnca kojeg su videli." Kako su se nemiri nastavljali, širile su se glasine da će crnci spaliti Džekson Hil.

Na predlog svoje ćerke, Judžin, koji nije posedovao pištolj, stražario je danima sa mačem u ruci, iako više nije dolazio do napada. Margaret se 20 godina kasnije prisetila užasa koji je osetila tokom nemira, ali i kasnije, odrastajuću u južnjačkoj kulturi, gde je strah od silovanja podsticao nasilje mafije.

Ljubav prema pisanju i školovanje

Za vreme Prvog svetskog rata koji je razarao Evropu, Mičel se školovala na Bogosloviji u Vašingtonu, gde je i dobila podršku i ohrabrenje od svoje nastavnice engleskog, gospođe Pejsli, koja je prepoznala njen talenat za pisanje. Margaret je u to vreme čitala knjige Tomasa Diksona mlađeg, a 1916. godine, kada je nemi film "Rođenje nacije", prikazivan u Atlanti, dramatizovala je Diksonovog "Izdajnika". Kao dramaturg i glumica, preuzela je na sebe i zadatak da za produkciju napravi kostim Kju Kluks Klana od bele krep-haljine koji je nosila uz periku muške frizure.

Dok je Margaret živela u Vašingtonu, njen brat Stivens studirao je na Harvard koledžu (1915–1917), a u maju 1917.  se prijavio u vojsku, otprilike mesec dana nakon što su SAD objavile rat Nemačkoj. Dok su Margaret i njena majka bile u Njujorku u septembru 1918. pripremajući se da Margaret pohađa koledž, Stivens je smatrao da koledž „uništava devojčice“. S druge strane, njihova majka je visoko cenila obrazovanje za žene i želela je da buduća dostignuća njene ćerke dolaze iz upotrebe njenog uma i znanja - videla je obrazovanje kao Margaretino oružje i "ključ za preživljavanje".

Pošto je diplomirala na Vašingtonskoj bogosloviji juna 1918, Margaret se zaljubila u diplomca Harvarda, mladog vojnog poručnika Kliforda Vesta Henrija, koji je bio glavni instruktor bajoneta u Kampu Gordon. Henri je bio "pomalo ženstven", "neefikasan" sa "homoseksualnim sklonostima", prema biografkinji En Edvards. Pre polaska u Francusku, dao je Margaret verenički prsten dok je bila na Smit koledžu, a nedugo ptom Henri je smrtno ranjen u akciji u Francuskoj.

Margaret je bila prosečan studet na koledžu i nije se istakla ni u jednoj akademskoj oblasti, a slabo je negovala i svoj talenat za pisanje, te se, nakon što je završila prvu godinu u Smitu, vratila u Atlantu da preuzme domaćinstvo i nikada se nije vratila na koledž. U oktobru 1919. godine, dok je povratila snagu nakon operacije slepog creva, poverila je prijateljici da je odustala od fakulteta i svojih snova o "novinarskoj karijeri", da će se posvetiti kući i zauzeti majčino mesto u društvu  - što je značilo „odreći se svih vrednih stvari koje su vredele".

Ljubavni život i buntovništvo

Margaret je počela da koristi ime "Pegi" dok je bila na školovanju na Vašingtonskoj bogosloviji, a skraćeni oblik "Peg" na koledžu, kada je pronašla svoju zvezdu vodilju i idola u mitološkom krilatom konju, "Pegazu", koji inspiriše pesnike. Pegi je debitovala u društvenom životu Atlante  u zimu 1920. godine, kada je uz ritmove džez muzike na dobrotvornom balu debitantkinja izvela ples Apača. Ples je uključivao poljubac sa njenim muškim partnerom, što je šokirao visoko društvo Atlante i doveo do toga da je stavljena na crnu listu iz Juniorske lige.

Apači i tango bili su skandalozni plesovi zbog elemenata erotike. Margaret je nastavila da provocira svojim životom i, kako je sama govorila za sebe, bila je oličenje"beskrupuloznog flerta". Bila je verena za petoricu muškaraca, ali je tvrdila da nijednog od njih nije ni lagala niti obmanula.

Pisanje

Mičel je napisala svoju prvu ljubavnu novelu "Izgubljena Lajsen", kada je imala 15 godina. Te 1916. Margaret je predala sveske sa novelom svom tadašnjem dečku Henriju Lav Anđelu, koji je umro 1945. i novela je ostala neotkrivena među pismima koja mu je pisala do 1944. Novela je objavljena 1996, čak osam decenija pošto je napisana, i postala je bestseler "Njujork tajmsa".

U maju 1926, nakon što je napustila posao u "Atlanta Žurnalu" i oporavljala se kod kuće od povrede skočnog zgloba, Margaret je napisala prvu kolumnu za društvo za "Sandej Magazin". U međuvremenu, njen muž je bio umoran od nošenja gomile knjiga kući iz biblioteke kako bi zaokupio misli svoje žene, pa joj je odlučno predložio da umesto toga što čita tuđe, napiše sopstvenu knjigu.

Naredne tri godine Margaret je radila isključivo na pisanju romana iz doba građanskog rata čija se junakinja zvala Pansi O'Hara (pre nego što je objavljena publikacija "Prohujalo sa vihorom", Pansi je promenjena u Skarlet).

Kraj života i zaostavština

Margaret Mičel je tužno skončala. Dok je prelazila ulicu u Atlanti sa suprugom Džonom Maršom, na putu ka bioskopu, na nju je naleteo automobil. Umrla je u 48. godini u bolnici Grejdi, pet dana kasnije, 16. avgusta, a da se nije potpuno ni osvestila. Vozač Hju Gravit bio je taksista van dužnosti koji je vozio svoje lično vozilo kada je udario Margaret. Nakon sudara, vozač je uhapšen zbog vožnje u pijanom stanju i pušten uz kauciju, a potom je i osuđen za ubistvo iz nehata u novembru 1949. godine.

Margaret je sahranjena na groblju Oukland u Džordžiji. Godine 1978. Mičel je uvrštena u "Kuću slavnih novinara Džordžije", a potom su usledile "Džordžijske žene uspeha" 1994. i "Kuća slavnih pisaca Džordžije" 2000. godine. Godine 1994, Šanen Doerti je igrala lik Margaret Mičel u televizijskom filmu "Goruća strast: Priča Margaret Mičel" koji je bio fikcionalizovanom prikaz njenog života.

(Ona.rs)