Srpska kneginja koju je sudbina lomila: Dva puta je proterana, sin je poginuo mlad, a njen kraj kida dušu

Rođena u blizini Atine, u trenutku kad je ugledala svet već je nosila dve krune na ramenima, grčku i dansku. Kneginja Olga Karađorđević bila je dete koje je u startu pripadalo svemu velikom, a ipak ju je život vodio kroz sve što je najteže. Od dva egzila, preko političkih previranja, do smrti deteta, retko ko je podneo toliko bola, a ostao uspravan. Ona jeste.

Tatoi, letnja rezidencija grčke kraljevske porodice, mesto koje je danas na ivici raspadanja, bio je njena kolevka. Baš tu, 1903. godine, rodila se najstarija ćerka princa Nikolasa i vojvotkinje Elene Vladimirovne, unuke ruskog cara Aleksandra Drugog. U njenim venama susretale su se tri dinastije - grčka, danska i ruska.

Preporučujemo

Uz nju su odrasle sestre Elizabeta i Marina, a sve tri vaspitavala je engleska dadilja Kejt Foks. Bio je to privilegovan početak života koji nijednog trenutka nije nagoveštavao koliko će surov postati.

Od devojke u egzilu do jedne od najvoljenijih srpskih kneginja

Olga je imala jedanaest godina kada je njena porodica proterana iz Grčke. Prvi put je osetila šta znači izgubiti dom, gledati kako otac odlazi u Pariz, a ona, dete plave krvi, obilazi domove rođaka širom Evrope, pokušavajući da sačuva makar privid normalnog odrastanja. Sudbina je za nju već bila isplanirala brak sa danskim princom Frederikom. Ali onda se desio London 1922. godine, humanitarni bal, prijateljica Zija Verner i - jedan pogled.

Tad je videla njega, mladog, visokog, obrazovanog srpskog kneza Pavla Karađorđevića. Toliko običan detalj kao odlazak u bioskop bio je njihov prvi susret, a već sledeće godine Pavle ju je zaprosio. Njihovo venčanje u Beogradu 1923. godine postalo je simbol elegancije i jednog vremena, uz kuma, britanskog kralja Džordža Šestog, što je samo potvrdilo koliko su Karađorđevići bili blisko vezani za evropske dinastije.

Olga se brzo uklopila u srpsku sredinu. Svojoj rođaki, kraljici Mariji, poslala je pismo iz kojeg se videla iskrena radost što će biti deo iste priče. Voljena i prihvaćena, bila je moderna žena svog doba, jahala je, skijala, igrala tenis, ugrađivala radio u kola, imitirala Čaplina. Ali mir nikada ne traje večno.

Drugi egzil: Olga i život od palata do afričke divljine

Ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine izvuklo je Pavla iz kulture i umetnosti i gurnulo ga u politiku koju je prezirao. Postao je knez-namesnik, pokušavajući da balansira između Evrope koja gori i Jugoslavije koja puca po šavovima. U tom periodu nastala je i zloglasna fotografija Olge sa Hitlerom, gde se smeje, iako su zapisi potvrdili da je bila prestravljena, zgrožena i duboko uznemirena susretom.

Nakon puča 27. marta 1941. godine, Pavle, Olga i njihovo troje dece, Aleksandar, Nikola i Jelisaveta, proterani su iz zemlje. Predati britanskim vlastima, završili su u Keniji, u potpuno nenaseljenoj divljini. Drugi egzil bio je mnogo teži od prvog. Nema kulture, nema Evrope, samo tišina, prašina i osećaj da ih je ceo svet zaboravio. Olga je u dnevniku pisala kako pokušava da glumi normalan život, dok gleda kako joj se suprug slama pod teretom bolesti i nepravde.

Privremeni povratak u Englesku, koji je odobrio Čerčil nakon pogibije vojvode od Kenta, njene sestre Marine, bio je kratko olakšanje. Po povratku u Afriku zatekla je Pavla na ivici snage. Tek 1943. godine uspeli su da se presele u Johanesburg, a u Evropu su se vratili tek 1949, u vreme kada im je komunizam u Jugoslaviji već zapečatio sudbinu - proglašeni su za neprijatelje i nisu smeli nazad.

Gubitak sina i odlazak iz sveta bez ikakve pravde

Iako su se konačno vratili u evropsku civilizaciju, život nije prestajao da ih testira. Kao rođaci britanske kraljevske porodice mogli su da posećuju Ujedinjeno Kraljevstvo, ali sreća je trajala kratko. U aprilu 1954. godine, njihov sin Nikola poginuo je u saobraćajnoj nesreći u blizini Londona. Za roditelje koji su preživeli sve, dva proterivanja, rat, političke prevrate, to je bio udarac posle kojeg se nikada nisu potpuno oporavili.

Knez Pavle preminuo je 1976. godine u Parizu. Olga je doživela duboku starost, ali ne i pravdu. Preminula je 1997. godine, tiho, daleko od zemlje koja je nekada bila njen dom. Rehabilitovana je tek 2013, a sud je potvrdio da su joj bila pogažena osnovna ljudska prava.

Njeni i Pavlovi posmrtni ostaci preneti su 2012. u Srbiju i sahranjeni na Oplencu, uz najviše državne počasti. Bila je to poslednja ispravka jedne nepravde, makar simbolična, za ženu koja je kroz ceo život nosila kraljevsko držanje čak i onda kada više nije imala ni zemlju, ni dom, ni sigurnost.

(Ona.rs)