Kako je bolničarka i vojni dobrovoljac "Gvozdenog puka" postala prva žena srpski oficir: Britanka Flora Sands

Engleska bolničarka Flora  Sands ostaće zabeležena u vojnoj istoriji kao prva žena oficir u srpskoj vojsci i kao jedina žena iz Britanije koja je postala vojnik u Prvom svetskom ratu. Kao učesnik u prvim borbenim redovima za svoje zasluge je odlikovana čak sedam puta, između ostalog i prestižnom Karađorđevom zvezdom i Ordenom Svetog Save.

Flora Sends je rođena 22. januara 1876. godine, u malom mestu Neder Popiton, u istoimenoj parohiji u Jorkširu u Engleskoj, u dobrostojećoj svešteničkoj porodici iz Korka. Njen otac Semjuel Dikson Sands je bio uvaženi londonski građanin, koji se, po potrebi službe 1885. godine sa porodicom preselio u Marlsford opština Safok, gde je Flora provela detinjstvo i mladost.

Dve godine se obrazovala u Švajcarskoj devojačkoj školi.  Tečno je govorila francuski i nemački jezik, kasnije i dosta srpskog jezika, a znala je da svira i violinu. Pored obrazovanja, Flora je u mladosti naučila i da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Kada je završila školovanje, zaposlila se kao sekretarica, ali je nešto pre izbijanja Prvog svetskog rata odlučila da završi i kurs za bolničarke.

Odmah pošto je rat zahvatio Evropu, tada već tridesetosmogodišnja Flora Sands odlučila da krene u Srbiju i pruži pomoć Srbiji. Međutim u Odredu dobrovoljne pomoći u Londonu, kako se navodi u knjizi Luiz Miler "Naš brat" o životu kapetana Flore Sands, bila je odbijena rečima: „Ima drugih daleko bolje obučenih od vas."

Razočarana ovom odlukom, uspela je da se prijavi u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala samedicinska sestrom i aktivistkinja Crvenog krsta Mabel Grujić, suprugom Slavka Grujića, načelnika Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Srbije, koja je tih dana za angloameričku jedinicu okupljala bolničarke i hirurge za pomoć Srbiji.

Već 12. avgusta 1914. godine odvažna Britanka se našla u vozu u pravcu ka Srbiji, u kojoj se upravo završila Cerska bitka.  Stacionirana je u Prvoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu, a za zasluge u zbrinjavanje ranjenika koji su nastradali u ovoj bici, nagrađena je Medaljom Srpskog Crvenog krsta i odlikovana Krstom milosrđa.

Po isteku tromesečnog ugovora vratila se u Englesku sa svojom drugaricom Emili Simonds i prikupila je pomoć za  kupovinu 20 tona sanitetskog materijala, sredstva za dezinfekciju i rendgenski aparat - sve za srpske ranjenike i već se u februaru 1915, preko Soluna i Đevđelije, sa drugaricom Emili, vratila u Srbiju. Po odluci sanitetskog pukovnika dr Vojislav Subotića iz Niša upućene su u Valjevo, u "grad bolnicu" u kome je harao pegavi tifus, gde su obe, lečeći bolesnike, i same obolele od tifusa.

Nakon poraza srpske vojske i okupacije Srbije u jesen 1915. godine, u toku povlačenja ka Albaniji Flora se odvojila od jedinica Crvenog krsta i u Prilepu se pridružila se ambulanti Drugog pešadijskog puka, da bi se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić.

Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima. Na Solunskom frontu postala je komandir odeljenja, a naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.

Posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, brzo se oporavila i vratila na front, ai su joj se rane pogoršale i morala je u Englesku na lečenje. No, i vreme koje je provela tamo nije mirovala, već je nastavila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda.

Objavila je tada kratku autobiografiju „Engleskinja, žena‐narednik u srpskoj vojsci“, pisanu na osnovu njenih pisama i dnevnika. Ove ratne uspomene su prevedene na srpski već 1917. godine i objavljene u Solunu u prevodu podnarednika Spire Radojčića, u to vreme poznatog novinara. Njeno svedočanstvo o Milunki Savić , sa kojom je delila bolnički šator, i danas neprocenjivo.

Tokom oporavka je takođe u listu "Morning star" (Jutarnja zvezda) objavila potresan članak o stradanju Srbije u Velikom ratu, pod naslovom „Šta zaslužuje srpski vojnik“, a sa Evelinom Haverfild je osnovala i Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima. Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (period septembar‐novembar 1918).

Kraj rata dočekala je sa činom pešadijskog narednika srpske vojske. Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević, Flora Sands je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, čime je postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.

Demobiliosana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za srpskog oficira i ratnog druga Jurija Judeniča sa kojim je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira.

Tokom 1927. godine je objavila i "Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919".

Na početku Drugog svetskog rata, dok je u Beogradu, na Pašinom brdu, u Ulici gospodara Vučića 91, Gestapo ju je uhapsio zajedno sa suprugom. Usled torture koju je preživeo od strane Gestapa, Jurij je preminuo u bolnici, a Flori je dozvoljeno da se vrati u Englesku.

Kada je rata prošao, ova gvozdena žena našla bez novca i sama. To je ipak nije sprečilo da putuje, pa je tako u narednih nekoliko godina obišla Jerusalim, bila je u Rodeziji (današnji Zimbabve)... Konačno se vratila u Safolk, gde je posle kratke bolesti umrla 24. novembra 1956. u 80. godini. Nedugo pre smrti obnovila je pasoš, pripremajući se za nove avanture.

Njen život ovekovečio je Alen Burdžes u romansiranoj biografiji pod naslovom "Ljupka narednica Flora Sends", 1963. godine kao i Radio-televizija Srbije u TV drami „Naša Engleskinja“.

(Ona.rs / Vikipedija /Istorijski zabavanik /Historic UK)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.