Heroinu slovenačkog porekla niko nije prepoznao po povratku iz rata: Narednik srpske vojske Natalija Bjelajac

Nakon njene smrti, na skromnom spomeniku ostalo je samo uklesano "Narednik Srpske vojske Natalija Bjelajac"

Antonija Javornik bila je obična devojka iz Maribora u Sloveniji koja je prebegla u Srbiju, gde je učestvovala u oba Balkanska i Velikom ratu sa našom vojskom pod imenom Natalija Bjelajac. Tokom službovanja u srpskoj vojsci dvaput je ranjena i 12 puta odlikovana, a njena požrtvovanost i rat su je toliko promenili da je porodica nije prepoznala kad se vratila kući.

Na svečanosti povodom 60 leta od proboja Solunskog fronta, 1978. godine, pojavila se bez pompe i svojih 12 odlikovanja, tako da niko nije ni znao da je to Nana, kako su je zvali od milošte. O njenoj skromnosti najbolje svedoči to što, iako je prošla tri rata sa našim junacima i vratila se ranjena u Beograd, odbila je da prihvati zemlju ili kredit za kuću, na šta je imala pravo kao dobrovoljac.

Preporučujemo

- Ništa od toga nisam želela da iskoristim. Ličilo bi na trgovački odnos: ja otadžbini malo krvi, ona meni zemlju, položaj, kuću, novac. Nisam to mogla, iz ljubavi sam se borila za slovenske narode, da žive u jednoj državi ‒ ispričala je Natalija pre pola veka čačanskom književniku Antoniju Đuriću za njegovu knjigu "Žene Solunci govore".

Otkud Slovenka u srpskoj vojsci?

Početkom XX veka pristalice ideje jugoslovenstva našli su se na putu oslobađanje svih Južnih Slovena od strane, pre svega, austrougarske i turske vlasti, kako bi se ujedinili u jednu državu zbog jeziče, kulturne i etničke srodnosti. Srbija je tu imala ključnu ulogu, dok je sama ideja jugoslovenstva počela u intelektualnim i kulturnim krugovima, sa velikim uporištem u Sloveniji.

Među njima se našao i oficir austrougarske vojske sa službom u Bosni - Natalijin stric, Martin Javornik. Kako je objašnjeno na sajtu "Military Shop", on je bio veoma razočaran stanjem u vojsci i odnosom austrougarske prema srpkom narodu, zbog čega je preko prijatelja prešao u Srbiju i postao kapetan u srpskoj vojsci.

-  Moj stric Martin je bio besan kad je objavljena aneksija BiH. "Dokle će tuđinci da tlače ovaj narod", govorio je. Jednu noću je krišom prešao preko Drine gde su ga prihvatili srpski graničari i otpremili dalje, najpre u Šabac, pa u Beograd, Kragujevac - prenosi "Politika" Natalijine reči.

Njegov uticaj je bio ogroman na buduću ratnicu. Doneo joj je knjigu srpskih junačkih pesama, pisanu na ćirilici, zbog čega je naučila i novo pismo i tražila još takvog štiva. Natalija je jednostavno ostala inspirisana Kosovskim zavetom i srpskim epskim pesmama i bila odušvljena srpkom borbom za slobodu.

Želela je i sama da pređe u Srbiju, kod strica, ali nije umela da izvede taj beg na najbolji način. Dva puta je bežala od kuće i stigla čak do Zemuna, ali su je hvatali i vraćali roditeljima u Maribor. Otac ju je čak i u podrum zatvorio uz pretnju da će je prebiti ako ponovo pokuša nešto tako. Ali, shvativši da ne može da je spreči u njenoj nameri, vremenom je postao blag i na kraju joj je sam organizovao tajni prelazak u Srbiju preko Zemuna u Beograd.

- Vidi otac da ću ludo izgubiti glavu. Kaže: "Ne radi se to tako, dete moje, ne može se glavom kroz zid, mora to mnogo pametnije". Kad je video da me ništa ne može zadržati, pa makar i glavu izgubila, odluči da mi pomogne. Imao je druga u Zemunu, zajedno su bili u vojsci, sprijateljili se, posle i dopisivali. Pusti, veli mi otac, da ja to pripremim, da vidim šta se može učiniti. I stvarno, pisao je tome prijatelju Franju, pitao ga kakav je put preko bare. Može li se, dakle, preko Save u Beograd. Odgovor je glasio: "Preko bare se ide teško, ali ima dana kad je prohodno" - ispričala je Natalija.

Bolničarka u službi vojske 

Kada se jednom obrela u Beogradu, pozvala se na svog strica kapetana srpske vojse i vlasti su joj obezbedile put do Kragujevca u kojem je on službovao.

- Prihvatili su me srpski vojnici. Sve sam rekla, ko sam i šta sam, kako sam dva puta pokušavala da prebegnem u Srbiju, kako su me zatvorili i pretili sudom. Rekla sam ko mi je stric i gde se nalazi. Nešto su, sigurna sam, proveravali, ali su mi već sutradan rekli da je sve u redu i da me stric čeka u Kragujevcu. To je mart 1912.

Već na jesen te godine Srbija je objavila rat Turskoj i uporna ratnica nekako je uspela da dođe i do pukovnika Božidara Terzića:

- Gospodine pukovniče, Slovenka Antonija Javornik moli da je primite u vojsku kao dobrovoljca i da joj date ratni raspored. Hoću i ja da se borim za slobodu porobljene braće. Ali ja više nisam Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam i pod čijom sam zastavom - glasila je njena prva molba da joj se da puška.

- Pušku vam ne možemo dati. Nije puška za vas. Možete, ako hoćete, da nam pomognete u vojnoj bolnici - usledio je odogovor  pukovnik.

- Bolnice idu za vojskom. Bolničari su značajni isto toliko koliko i strelci u prvoj borbenoj linij - pristala je Natalija na uslov i započela tečaj za za bolničare. Deset dana kasnije izbio je Prvi balkanski rat.

Bila je u istom puku kao i njen stric Martin, ali ga nije viđala. Sve vreme je negovala i brinula za ranjenike, podizala im moral i hrabrila ih. Usledila je pobeda, a Kosovo je bilo oslobođeno.

- Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine, s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna, u radosti i žalosti se govorilo o Kosovu i evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo. Ispunili zavet mnogih generacija - pričala je ova hrabra devojka po oslobađanju Kosova i Metohije i proterivanju Turaka, zadivljena slavljem srpske vojske zbog oslobađanja od viševekovnog ropstva i ispunjenjem kosovskog zaveta.

12 ordena na grudima

Već po izbijanju Drugog balkanskog rata, Natalija više nije bila bolničarka, već vojnik rešena da učestvuje u borbama. Ratni drugovi su je naučili da koristi oružje i osnovne vojne taktike. Sa njima je uspela da zarobi čitavu bugarsku artiljerijsku jedinicu  i za taj poduhvat je dobila prvo odlikovanje za hrabrost - Zlatnog Miloša Obrenovića za hrabrost koji joj je lično prikačio pukovnik Terzić.

Do početka Prvog svetskog rata, nekada slovenačno devojče, sada je već bila prekaljeni borac u prvim borbenim redovima, koja je rame uz rame sa srpskim vojnicima vojevala na Ceru 1914. godine. Tu je izgubila u bici voljenog strica koji je poginuo, a dobila još jedno odlikovanje Miloš Obilić.

Ništa nije moglo da zaustavi mladu borkinju. Učestvovala je u odbrani Beograda, nastavila je da se bori na Drini i Kolubari, a na Kajmakčalanu je 1916. zarobila 30 bugarskih vojnika, zbog čega su joj još jednom stavili orden na grudi.. povlačila se sa srpskom vojskom preko Albanije, boravila na Krfu. Bila je učesnik svih velikih bitkaka Solunskog fronta. Ranjavana je u bitoljskim bitkama.

Karađorđevom zvezdom je odlikovana nakon što je teško ranjena tokom proboja Solunskog fronta i morala je da se povuče iz borbe. Ranu na grudima su joj tom prilikom zacelili, ali joj je metak u nozi ostao zauvek sa njom kao suvenir na borbene dane. Ukupno je odlikovana 12 puta među kojima je i francuski orden Legije časti najvišeg stepena.

- Rat je bio završen, pa sam iz niške vojne bolnice stigla u Beograd, dobila odobrenje i objavu da idem u Maribor, vidim svoje. Sve sam ih zatekla u životu, ali me ne prepoznaše. Nije ni čudnovato, devet godina nismo se videli. Pred njima nije više bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik Srpske vojske, sa dvanaest odlikovanja na grudima.

Život posle ratnih dana

Beograd ju je vukao nazad i odmah mu se vratila, gde je nastavila da živi skromno, mirno i povučeno, odbivši da primi bilo kakvu materijalnu pomoć.

- Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode - da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kada sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo. Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi je žao što nisam imala dece –prenosi Dnevno njene reči iz knjige “Žene Solunci govore”.

Ali, ubrzo je počeo još jedan rat i odmah na početku Gestapo ju je sproveo u logor na Banjici, koji je jedva preživela. Posle toga joj se gotovo gubi trag, a pisac Antonije Đurić beleži njenu pojavu na svečanosti povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta.

Ova heroina umrla je 16. avgusta 1974. godine, na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke, i pridružila se svom voljenom stricu koji je stradao baš tada. Nakon njene smrti, na skromnom spomeniku ostalo je samo uklesano "Narednik Srpske vojske Natalija Bjelajac".

(Ona.rs)