Da li su ove reči princa Vilijama aludirale na smrt majke i loš odnos sa bratom Harijem?

Princ Vilijam i princeza od Velsa Kejt Midlton bili su gosti na BBC Radiju 1 povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja

Kraljevski par je razgovarao o mentalnom zdravlju mladih sa voditeljkom Priom Rai kao i sa nizom stručnjaka i lekara, prenosi "Daily Mail".

Tom prilikom činilo se da je princ Vilijam pominjao smrt svoje majke, princeze Dajane 1997. godine i nedavno pogoršanje odnosa sa bratom, princom Harijem.

Preporučujemo

- Mnogo toga smo uradili na polju mentalnog zdravlja i slušali smo ljude koji govore o tome i mnogima se dopala "kutija sa alatima", posebno muškarcima. Ove alatke su prilično korisne za upotrebu. Mnogi ljudi ne shvataju šta im je potrebno dok se to nešto zaista ne pojavi. Možete da živite jedan život i da se u minuti sve promeni i tada shvatate da nemate alate ili iskustvo da se time pozabavite - kazao je Vilijam.

Dečiji psiholog je odgovorila da bi u tim momentima komunikacija bila ključna alatka, kao i razbijanje mitova oko privrženosti.

Eksperti u emisiji kazali su da svi koji imaju poteškoće sa mentalnim zdravljem treba da znaju da posle lošeg sledi dobro, posle dobrog loše, da posle noći dolazi dan, i da posle dana dolazi noć.

- Ne možete uvek da bežite od problema, ponekad zaista morate da se suočite s njima i pobedite ih - naglasili su.

Jedan učesnik programa za poboljšanje mentalnog zdravlja kazao je da nikada nije mislio da će biti u istoj sobi i razgovarati o svom mentalnom zdravlju sa kraljevskim parom.

- Mislim da je glavna stvar u tome da izazovete sebe, da budete sami sebi vetar u leđa, da izađete iz svoje zone komfora. To je jedini način u kojem učimo i pomeramo svoje granice.

Princ Vilijam pretrpeo je traumu kada je 1997. godine izgubio majku, princezu Dajanu. Tada je imao samo 15 godina.

S obzirom na to da deca u najvećoj meri zavise od svoje okoline, od odraslih kojima su okružena i koji o njima brinu, deca gubitak često povezuju sa intenzivnim osećanjem nesigurnosti i bespomoćnosti. Zbog toga je jako važno da odrasli pruže osećaj sigurnosti i na neki način objasne detetu šta se oko njega događa.

I ono dete koje ne plače i ne govori o tome, zasigurno oseća gubitak. Gubitak se može izražavati i kroz ljutnju, agresiju, i neprihvatanje činjenice da se smrt dogodila. Moguće je da nekoj deci, kao i odraslima, treba više vremena da počnu proces tugovanja.

Kod dece koja su pretrpela gubitak može se pojaviti strah od odvajanja (separaciona kriza). Ona se onda neko vreme teško odvajaju od odrasle osobe koja o njima brine (ne žele da ostanu u vrtiću, školi, ne puštaju roditelja da ode na posao). Dete se tada oseća nesigurno i plaši se da će izgubiti još neku odraslu osobu.

Nije dobro ako je dete osim gubitka bilo izloženo i nekoj dodatnoj traumi, ako okolina požuruje dete da se što pre oporavi, ako u porodici postoji opšti model suzbijanja osećanja i slične situacije.

(Ona.rs)