Porazna statistika i femicid u Srbiji: U svim sferama postoje nasilnici i žene koje trpe nasilje

Dok sa dozom zebnje još očekujemo objedinjene podatke za 2024. godinu koliko je bilo žena žrtava nasilja u Srbiji, i to ne samo u fizičkom, već u ekonomskom, psihološkom i svakom drugom smislu, treba preneti alarmantan podatak da je u našoj zemlji od 2011. do 2023. godine ubijeno 406 žena i devojčica, što je u maju ove godine predstavio Autonomni ženski centar.

Kada je reč o njihovoj starosti, najveći broj žrtava imao je između 46 i 55 godina, njih 88, odnosno 21,67 odsto. Najviše femicida zabeleženo je u Beogradu – 80, odnosno 19,7 odsto, a zatim u Južnobačkom okrugu – 35, odnosno 8,62 odsto. U partnerskom nasilju ubijeno je više od polovine žena, od čega 34,24 u braku i 17,73 odsto u parnerskoj vezi. U drugom porodičnom odnosu ubijeno je 39,8 odsto žena, od čega je u najvećem broju slučajeva ubica bio sin. Bivši partneri ubice su u 15,76 odsto slučajeva.

Preporučujemo

Povodom kraja još jedne neslavne godine kada je u pitanju stradanje žena u Srbiji, podsećamo na postojanje Mreže žena protiv nasilja Srbije koja je nastala dobrovoljnim udruživanjem ženskih udruženja koja poštuju principe rada Mreže i feminističku politiku i broji 30 organizacija koje su osnovane sa ciljem osnažnivanja i podrške ženama koje su preživele rodno bazirano nasilje.

Mreža funkcioniše u okviru šest regiona - Vojvodina, južni region, nišavsko-pčinski okrug, centralna Srbija, jugozapadna Srbija i Beograd - i svaki ima koordinacioni odbor i koordinatorku, kao i predstavnicu žena manjinskih grupa i žena sa invaliditetom. U okviru mreže postoje i organizacije koje se bave i podrškom ženama koje su bile žrtve trgovine.

- Mreža žena radi na tome da se dekonstruiše nasilje, da se žene i muškarci i cela javnost upoznaju sa problemom porodičnog nasilja i fenomenom nasilja. Cilj je da se izlože modeli nenasilnog ponašanja i da se sa mladima radi na preventivnim programima - istakla je svojevremno za Ona.rs koordinatorka Dragana Veljović, koja smatra da na ovom problemu treba da se radi još sa vrtićkim uzrastom, kako bi se izbrisali rodni stereotipi kojima su deca izložena prilikom vaspitanja: - Starije generacije mnoge stvari nikada i nisu percipirale kao nasilje, ali danas srećom mnoge devojke neće da trpe. Zašto bi bilo šta i žene i muškarci trpeli, imamo samo ovaj jedan život. Ne treba na svaku sitnicu reagovati, ali od sitnica sve i kreće, pa ukoliko vam nešto smeta to znači da nije sitnica u pitanju, već krupna stvar. Nijedna žena se nije razvela zato što joj je bilo dosadno.

Upitana kako se zapravo definiše nasilje nad ženama, koordinatorka je ukazala na nejednaku raspodelu moći.

- Nasilje nad ženama je deo patrijahalnog obrasca ponašanja i neravnomerna raspodela moći u okviru porodice i u okviru društva. Ljudi obično primete to fizičko nasilje, jer je ono najvidljivije, ali postoji i psihološko, ekonomsko, seksulano nasilje, uznemiravanje, proganjanje (danas i na društvenim mrežama), praćenje... Ali fizičko nasilje je najvidljivije i u društvu i najlakše se dokazuje - objasnila je.

Međutim i drugi vidovi nasilja su veoma opasni i veoma teški za ženu, ističe naša sagovornica, ali se retko prepoznaju od strane institucija i teško se sankcionišu. A najčešće se završavaju fizičkim nasiljem. A kada bi institucije reagovale na vreme, na prvi vid nasilja, možda bi se i izbeglo fizičko nasilje i česti smrtni ishod koji se dešava - potencirala je Veljovićeva.

Na pitanje zašto je izražen tako patrijarhalan obrazac muškog nasilja, naša sagovornica ističe da to nije samo problem u Srbiji, već u celom svetu.

- Tamo gde je muškarac "glava porodice", a čija je reč glavna i poslednja, ukoliko je nasilnik, ispoljava nad slabijima od sebe višak moći. Takav muškarac često uopšte nije nasilan u drugim segmentima svog života, jer ne sme. Recimo, na poslu, jer ima iznad sebe nekoga, ili u društvu - jer tamo je ravnopravan sa drugima u okolini. Ali, u svojoj kući on sebe zamišlja da je glavni i da može da radi šta hoće i da svi moraju da ga poštuju i da budu podređeni njemu. Prvo supruga, a onda deca, a taj obrazac ponašanja se nasleđuje sa kolena na koleno - istakla je.

Nekada je moć počivala na tome što su muškarci više zarađivali od žena, međutim iako je žena danas finansijski nezavisnija, a neretko i više zarađuje od muškarca, ipak doživljava nasilje u porodici - upravo zato što su ti obrazci ponašanja ostali isti kao pre sto godina, naročito u partnerskim odnosima. Prirodno se nameće pitanje zašto bi onda ostala sa nasilnikom i kako muškarac postiže dugotrajno nasilje nad ženom?

- Žene ostaju sa nasilnikom iz mnogo razloga. Prvenstveno jer nasilje ne kreće sa teškim fizičkim nasiljem. Nasilnik je vrlo često u početku izuzetno ljubazan, romantičan i slično. Ali na neki način i posesivan, jer prvo psihološki deluje na ženu da ona ne može da živi bez njega, a potom je postepeno ubeđuje da je ona kriva za to što se dešava, da nešto nije uradila dobro, da je negde pogrešila, da je nešto pogrešno rekla, da se nasmejala nekome kome nije trebala... Vremenom pravi krug oko nje, odvaja je od društva i porodice, ubeđuje da su svi protiv njih i njihove veze, da loše utiču na nju i žena polako, ako je zaljubljena, počinje da sluša partnera dok je on tim, veoma specifičnim oblicima manipulacije - izoluje. Kada se to desi, ona veruje da ne može da uradi ništa u životu bez njega, sve što kaže prihvata kao istinu i sama počinje da veruje da je kriva i da je zaslužila nasilje.

Veljovićeva upozorava da svaka žena može da doživi nasilje. Neke svetske statistike (koje nisu zvanične), kaže, govore da je bukvalno svaka ženska punoletna osoba u nekom trenutku života doživela neki oblik rodnobaziranog nasilja. Primera radi, neki neprimeran dodir u autobusu, dobacivanje na ulici... I to se sve toleriše, naročito u situacijama kada muškarac pređe granicu prilikom udvaranja, što mu se ne zamera.

- S.O.S. telefoni rade na tome da osnaže ženu da nije kriva niti je zaslužila nasilje, da je krivica nasilnikova i da je to njegova sramota. I žene koje su finasijski veoma uspešne priznaju da osećaju sramotu kada dožive nasilje, jer smatraju da su u tom svom segmentu života neuspešne. Postoji i veliki deo žena koje ostaju sa nasilnikom zato što ga se plaše, zato što joj on preti da će oduzeti decu, povrediti njih, njihovu porodicu, da će im praviti probleme na poslu. Ona mu veruje da je toliko moćan da će ono što preti i da ostvari. A vidimo, u velikom broju slučajeva, da ga se sa razlogom plaše.

I kao što svaka žena može da doživi nasilje, tako i nasilnik može da bude svako. Sagovornica ističe da je pogrešno mišljenje da su nasilnici samo ljudi sa margine ili nisko obrazovani nasilnici. Ne, nasilnici su i ljudi iz sveta poljoprivrede i profesori na fakultetu, i političari i direktori preduzeća, i privatnici i akademski građani, i pisci i glumci. U svim sferama društva postoje muškarci koji su nasilni i u svim sferama društva postoje žene koje trpe nasilje.

- Porodični partnerski odnosi su sprecifični. Većina se rađa iz ljubavi, strasti i želje da se bude zajedno, zbog čega se ekonomsko ili psihološko nasilje u početku ne primećuje. Imali smo slučaj žene kojoj je budući muž prvog dana zabavljanja rekao "ili ćeš biti moja ili Božija", i ona je to doživela kao najromantičniju izjavu. Međutim, to je bila skrivena pretnja koju nikada nijedna devojka ne bi tako doživela. Ispostavilo se da je on izuzetno posesivan, ljubomoran, da joj ne dozvoljava da izađe iz kuće bez njega, da je potpuno kontroliše i da je u stvari stvarno to i mislio kada je izjavio - ispričala je Veljovićeva.

Koordinatorka upozorava da žena u vezi sa nasilnikom još od zabavljanja pravi kompromise, tako da se nasilje uvuče na mala vrata.

- Obično se prvi put osvesti i primeti nasilje kada dođe do fizičkog nasrtaja. A onda, kad se situacija smiri, i žena razgovara sa partnerom, on se "opravda" i obeća da će da se promeni. I stvarno se promeni nekih mesec, dva, tri, bude idealan kao na početku veze, pa se ponovo desi nasilje. I opet se izvinjava i obećava promene. I to tako traje u nedogled, a intervali između nasilnog ponašanja i tog, kako mi zovemo "medenog meseca", sve su kraći i kraći, dok žena stalno živi u strahu kada će se ponoviti. I to je razlog zašto nikada ne prijavljuju nasilje u samom začetku.

Prenoseći iskustvo Mreže, Veljovićeva kaže da žena kada prijavi nasilje odmah kada se prvi put desi - odmah i napušta nasilnika i ne okreće se nazad. Ali, kada jednom pređe preko nasilja, ona prelazi i drugi, treći, peti, sedmi put... do trenutka dok nasilje ne postane toliko neizdrživo da ne može više da trpi ili dok i njena deca ne postanu žrtve. Pa iako ne postanu, majke moraju da imaju svest da se svako nasilje, čak i ako nisu direktne žrtve odražava na decu, i da postoje ozbiljne šanse da obrazac ponašanja koji posmatraju prenesu na svoje buduće veze.

- I to su svetske statistike. Statistika kaže da se žene od 13 do 15 puta vraća nasilniku dok ga konačno ne napuste. Neke nikad ni ne odu i uvek se nadaju da će se on promeniti. Tu je i patrijahalno mišljenje, da je za decu bolje da su otac i majka zajedno, radije nego da budu razvedeni. A u stvari je za decu mnogo bolji dobar razvod nego loš brak. A nasilnik se nikada ne menja - sigurna je koordinatorka, koja iako zna da postoje programi za rehabilitaciju nasilnika, smatra da je to samo teoretski moguće.

Na pitanje da li iz iskustva može da kaže da li pad ekonomskog standarda utiče na porast stope nasilja u Srbiji, Veljovićeva nije u to ubeđena. Ona smatra da je u pitanju samo bolja informisanost, naročito putem interneta i društvenih mreža, što doprinosi većem broju natpisa o nasilju, ali, ujedno, i većem osnaživanju žena. Ali upozorava da se osnaživanjem sve više žena prijavljuje nasilje, čime nasilnici polako gube kontrolu nad svojim partnerkama, što često zna da bude okidač da postanu još agresivniji.

Upitana koji delovi Srbije obično imaju najviše poziva, Veljovićeva naglašava da je to diskutabilno.

- Najviše poziva po našim statistikama ima Beograd, ali tamo ima i najviše organizacija. A druga stvar je žena iz jednog može da pozove drugi okrug. Ali, recimo, S.O.S. telefon Zlatiborskog okruga ima najviše poziva. Ali i to ima veze i sa time šta koja organizacija radi i kakve usluge pruža, a one koje rade 24 sata imaju i najviše poziva. Zadnjih nekoliko godina se radi na formiranju zajedničkog (na nacinalnom nivou) S.O.S. telefona na kojem će dežurati svih 30 organizacija, a koji se očekuje do kraja 2023. godine - najavljuje Veljovićeva.

Kao poruku za kraj, naša sagovornica je istakla u intervjuu da niko nije dužan da trpi nasilje.

- Rodno bazirano nasilje je političko pitanje i društveni problem, a krivica i odgovornost je uvek nasilnikova, i nijedna žena nije dužna da trpi nasilje u porodici. Život bez nasilja je osnovno ljudsko pravo. Osnovna stvar je da žena žrtva nasilja shvati da ona nije kriva za nasilje, da ne treba da trpi nasilje i da se nasilnik neće promeniti. Da bi promenila situaciju u kojoj se nalazi, treba da se osnaži i prijavi nasilje i bude iskrena u toj prijavi. I da shvati da se nasilnik nikada neće promeniti koliko god da obećava i koliko god da je slatkorečiv. I čim primeti prve signale nasilja treba da razmisli o tome da prijavi takvo ponašanje, jer to nije nešto što se neće ponoviti. Ako se jednom desilo, dešavaće se ponovo.

(Ona.rs)

.