Jovanka Bončić: Prva srpska arhitektkinja koja je promenila svet i pušila žitan kao simbol slobode

U istoriji arhitekture, ali i u opštem društvenom pamćenju, retko se izdvoje žene čiji su životi i dela ostavili neizbrisiv trag uprkos vremenu i brojnim preprekama. Jedna od takvih žena bila je Jovanka Bončić Katerinić (1887–1966), prva žena koja je diplomirala na Tehničkom fakultetu u Darmštatu, a čiji život i stvaralaštvo osvetljavaju put hrabrosti, inteligencije i neiscrpne volje za napredovanjem u muškarcima dominiranoj profesiji i vremenu.

Rani život i obrazovanje

Jovanka je rođena 1887. godine u Nišu, u porodici sa jakim intelektualnim i kulturnim korenima. Njena mladalačka radoznalost i upornost vodile su je prvo ka školovanju u Beogradu, gde je pokazala izuzetne afinitete prema tehničkim naukama i arhitekturi – polju koje je tada gotovo u potpunosti bilo zatvoreno ženama. Bez obzira na društvene norme koje su ograničavale obrazovne mogućnosti devojaka, Jovanka je sanjala veće ciljeve.

Preporučujemo

Odvažna i odlučna, krenula je na studije arhitekture u Darmštat, tada jedan od najznačajnijih centara za tehničko obrazovanje u Nemačkoj i Evropi. Godine 1913. diplomirala je kao prva žena u istoriji tog fakulteta, ostavljajući iza sebe kolege i profesore koji nisu mogli a da ne primećuju njenu stručnost i upornost. Njeni crteži i projekti objavljivani su u nemačkim stručnim časopisima, a njena pojava kao žene arhitekte bila je retkost i izuzetak koji je ubrzo postao primer.

Profesionalni i lični život

Jovanka Bončić nije samo pravila prve korake kao arhitekta u tadašnjoj evropskoj arhitektonskoj eliti – njen životni put bio je isprepleten i sa velikim ličnim izazovima i istorijskim preokretima. Udala se za Andreja Katerinića, ukrajinskog plemića i arhitektu, s kojim je delila i stvaralački i životni put. Zajedno su preživeli turbulentne periode kroz koje je prolazila Evropa – tri velika rata, rusku revoluciju i brojne političke i društvene prevrate.

Porodica Katerinić, kao i mnogi drugi, često je morala da menja domove zbog ratnih sukoba i neprilika. Niš, Požarevac, Vranje, Beograd, Kijev, Moskva, ali i gradovi poput Venecije, Pariza i Firence, postali su mesta njenog životnog i profesionalnog delovanja i usavršavanja. Uprkos neizvesnosti i teškoćama, Jovanka je uspela da sačuva svoju porodicu i pruži im sigurnost, ali i da ostvari brojne značajne arhitektonske projekte.

Arhitektonsko nasleđe

Jovankina dela ostaju trajni pečat na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Projektovala je važne objekte kao što su Banjski dvor u Banjaluci, Kur salon i deo kupatila u Banji Koviljači, kao i zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu. Njena arhitektura predstavlja skladnu fuziju srpskog nacionalnog stila i zahteva moderne evropske arhitekture, a njena dela odišu pažnjom prema detaljima i funkcionalnosti.

Bila je savremenica velikih imena arhitekture i umetnosti, prijateljica i koleginica ličnosti poput Bete Vukanović, Jelisavete Načić, Danice Pavlović i majke Milene Barili. Upravo su ti kontakti dodatno obogatili njen pogled na umetnost i svet, čineći je ne samo arhitektom, već i intelektualkom i modernom ženom svog doba.

Priznanja i sećanje

Zahvaljujući upornosti i uspehu, Jovanka Bončić danas je ponovo u fokusu stručne i šire javnosti zahvaljujući i knjizi „Žena koja je pušila žitan“ autorke Olge Radić. Na međunarodnom nivou njeno ime čuva i ulica u Darmštatu nazvana po njoj, što govori o njenom značaju i van granica Srbije.

Iako je gotovo zaboravljena decenijama, Jovankina priča vraća se u središte pažnje kao simbol ženske emancipacije, umetničkog i profesionalnog dostignuća i istorijskog svedočanstva o jednom vremenu koje je od nje zahtevalo ne samo talenat, već i hrabrost, snagu i istrajnost.

Za kraj – žena i putokaz

Jovanka Bončić nije bila samo arhitekta; bila je žena koja je svojim delom i životom ispisala stranice istorije – ne samo svoje profesije, već i ženske borbe u jednom vremenu kada se teško moglo biti sve to u isto vreme. Njena životna priča i dela ostaju podsećanje na to kako se upornošću, znanjem i verom u svoje snove mogu menjati ne samo sopstvene sudbine, već i društvo u celini.

Kao što je sama verovala, arhitektura je nešto što ostaje zauvek – baš kao i trag koji je ona ostavila, koji i danas inspiriše nove generacije da pomeraju granice i hrabro kroče ka svojim ciljevima.

(Ona.rs)