Gledala sam "Povratak Žikine dinastije": Danijela Dimitrovska je prijatno iznenađenje, film "sladunjav"

"Ćao, imamo li neke karte za premijeru filma večeras?"

"Pobogu, otišle su odavno. Ali evo pokušaću da ti nabavim nešto."

Preporučujemo

Da vam premotam narednih 8 sati - oko pet popodne sam dobila dve karte i sinoć, posle celog dana koji mi je već bio dovoljno gust, otišla na premijeru filma "Povratak Žikine dinastije". Krenula sam s nekom polusvesnom odlukom da ne očekujem ništa, čak i par puta samu sebe pitala što jednostavno ne legnem da spavam. Ali ta neizvesnot i balansiranje između želje da saznam kako je ispao jedan od najiščekivanijih filmova ove godine i poriva da ga potpuno zanemarim mi nisu dali mira. A možda je to najbolji način da se ode na projekciju nastavka jedne od najpoznatijih domaćih franšiza - rasterećeno, čak i mrvicu skeptično, jer sve ostalo vodi u razočaranje. Na sreću, ovog puta su me baš ta niska očekivanja dovela u situaciju da izađem iz bioskopa prijatnije iznenađena nego što sam mislila da je moguće.

Priznajem, u pojedinim momentima sam se čula kako, kroz šapat, izgovaram sebi: "Bože, koliko je ovo glupo." Ali istovremeno, nešto me je teralo da se nasmejem, da se prepustim i da prihvatim taj blagi haos kao deo šarma. I eto, tako se rodio moj generalni utisak: film je sladak. Sladak na onaj način na koji su sladak prvi sneg, novogodišnje reklame ili babin porodični album. Pomalo nespretan, pomalo previše jednostavan, ali topao, iskren i neverovatno nostalgičan.

Ono što mi je posebno leglo jeste koliko su se autori trudili da ovaj nastavak ostane unutar sveta koji svi već znamo. U doba kada se sve modernizuje, apdejtuje, sa previše digitalnog šmeka, bilo je neočekivano osvežavajuće videti da je duh stare Žikine dinastije zapravo ostao isti. Nisu se trudili da odrade običan copy-paste onog na šta smo navikli, ali tu su dobro poznati Mercedes i vrata koja se vezuju kanapom, mnogo knjiga, čak vidimo i Mišinog mlađeg sina Milana kako čita knjigu - skoro nezamislivo mleđu mađom generacijom, tu je i dobro poznata kafana, Katinkina kuća i neprevaziđeni Nikola Kojo, koji me je kroz ceo film mnogo više asocirao na samog Žiku, nego na Mišu - doduše, ako mu se oduzme Žikin entuzijazam, ostaje lik koji jeste i dalje nesnađen, ali nosi dušu Beograda koju malo ko danas tako lepo čuva.

Ta nostalgija prema vremenu kojeg nema, a želimo da vratimo, provučena je kroz likove, kroz humor i mnogo puta ponovljenu rečenicu "To je Srbija", kroz muziku, pa čak i kroz način snimanja. A publika u sali je tačno reagovala na te momente, svaki put kada su se pojavile reference na staru ekipu, osećala se kolektivna toplina. Kao da nas je film pozvao da sednemo u dnevnu sobu iz osamdesetih, gde se porodično gledalo sve što je tada išlo na televiziji, bez milion opcija koje otimaju pažnju.

Danijela Dimitrovska - prijatno iznenađenje

Posebno sam ostala prijatno zatečena ulogom Danijele Dimitrovske. Koliko god da je naviknuta na kamere, ovo je sasvim druga vrsta scene, i iznenadilo me koliko se dobro snašla. Prirodna, nenametljiva, smirena, kao da je oduvek bila tu.

Možda sam donekle očekivala da će se, kao što često viđamo kod manekenki kada pređu u glumački prostor, videti ta neka ukočenost, blaga nesigurnost ili preglumljavanje. Kod nje toga nije bilo. Delovala je kao da se zaista zabavlja, kao da je potpuno deo tog malog, razigranog univerzuma. I to doprinosi celom filmu, jer ga čini mekšim, toplijim, lakšim za praćenje.

I još jedna mala tajna koju mogu da vam otkrijem - pored toga što izgleda kao boginja, Danijela rastura karate. Dalje ću vam ostaviti mašti na volju.

Takođe, ogroman aplauz za kasting ekipu. Mladi Žika, Mišin sin, neverovatno likom i energijom podseća na Koju iz mlađih dana. Od pvog trenutka kada sam ga videla na crvenom tepihu do svakog frejma u filmu, asocirao me je na neke od Mišinih zlatnih momenata iz ostvarenja od pre nekoliko decenija. Iako na kraju shvatamo da nisu toliko isti, autorska ekipa je uspela da uradi nešto što zapravo čini glavnu nit ovog filma - skoro neprimetno poveže sa onim delovima koji svima žive u srcu, tako da vrlo nesvesno jednako zavolite nove likove i ubacite ih u istu fioku sa originalnim Milanom i Žikom.

Da, film ima delove u kojima sam osetila da se ritam razvlači. Neću da lažem, bilo je par trenutaka kada sam imala poriv da proletim kroz Instagram feed. Ali čak i tu, kada se distanciram od ličnog doživljaja, vidim da je tempo verovatno deo koncepta.

Jer se podsetim svih Žikinih dinastija koje sam gledala godinama i samo sebe ukorim. Nije ovo ni Marvel, ni još jedna akcija s Netflix-a. Ovaj film ne pokušava da bude hip, brz, agresivan - iako ima "akcije", koje često deluju kao malo borbenija verzija igara koje smo igrali kao deca, poput šuge ili one kada jedni druge nosimo na leđima, oprostite, ne sećam se ni imena ni pravila, ali računam da znate o čemu pričam.

Mada, čak i ako su neki segmenti sporiji, onda su sporiji zato što pokušavaju da zadrže određenu formu, starinsku, pravu, televizijsku. Možda bi to moglo da se skrati, da se zategne, da bude dramaturški čvršće, ali ne bih rekla da mu to drastično oduzima vrednost. Štaviše, daje mu neku staromodnu atmosferu, onu koju bi film izgubio ako bi se previše "polirao".

Sladak, ali ne i savršen 

Film definitivno ima onu dozu naivnosti koja je prisutna u svim delovima Žikine dinastije. Humor koji je pomalo šašav, situacije koje se graniče sa apsurdnim, dijalozi koji povremeno zvuče kao improvizacija.

I da, bilo je momenata kada sam spustila pogled i sakrila se u stolici jer mi je delovalo kao da su ti trenuci toliko blamantni da me je stid što sam u istoj prostoriji. Ali opet, nekako odmah zatim sam uhvatila sebe kako se smejem, kako mi je drago što gledam baš to, i kako mi ne smeta što film nije savršen, naprotiv, mislim da bi savršena verzija Žikinog nasledstva bio potpuni promašaj.

Skeptik na ulazu, blago oduševljena na izlazu

Najveće iznenađenje? To što sam, i pored povremenog prevrtanja očima, izašla iz bioskopa sa blagim ushićenjem. Onim dečijim, neopterećenim. Nisam verovala da će mi se dopasti više nego što bi me razočarao, a desilo se upravo to.

Film nije remek-delo, ali nije ni pokušao da bude. Nije previše moderan, nije pretenciozan, nije zgusnut do besvesti. Napravljen je za publiku koja želi da se vrati korenima jedne epohe, da se priseti nečega što je činilo odrastanje, da se nasmeje nečemu jednostavnom.

Da li jedva čekam drugi deo? Apsolutno.

Iskreno, i tokom celog prvog dela iščekivala sam Milutovac, koji su toliko puta pomenuli "u svoj svojoj slavi", da je možda i najveći deo mog razočaranje upravo samo shvatanje da avanture sa sela dolaze tek sledeće godine. Jer, čim se upale svetla, već imaš želju da vidiš gde ova nova-stara ekipa može dalje da ide. I ako su neki delovi bili razvučeni, ako je humor povremeno zaplivao u banalno, i ako sam na momente poželela da zavrtim film unapred 30 sekundi, opet bih ga gledala. A to mnogo govori.

U doba kada se svi trude da nas impresioniraju, možda je baš prijatno videti film koji to ne pokušava. Film koji je napravljen sa dozom šarma, nostalgije i nepretenciozne topline.

A ja, koja sam sinoć ušla u salu skeptična, izašla sam sa smeškom i onim slatkim, simpatičnim osećajem.

I da, jedva čekam nastavak.

I obećavam, ovog puta neću tražiti karte na dan premijere.

(Ona.rs)