Ja sam dula smrti: Pred smrt dolazi jedan zvuk, ali ono što porodice ne shvataju boli još više

Bilo je jedno obično, oblačno jutro, dok sam se vozila kroz gužvu, ugledala sam bilbord za obližnju dečju bolnicu. Na njemu – majka koja drži tek rođenu bebu. I dok sam gledala taj prizor, bila sam na putu da posetim pacijente koji su na samom kraju svog života. Ironija tog trenutka me probola.

Kao dula smrti, odnosno osoba koja pruža podršku ljudima u poslednjim danima, satima i trenucima života, prisustvujem najranjivijim i najemotivnijim momentima koje neko može doživeti. Mnogi misle da rad sa umirućima i njihovim porodicama automatski znači tugu i depresiju. Ipak, upravo ti trenuci pored kreveta me podsećaju da uživam u svakom danu i osvešćuju prolaznost sopstvenog života. Biti dula naučilo me je šta se zaista dešava na kraju puta — i omogućilo mi da drugima pomognem da se sa tim susretnu pripremljeniji nego što sam ja bila.

Preporučujemo

Pre četiri godine, mog oca su otpustili iz bolnice na kućnu hospis negu. Ležao je u crvenom metalnom bolničkom krevetu, postavljenom u sred dnevne sobe. Medicinska sestra izvadila je bocu morfijuma i objasnila koliko da mu dajemo na svaka tri sata. U glavi mi se vrtelo: Zar to nije posao stručnog osoblja? Kako ona misli da ja to znam? Šta ako pogrešim i on prestane da diše?

Zatvorila sam oči i pokušala da usporim disanje

„Pozovite ako bilo šta zatreba“, rekla je. „Hospis sestra je dostupna 24 sata.“

Te večeri, treće otkako se tata vratio kući, sedela sam pored njegovog kreveta. Mama je bila preko puta, u fotelji. Negde oko ponoći, grleni zvuk, nalik kotrljanju kamenja, postajao je sve glasniji. Pozvala sam sestru da pitam šta mogu da mu dam kako bi mu disanje bilo lakše. Bila je osam meseci trudna i udaljena sat vremena, ali ponudila je da dođe. „Vi to možete“, rekla je. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Pripremila sam kapaljku, podigla tatinu usnu i nežno mu dala lek.

U 7:30 ujutru, otišla sam na sprat da pozovem muža, dok je mama otišla po čašu vode. Kada sam se vratila, stajala je pored kreveta. „Mislim da je otišao“, rekla je. Tata je sačekao da ostanemo sami, da bi umro.

Osećaj nemoći jer nisam znala da li mu je bilo udobno u poslednjim satima, progonio me je mesecima. Krivica zbog toga što nisam bila uz njega u poslednjem trenutku bila je ogromna.

Sledeće godine, želeći da bolje razumem šta se zapravo dogodilo, počela sam da istražujem šta rade dule smrti. Šest meseci kasnije upisala sam kurs.

Kada sam porodici rekla da ću raditi sa osobama koje umiru, razumljivo, brinuli su da će me to emotivno iscrpeti. Ipak, želela sam da budem ono što je meni nedostajalo – neko ko zna, ko podržava, i ko donosi mir.

U isto vreme, preminula je moja 80-godišnja komšinica, a ja sam usvojila njenog osmogodišnjeg psa, Gaju. Bila je nežna i smirena, spremna da se prepusti maženju svakog prolaznika. Nije reagovala kada bi joj deca dodirivala uši ili naslanjala glavu na njen stomak. Znala sam da će biti idealan terapeutski pas.

Nakon nekoliko treninga, Gaja i ja postale smo sertifikovani terapijski tim

Počele smo zajedno da posećujemo pacijente u hospisu.

Jednog proleća, dok smo bile uz čoveka u osamdesetim, okruženog suprugom i sinovima, čula sam poznat grleni zvuk — isti kao kad je moj otac umirao.

„Zvuči strašno, ali nije u bolovima“, rekla sam njegovom sinu.

„Molim vas, nastavite da mi to govorite“, zamolio je.

Objasnila sam da njegov otac ne može da pročisti disajne puteve, pa se javlja taj zvuk. Prepoznala sam strah u njegovim očima, isti onaj koji sam i sama imala. Tada nisam znala da je to deo procesa umiranja, pa sam mislila da se moj otac guši.

Jednog petka, Gaja i ja ušle smo u sobu u kojoj je vladala tišina dublja od one u kapeli dva sprata niže.

„Jeste li pričali sa mamom?“ pitala sam porodicu okupljenu oko kreveta. Bili su iznenađeni — nisu znali da sluh obično poslednji nestaje.

Sledeće nedelje, srela sam dve žene koje su sedele pored kreveta muža i zeta. Izgledale su iscrpljeno.

„Ne želimo da idemo kući, da ne bismo propustile trenutak kada ode“, rekla je njegova supruga, dok je mazila Gaju.

Jedna od najzapanjujućih stvari koje sam naučila jeste da mnogi ljudi upravo čekaju da im najbliži napuste prostoriju kako bi mirno prešli. To nije ono što većina očekuje. Neki, pak, ne odlaze dok ne reše nešto važno ili dok ne dočeka određena osoba da ih vidi.

Zahvaljujući svom poslu i iskustvu, počela sam da razmišljam o sopstvenom kraju. Da li želim da umrem kod kuće ili u ustanovi? Kako želim da budem sahranjena? Želim li muziku? Da li da slavlje mog života bude razdragano i veliko? (Odgovor je – da.) Napravila sam svesku sa svim važnim informacijama – računima, testamentom, voljom, punomoćjem. Sve postoji i u elektronskoj formi. Nadam se, naravno, da će mojoj porodici zatrebati tek za mnogo decenija – ali me umiruje to što im olakšavam.

Godinama sam izbegavala da pričam o smrti. Naslanjala sam se i na sujeverja svoje majke, koja veruje da pominjanje smrti doziva Smrt lično. Ali biti dula promenilo je sve. Sada se ne bojim kraja – jer znam kako izgleda. I svaki put kada upoznam pacijente koji imaju manje od šest meseci života, podsete me da živim.

Ne mogu da promenim očevu smrt niti očaj koji sam tada osećala. Ali mogu da budem uz druge. Zahvaljujući svom znanju, iskustvu i Gaji, pomogla sam mnogima da budu pripremljeniji. I da sa manje straha dočekaju ono što je – neizbežno.

(Ona.rs/HuffPost)